Za međunarodnu solidarnost protiv „Tvrđave Evrope“

Vlasti u Srbiji su pooštrile kontrolu korišćenja bezviznog putovanja građana Srbije u evropske zemlje posle upozorenja EU o povećanom prilivu azilanata iz Srbije i Makedonije u Zapadnu Evropu. Obrazovana je vladina komisija sa zadatkom da razmatra pitanja koja se odnose na povećanje broja takozvanih lažnih azilanata u zemljama EU sa teritorije Srbije i da predlaže Vladi određene odluke u vezi s merama za smanjivanje njihovog broja. Granična policija i carinska služba vrše pojačanu kontrolu putnika, ispitujući svrhu putovanja i vršeći proveru povratnih karata i sredstava za izdržavanje. Istovremeno sa ovim merama pojačanog nadzora, represija se pojačava podsticanjem rasizma i šovinizma pomoću policijskih optužbi da „Romi i Albanci sa juga Srbije najviše zloupotrebljavaju bezvizni režim”.

Ispunjavajući uslove za ukidanje viza u putnom prometu sa zemljama Šengenskog sporazuma 2009. godine, Srbija je zavela režim „sanitarnog kordona“, učestvujući u mreži sabirnih logora za deportaciju izbeglica i potencijalnih azilanata iz zemalja ugroženih ratom i političkom represijom. Od oko dve hiljade izbeglica iz Avganistana, Iraka, Palestine, Pakistana, Irana, Kurdistana, Tunisa, Konga, Somalije i drugih zemalja, od 2008. godine azil u Srbiji dobilo je samo pet osoba. U momentu kada se, usled narodnih pobuna i imperijalističke intervencije NATO u Tunisu i Libiji pojavio novi talas izbeglica u pravcu Italije i Francuske, birokratiju Evropske unije je zahvatila antiazilantska histerija. Njena posledica jeste planiranje veće kontrole unutar šengenskog sistema „Tvrđave Evrope“, kao i uslovljavanje zemalja poput Srbije da povećaju represiju nad sopstvenim građanima.

To još jednom potvrđuje da je euforija povodom vizne liberalizacije jednom broju balkanskih zemalja pre dve godine bila proizvod političke manipulacije, budući da stvarni značaj Šengenskog sporazuma nije u razvoju demokratije i solidarnosti među evropskim narodima, već u razvijanju policijsko-represivnih mehanizama protiv naroda Evrope, Afrike, Azije, Latinske Amerike…

Podsetimo se da je izgradnja „Tvrđave Evrope“ započela neposredno posle sloma Varšavskog pakta, kada je tadašnja Evropska zajednica preduzela mere da izgradi vlastiti instrument za kontrolu granica koje više nisu kontrolisane sa istočnoevropske strane. U malom luksemburškom mestu Šengen, predstavnici Belgije, Luksemburga, Holandije i Nemačke dogovorili su se 19. juna 1990. godine da prošire još 1985. godine potpisani Šengenski sporazum. Prvobitna ideja da se omogući nesmetani saobraćaj bez pasoša između zemalja članica, pretvorena je, u svetlu kolapsa real-socijalizma, u instrument za kontrolu i zaštitu spoljnih granica zapadnoevropske kapitalističke metropole. U članu 142. Šengenskog sporazuma zemlje učesnice su se obavezale na pojačanu kontrolu granica prema spolja, uz istovremeno ukidanje kontrole lica unutar granica EU. Dalje je odlučeno da se pokrene zajednička vizna politika, pojača saradnja policije, kao i da se napravi centralni informacioni sistem ličnih podataka, radi efikasnijeg hvatanja traženih lica. Preteča Šengenskog sporazuma bila je institucionalizovna saradnja policijskih organa i pravosuđa u suzbijanju „ekstremizma“ 1970-ih. Tada su ministarstva unutrašnjih poslova država članica Evropske zajednice formirala mrežu TREVI, koja je bila zadužena za lov na „leve ekstremiste“ i „radikalne elemente“ prilikom prelaska granica.

Proširijući takvu politiku docnije, sve države potpisnice Šengenskog sporazuma su nabavile odgovarajuću vojnu opremu, uključujući specijalne video kamere sa infracrvenom opremom za nadzor granica, helikoptere, oklopna vozila, patrolne čamce i drugu opremu za lov na ljude koji nemaju odgovarajuću vizu za ulazak u EU. Specijalno obučene jedinice za zaštitu granica, zajedno sa stotinama logora za privremeni smeštaj u postupku deportacije, stvorene su kako bi se sačuvao ogroman socijalni jaz između zapadnoevropske imperijalističke metropole i južnih i istočnih periferija, te kako bi se lakše kontrolisala velika armija obespravljenih imigranata koji u zemljama EU služe kao jeftinija radna snaga. Taj oblik kontrole migracije u EU koštao je do sada života hiljade ljudi iz Afrike, Azije, Latinske Amerike i Istočne Evrope.

Najava novih i oštrijih mera za očuvanje „Tvrđave Evrope“ i njihova primena u zemljama kapitalističke periferije, kao što je Srbija, zahteva organizovan otpor i snažnije manifestovanu međunarodnu solidarnost protiv rasizma i imperijalizma. Suprotstavimo se kapitalističkoj propagandi o „ilegalnim imigrantima“ i „lažnim azilantima“. Ljudi ne mogu biti ilegalni, a lažan može biti samo društveni sistem koji počiva na odbrani nejednakosti i sistematskom ugnjetavanju.

Advertisements

One thought on “Za međunarodnu solidarnost protiv „Tvrđave Evrope“

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s