Kapitalizam nudi samo ratove, represiju, masakre i teškoće!
Sprečimo trku ka ambisu, organizujemo opoziciju ratu i ratnoj ekonomiji!
Mi, organizacije koje su se okupile 24. i 25. juna na internacionalnom sastanku u Buenos Ajresu i koje su potpisale ovaj apel, šaljemo sledeće zaključke radnicima i omladini sveta.
Dve godine rata u Ukrajini, konflikt među reakcionarnim blokovima, koji se suočavaju u ovom imperijalističkom ratu, je i dalje daleko od razrešenja. I Putin i marionetski NATO režim Zelenskog u Ukrajini odražavaju kapitalističke interese društvene i nacionalne dominacije.
Najmanje 110.000 ljudi je ubijeno u ratu, a više od pola miliona je ranjeno. Ali borbe se nastavljaju, dok je mirovni process zaglavljen. Dozvola zapadnih sila da koriste njihovu vojnu opremu za napad na ciljeve u Rusiji naišla je na Putinov odgovor da bi evropski ciljevi mogli biti pogođeni nuklearnim oružjem.
Makron i drugi evropski lideri promovišu ideju da pošalju sopstvene trupe u bitku kako bi sprečili kolaps ukrajinskog fronta, što izgleda sve verovatnije. Bajden, Putin, Makron, Šolc i Zelenski dovode čovečanstvo u dinamiku akcija i reakcija koja nas više nego ikada približava Trećem svetskom ratu.
Milioni dolara koje je uložio NATO, a koje su zahtevali takozvani levičari i demokrate, očigledno nisu ojačali realnost slobode, nezavisnosti i autonomije u Ukrajini, ali su ojačali njenu ekonomsku, političku i vojnu podređenost Sjedinjenim Državama i Evropi, što je krajnji ishod žestokog sukoba između proruskih i pro-NATO ukrajinskih oligarha koji su, takođe ratom, pretvorili Ukrajinu u propalu državu. Nedavni „samit za mir i rekonstrukciju Ukrajine“ ima kao svoj pravi sadržaj da podstakne evropske zemlje da ojačaju svoju direktnu posvećenost ratu što je više moguće, umesto da teži profitima od obnove (koji su još uvek daleko).
Sa obe strane granice, represivni režimi koriste šovinizam i militarizaciju da progone one koji se usuđuju da protestuju protiv ovog sumanutog rata i one koji se organizuju da brane uslove rada i života radničke klase. Lenjinova teza o revolucionarnom defetizmu je jedina pozicija koja izražava protivljenje reakcionarnim ciljevima obe strane. Mir u rukama Zelenski-NATO ili Putinove grupe biće takođe po cenu daljeg potčinjavanja i nadmetanja dva naroda. Samo pobunom protiv nastavka rata i ustankom protiv ovih vlada ukrajinski i ruski radnici će moći da se izbore za slobodu od kapitalističkog ugnjetavanja i za istinski mir.
Palestinski genocid i trend regionalnog ratovanja
Uznemirujući proces etničkog čišćenja koji sprovode izraelske odbrambene snage u pojasu Gaze ima malo presedana u istoriji. Treba se prisetiti barem Ruande ili Balkana, sve slučajeve koje licemerna imperijalistička „međunarodna zajednica“ nije oklevala da označi kao ratne zločine protiv civilnog stanovništva.
Bombardovanje koje je već bacilo 75.000 bombi i granata na Gazu uništilo je gradove, škole, bolnice, džamije i univerzitete i masakriralo 40.000 Palestinaca, na očaj rastućeg dela svetskog stanovništva izazvanog genocidom koji Netanjahu sprovodi i finansira uz pomoć SAD i Zapadne Evrope. Svaka navodna granica o kojoj je Bajden govorio, kao što je izjava da je invazija na Rafu značila prekid pomoći, pokazala se kao laž. Veliki grad Rafa je takođe uništen i zapadna pomoć nastavlja da ide u Izrael. Ni glasovi UN ili presude Međunarodnog suda za ljudska prava nisu promenile situaciju.
Operaciju, međutim, njeni izvršioci ne smatraju uspešnom. Nije spasila sve taoce koje drže snage palestinskog otpora u proteklih osam meseci i, štaviše, nije slomila operativni kapacitet ovog otpora, uprkos dalekosežnom uništenju. Nastavak palestinske borbe u ruševinama, kroz vojnu opsadu koja onemogućava najnužniju humanitarnu pomoć, snabdevanje gorivom i energijom, vraća svet u borbu za Palestinu svojim ogromnim dostojanstvom i herojstvom.
Težnja Izraela da transformiše genocid u Gazi u regionalni sukob, uključujući operacije u Iranu, Libanu, Siriji i Jemenu, samo je delimično u skladu sa ciljevima američkog imperijalizma da reorganizuje odnose moći u celom regionu, kao što se već pokušavalo sa Abrahamovim sporazumima. Bez sumnje, razmena projektila između Izraela i Irana, ma koliko ona bila ograničena ili niskog intenziteta, pokazuje koliko je situacija blizu izbijanja šireg rata. Američke i evropske snage takođe funkcionišu kao pomoćne snage Izraela u razmeni raketa sa Iranom ili u sukobima sa Hutima. Oni su do sada ograničavali izbijanje otvorenog rata zbog granica koje je postavio sam američki imperijalizam, plašeći se ishoda takvog rata. Slučaj je da palestinsku stvar prihvataju mase, uprkos otvoreno kolaboracionističkom stavu većine buržoaskih političkih režima na Bliskom istoku. Generalizovani sukob može destabilizovati te iste zapadne saveznike u toj regiji.
Ne postoji demokratski, multilateralni ili antiimperijalistički kapitalistički kamp.
Još jedna stvar koja karakteriše akciju SAD, kao i nedavni sastanak G7, jeste priprema neprijateljstava sa Kinom, naoružavanje Tajvana da ojača svoju odbranu i deluje kao eventualna pomorska i vojna baza za operacije protiv Kine i za formiranje pomorskog okruženja zajedno sa savezničkim zemljama – pre svega Japana sa svojim planom ubrzanog prenaoružavanja.
Ove tri zemlje, Izrael, Ukrajinu i Tajvan, „Genocidni Džo“ Bajden je definisao kao centralne tačke međunarodne reorganizacije za koju smatra da je neophodna da bi se garantovala „sloboda i demokratija“, što je eufemizam za bolesni sistem međunarodnih odnosa koji ima njegovu zemlju za centar. Dominacija Sjedinjenih Država je u opadanju. Bili su primorani da podižu sve veće protekcionističke barijere kako bi pokušali da sačuvaju ono što je ostalo od njihove industrije i pokušaju da „ učine Ameriku ponovo velikom“. Dolar gubi snagu kao zajednička svetska valuta, što je izraženo u relativnom cenjenju zlata. Američke dužničke obveznice gube vrednost. Njihov udeo u svetskom bruto proizvodu je takođe opao. Pretrpeli su političko-vojne neuspehe na mestima produženih intervencija kao što su Irak, Avganistan i Sirija. Ali, uprkos tome, i dalje ostaju najveća kapitalistička sila na svetu i ne nameravaju da mirno odustanu od svoje pozicije dominantne sile.
Sve veći ratovi iscrtavaju tendenciju ka svetskom ratu. Vek kasnije, istorija i dalje daje za pravo revolucionarnom Lenjinu, koji je smatrao da imperijalistički sistem donosi rastuću situaciju katastrofa, ratova i revolucija, a ne reformističkom Kautskom, koji je zamišljao mirnu imperijalističku globalizaciju, koja bi prevazišla nacionalne tenzije. Velike kapitalističke sile pokušavaju da vojskom i pljačkom nađu izlaz iz kapitalističke krize, hiperprodukcije i pada profitne stope. Vojna potrošnja je na rekordnom nivou. Ali još uvek može biti mnogo kriza i trenutna konfiguracija snaga nikako nije jedina moguća.
Tramp, koji je favorit u anketama za povratak u Belu kuću, je za dogovor sa Putinom da se Ukrajina podeli na interesne sfere i da se fokus usmeri na sukob sa Kinom. Isto važi i za krajnju desnicu, koja je porasla u Evropskom parlamentu i koju su tradicionalne stranke inkorporirale u vladine parlamentarne sporazume kroz navodne „sanitetske kordone“. Sjedinjene Države su poslednjih godina usmerile delovanj da razbiju Evropsku uniju, pozdravljajući Bregzit Britanije kao dražeg partnera, kao i dizanjem u vazduh gasovoda Severni tok, i prikrivanje činjenice rata protiv nemačke industrije i nemačke privrede kao dela rata sa Rusijom. To što se predsedništvo vodeće svetske sile ponovo svodi na takmičenje između dva ostarela ratna zločinca sa dugom istorijom lične korumpiranosti, i koji su imali dovoljno prilika da se pokažu kao neprijatelji svog naroda I čitavog sveta, sve to takođe je fizički znak senilnog i raspadajućeg karaktera imperijalističke „demokratije”.
Povlačenje snaga koje su decenijama vodile Evropsku uniju posledica je iskustva koje su mase akumulirale. Evropska unija je bila i jeste institucionalna mašinerija za zaštitu kapitalističkih interesa od proletera svih zemalja članica, sa bonusom ugnjetavanja rezervisanim za slabije zemlje, kao što je bio slučaj u Grčkoj sa dužničkom krizom i nametnutom vladavinom Trojke nad masom grčkih radnika u to vreme. Danas je orijentacija štednje i inflacije nametnuta ratnohuškačkom orijentacijom EU istrošila većinu partija i vlada koje su je promovisale. Jačanje imperijalističkog pritiska Francuske i drugih evropskih sila da pronađu izlaz iz svojih teškoća dovelo je do novih vojnih sukoba sa vladama koje odbacuju francuski kolonijalizam u Africi, kao i do pobune u njihovoj koloniji Novoj Kaledoniji. Odbacujemo Evropsku uniju kao imperijalističko telo, ali ne sa stanovišta „suverenizma“ koji promoviše autonomniju imperijalističku politiku, već sa stanovišta podizanja borbe protiv nje za radničke vlade i međunarodno jedinstvo radnika u Evropi i na celom svetu.
Podela sveta na „demokratiju“ i „totalitarizam“ je čista propaganda. Ono što postoji jeste međuimperijalističko rivalstvo i sukobi oko podele sveta u kojima učestvuju sve kapitalističke države. Zarad odbrane njihovog profita se vode ratovi i stvaraju katastrofe, a ne zbog ideala ili vrednosti.
Zabluda o slici takozvanih rastućih zemalja ili BRIKS-a kao centra međunarodnih promena protiv imperijalističkog poretka mora biti razjašnjena. Ovo nije homogeni front. Indija je vojni partner SAD u njenim pripremnim aktivnostima za rat sa Kinom. Dok je njen teoretski partner, Lulin Brazil, odložio sve planove za regionalna okupljanja u vreme najjačeg pritiska SAD na Latinsku Ameriku.
Ruski oligarsi i kineske birokrate su napravili ogroman kapitalistički biznis u partnerstvu sa imperijalistima sa Zapada i njihovi sadašnji sukobi mogu biti povezani samo sa tim kako se profit pravi I deli. Povezivati kapitalističke sile koje vode KP Kine ili Putinovi oligarsi sa antiimperijaličkim znakom ili sa pomeranjem ka multipolarnom svetu ravnopravnijih odnosa među nacionalnim državama sa manje nacionalne opresije je potpuno pogrešno.
Jedinstvo i solidarnost naroda koje eksploatiše imperijalizam neće biti stvoreni od strane kapitalističkih vlada. Kao što su pokazale represivne kapitalističke vlade u Latinskoj Americi ili na Bliskom Istoku, kapitalizam i nacionalne buržoazije nisu sposobne da se suprotstave imperijalnim silama niti da ispune svoje demokratske zadatke. Samo socijalističko jedinstvo ugnjetenih i međunarodna radnička klasa mogu da ispune ove istorijske zadatke.
Kriza kapitalizma, ratovi i antiradničke ofanzive
Faza ratova, antiradničkih ofanziva i politika štednje koja se odvija širom sveta nije savremena verzija deset biblijskih kuga. Sve ovo ima zajedničko poreklo u težini krize kapitalističkog sistema.
Kriza kapitalizma iz 2003. godine sa centrom u SAD, za razliku od prethodnih kriza koje su bile na periferiji, do sada nije prevaziđena. Svedočimo dugoj recesiji, koja je uspela da uspostavi privremeno zaravnjanje te krizne krive. Ogromne državne subvencije bankama, finansijskim fondovima i privatnim kompanijama tokom 2008. i 2020. godine napravile su ekstremni nivo zaduženja državama i kompanijama, bez povratka na prethodne nivoe profita i produktivnosti. Ogroman deo kapitalističkih kompanija u SAD su zombiji, sa neotplativim iznosom duga, održavane u životu državnim subvencijama i olakšicama.
Ova zaduženost je razlog za politiku štednje na štetu javnih službi, penzija i plata. Isto može da se kaže za ogromne vojne troškove koji se javljaju kao respirator koji održava kapitalističku ekonomiju na račun države.
Ekonomski rast i trgovina su opali na svetskom nivou, pokazujući tendenciju ka svetskoj recesiji. To je dodatak na visoku inflaciju na međunarodnom nivou koja prethodi ratu. Ekonomsko usporenje preovladava na svetskom tržištu. Kineski ekonomski rast, koji se kroz mnoge godine javljao kao „lokomotiva“, je u prograsivnoj deflaciji. Mogućnost od svetske ekonomske depresije je povećana sve širim i širim nastavkom sa protekcionističkim politikama.
Ratovi su metod kapitalističkog sistema par ekselans zbog njihove sposobnosti da unište hiperprodukciju dobara i uspostavljanja viška proizvodnih kapaciteta na svetskoj skali. Rat je nastavak državne akcije u odbrani njene nacionalne buržoazije, kroz državne intervencije u ekonomiji, trgovačkim ratovima i protekcionizmu, do spoljnje pljačke i kontrole nad obnovom države koju uništava.
Društvena polarizacija i politička nestabilnost
Kapitalističke vlade svih političkih ubeđenja, od konzervativnih, populističkih, „progresivnih“ do reakcionarnih, pokušavaju da prebace teret krize kapitalizma na radništvo. Društvena polarizacija i koncentracija kapitala dovela je do uspona društvenih sukoba, koje su dale zamah ciklusu narodnih pobuna. Imali smo cikluse snažnih sukoba u predgrađima velikih gradova u Francuskoj, za kojima su išli veliki protesti protiv rasističke politike SAD tokom 2020. godine, Arapsko proleće, herojski ustanak u Iraku i Iranu, te pobune u Latinskoj Americi u periodu od 2019. i kasnije. Takođe, imamo fenomen velikih radničkih štrajkova kakvi nisu viđeni dugi niz godina u Nemačkoj, Engleskoj ili SAD, a svi su se odvijali na nivou sindikalne borbe. U novije vreme, sjajni narodni ustanak u Keniji uspeo je da odbaci agresivni poreski zakon koji je nametnuo MMF, a koji je vlada prosledila parlamentu.
U ovim uspešnim borbama, kapacitet političkih režima a posebno tradicionalnih buržoaskih partija, da kontrolišu situaciju i vladaju je oslabila. Nekoliko vlada uspelo je da dobije druge mandate, a u nekim slučajevima i da ih završi. Između pobuna, državnih udara i padova vlada, nove snage se okupljaju, u mnogim slučajevima improvizovane ili okupjene oko nekog individualnog kandidata ili nekog van organizacija. Svedočili smo usponu tzv levog centra i populističkih nacionalista kakvi su oni u uspešnim latinoameričkim „roze talasima“, čiji je bedem pobeda Klaudije Šajnbaum u Meksiku.
Raspad tradicionalnog buržoaskog političkog sistema generisan je i rastućim pokretom ultradesnice, ili agresivne desnice, koja računa na Trampov povratak u Belu kuću, pobedu Mileija u Argentini, Meloni u Italiji, kao i na rezultate partije Marin Lepen koja je uzrokovala Makronovo raspisivanje izbora. Ove snage sačinjavaju heterogeni blok u smislu njihovim ekonomskih stavova i međunarodnih odnosa. Ali, imaju dve zajedničke tačke koje su tesno povezane.
Prvo, krajnja desnica se zalaže za radikalizaciju prepresivnih metoda za obračun i slamanje radničkog pokreta, levice i vlada koje sačinjavaju predstavnici ugnjetenih. Oni nemaju jurišne grupe u stilu klasičnog fašizma ili nacizma, niti su uspešni u uspostavljanju jednopartijskih režima. Ali, oni odražavaju tendenciju koja postoji u kapitalističkim „demokratijama“ da nadzor bude opšti, kao i represija i legalni progoni na širokoj skali.
U Argentini izraz ove tendencije je Milei. Njegova vlada želi da uništi avangardu radničke klase pre nego što dođe u priliku da izgradi masovni opozicioni pokret koji bi mogao da pobedi vladu. Zato je napravio režim represije, špijunaže, sudskih i medijskih progona protiv pokreta nezaposlenih, protiv levice i naročito protiv Polo obrero i Partido obrero. Hapšenja radničkih i levičarskih aktivista u Turskoj posle demonstracija Prvog maja, desetine krivičnih tužbi protiv Sindikata Cobas i pokreta nezaposlenih „7. novembar“ u Italiji, pokazuju da ova tendencija pravnih progona protiv revolucionarnih aktivista radničke klase jeste ponovo međunarodni fenomen. Tako i u Ukrajini, gde je mladi Bogdan Sirotjuk zatvoren od režima Zelenskog, poput mnogih drugih samo zato što se izjašnjava kao trockista. Mi pozivamo lično svakoga ovom kampanjom na međunarodnu radničku solidarnost sa svim aktivistima progonjenim od države.
Drugo, svi oni, uključujući one koji dolaze iz tradicije nacizma i fašizma XX veka, su fanatilčni podržavaoci cionističke države Izrael i Netenjahuove vlade koja vrši etničko čišćenje u Gazi. Ultradesne partije su navijačice na licemernim marševima „protiv antisemitizma“ koji treba da zastraše pokret koji se protivi cionističkom genocidu.
Ta dva aspekta su povezana. Izrael je po sebi izraz apsolutne reakcije. To je avangarda imperijalizma. Njegove nasilne akcije protiv unutrašnjih protivnika kao i protiv palestinskog naroda jeste model koji žele da preuzmu svi mali kandidati za doktatore. Nije slučajno da je Milei završio svoju predsedničku kampanju mašući izraelskom zastavom. Poučno je da glavni podržavalac ove pokazne vojne akcije ultradesnice sada jeste „demokratsko“ i „progresivno“ krilo američke buržoazije sa Bajdenom na čelu.
Neskriveni koncentrisani reakcionarni karakter genocida u Gazi je takođe generisao reakcije protivljenja. Borbu protiv genocida u Palestini vode mlađi delovi radničke klase u desetinama zemalja u radikalizovanom masovnom pokretu koji nije viđen decenijama. Velike radničke akcije su izvedene da bi bile ometene vojne operacije NATO u Ukrajini i Palestini. Produžetak okupacije univerziteta u SAD u znak podrške Palestini slične su onima iz vremena borbe protiv rata u Vijetnamu 1968. godine i šire se ka granama radničkih sindikata, što nije bio slučaj u prošlosti.
Istorijsko iskustvo koje smo prošli uči nas da je užasna i neopravdana greška da se zbog pretnje ultradesnice oživi front saradnje sa „demokratskom“ buržoazijom pod izgovorom „obračuna sa fašizmom“. Takozvani „progresivci“ su dokazali svoju nemoć u zaustavljanju ultradesnice, završilo se tako što su ih zaštitili i omogućili njihov napredak i put ka vlasti. Ne ignorišemo uspon ultradesnih i fašističkih pokreta, čak i u SAD podržavanje fašističkih formacija i sektora buržoazije. Ali fašizam gde god se ponovo budi, može biti poražen samo ujedninjenim frontom radničke klase i narodnih organizacija ugnjetenih slojeva. Način za to su štrajkovi, masovne demonstracije i ujedinjena borba. Skori pokušaj državnog udara u Boliviji pokazuje da jedino oružje koje imamo za pobedu nad ovim ofanzivama jeste generalni štrajk i nezavisna mobilizacija radničke klase. Katastrofa i regresija životnih uslova koje su donele „demokratske“ varijante buržoaske vladavine su iste one koje izazivaju uspon ultradesnice i one nisu način da se fašizam porazi.
Stvaranje Novog narodnog fronta u Francuskoj koji oživljava staru formulu frontova klasne saradnje je novi predlog da se uvežu radničke i omladinske reakcije protiv krajnje desnice, starih reformističkih i parlamentarnih aparata ka nacionalističkim i šovinističkim političkim perspektivama. Novi narodni front je stvoren „protiv Lepen“ i kao takav želi da se nadmeće sa Makronom da bi se videlo koji blok će imati premijera, a vladu će formirati zajedno. Lepen bi bila kadra da artikuliše amortizaciju tržima štednje, napade na radništvo, penzionere, izbeglice i promociju imperijalističkog rata. Način za pobedu nad ultradesnicom jeste organizacija radništva van državnog aparata, da se ne promoviše sleđenje socijal-demokratije i tradicionalnih partija koje su stalna podrška imperijalizma EU, štednje i NATO.
Regrupisanje revolucionarne i internacionalne levice
Varvarizam koji se stvara u ovoj fazi kapitalizma u raspadu ni u kom slučaju nije ograničen samo na državnu represiju, ratove i siromaštvo. Potraga za kapitalističkim profitima u drugim oblastima, suočena sa stagnirajućom produktivnošću pretvara se u šverc droge, prostituciju i trgovinu ljudima, sa katastrofalnim društvenim posledicama. Rasizam, dupla eksploatisanost žena, i kao žena i kao radnica, i progon LGBTQ osoba ponovo se javljaju kao ideologija odbrane privilegija vladajućih klasa i kao kapitalistički status kvo ugrožen sopstvenim krizama. Podržavamo borbe radnih žena i LGBTQ osoba za njihova radna i građanska prava i istinsku ravnopravnost.
Neplanska organizacija proizvodnje na osnovu konkurencije korporativnih profita umesto planiranja zajedničkih dobara, to je okvir za globalno zagrevanje i druge oblike prirodnih katastrofa koje ovaj društveni sistem stvara. Milioni žive bez elementarnih uslova u oblasti urbanizma, prevoza i higijene koje napredak čovečanstva čini mogućim, a koje bi planska ekonomija učinila dostupnim svima.
Suočeni sa distopijskom sadašnjošću, čitava istorija pokreta radničke klase, naučna analiza stvarnosti i bilans iskustva naše međunarodne borbe daje nam revolucionarni optimizam koji nas ojačava i održava nas u borbi. Snaga radničke klase i ugnjetenih se probija i pojavljuje, uzdiže se protiv uslova iskorišćavanja i vlada klasnih neprijatelja. Ona odražava istorijsku neophodnost za prevazilaženjem nepodnošljivih uslova.
Ovih godina, ljudi su izlaili u hiljadama na ulice, u pobuni i masovnim pokretima. Svedočili smo u Francuskoj najvećem generalnom štrajku od 1936. godine. Masovne mobilizacije za Džordža Flojda u SAD tokom 2020. godine do onih za zbacivanje Mubaraka u Egiptu jesu među najmasovnijim borbenim pokretima u ljudskoj istoriji. Hiljade drugih traže promenu sistema kroz podršku političkim snagama koje govore u ime socijalizma. Vođstva sistemski integrisane levice zajedno sa birokratskim rukovodstvima sindikata integrisanih u državu, igraju ulogu u sistematskoj dezorganizaciji radničke klase, integrišući u političke režime pobunu i zahteve za društvenim promenama, pa čak i revolucijom od strane hiljada mladih ljudi i radništva. DSA u SAD, Borić u Čileu, Petro u Kolumbiji, među mnogima drugima, služili su da ove težnje za promenama kanališu u sistem, odvlačeći organizacije od borbe i stvarajući gorka razočaranja ovim iskustvima pobune.
Ovaj proces uvlačenja u državu uhvatio je novi zamah, čim je kapitalistička katastrofa pokazala svoje ogoljeno lice pred milionima, sa dodatkom imperijalističkih ratova i pljačkom.
Tokom 2022. godine, veliki deo organizacija koje tvrde da su revolucionarne, zauzele su jednu od reakcionarnih strana posle ruske invazije na Ukrajinu. Opravdana lažima da trupe organizovane od NATO mogu biti u skladu sa borbom za „autonomiju“ ili „nacionalnu nezavisnost“, oni čine levu nogu vojnog pohoda Zapada u prodoru na Istočnu Evropu, kao jednu od varijanti kampanja demokratskog opravdavanja. Neki čak fantaziraju o „dvojnom“ ratu koji je sa jedne strane imperijalistički, koji vodi NATO, koji oni ne podržavaju, a drugi je za nacionalno oslobođenje, što oni podržavaju. Takav dualizam postoji samo u njihovim glavama- Režim Zelenskog je nezavistan od NATO, koliko je Južni Vijetnam bio nezavistan od zapadnih sila. Sa druge strane, drugi deo levice koristi blokovsku argumentaciju da bi podržao rusku invaziju na Ukrajinu, što sasvim jasno nije progresivni cilj.
Tokom 2023. godine ustanak palestinskog otpora i posledični početak genocida u Pojasu Gaze, koji je izazvao značajnu masovnu reakciju širom sveta, takođe nije uspeo da naiđe na homogeni odgovor čak ni na levici. Neki su odgovorili pacifizmom, distancirajući se od palestinskog otpora, čak i među onima koji zahtevaju prekid vatre i kraj bombardovanja.
Vrlo je pogrešno odbiti da se podrži ugnjeteni narod i njegove organizacije dok se bore protiv imperijalizma i njegove ekspoziture, cionističke države, pravdajući se značajnim strateškim i praktičnim razlikama koje odvajaju revolucionare od religijskih ili nacionalističkih organizacija. Ako je u pitanju nacionalna borba, kakva se nesumnjivo odvija u Palestinj, revolucionari mogu da se bore za vođstvo u toj borbi, da je vode do pobede sa socijalističkom strategijom, samo na osnovu učešća u svakoj fazi borbe. U svakom slučaju, revolucionari uvek drže do svoje nezavisnosti od vladajuće klase i koriste se otvorenom socijalističkom propagandom da bi bili alternativa za ugnjetene, umesto dvoličja islamističkih ili nacionalističkih vođa na Bliskom Istoku. Mi, internacionalisti smo deo opšteg pokreta i svrstavamo se na stranu ugnjtenog naroda i njegovog prava da se brani svim raspoloživim sredstvima protiv imperijalizma i njegovih izdanaka.
U smislu bezuslovne podrške palestinskom otporu, mnoge levičarske organizacije podržavaju studentske mase koje okupiraju univerzitete u znak prostesta protiv genocida. Čak i među tim organizacijama sa simpatijama ka Palestini, vrlo malo njih razume koliko je odlučujući ustanak ugnjetenih masa Arapa i Bliskog Istoka za pobedu palestinske stvari.
Ove višestruke protivrečnosti nastavljaju da produbljuju fragmentaciju u levičarskom taboru. Ima čak i onih koji podržavaju Zelenskog, a u isto vreme osuđuju Netenjahua, ignorišući zajedničku nit koja povezuju dva vojna poduhvata NATO, pitanje čijeg budžeta se raspravlja u parlamentima i na samitima imperijalističkih zemalja.
Treba nam oruđe radničke klase u borbi za revolucionarnu strategiju koja će predvoditi borbe, naše buduće pobune, do pobede. Treba nam snaga radničke klase koja može da zaustavi nasilni pohod brutalizacije i šovinizma kojima buržoazija truje narod.
Sastajali smo se, razgovarali, donosili rezolucije i zajedničke inicijative, sprovodeći proletersku solidarnost među sve većim brojem organizacija koje se, čak i uz političke razlike koje proističu iz različiutih političkih tradicija, prepoznaju na zajedničkom polju internacionalizma i nezavisnosti spram centralnih političkih problema ove faze. Nastavljamo sa ovom praksom jedinstva sa ciljem da napravimo korak napred u pregrupisavanju internacionalista. Mi ćemo nesumnjivo davati doprinos u izgradnji radničkih partija od akcije i revolucionarne internacionale koja treba da bude sposobna da pretvori borbe u pobede.
- Zaustavimo NATO-ruski rat u Ukrajini! Neprijatelj je kod kuće! Jedinstvo radnika s obe strane granice. Dole vlade koje su odgovorne za rat!
- Zaustavimo genocid u Gazi. Sloboda Palestini! Podrška palestinskom otporu! Zaustavimo rasno, nacionalno i versko ugnjetavanje svuda! Za internacionalni radnički bojkot Izraela.
- Sloboda političkim zatvorenicima u svim zemljama! Zaustavimo progon radničkog pokreta, levice i antiratnih pokretima.
- Ne trci u naoružanju i ratnoj ekonomiji! Besplatno zdravstvo i obrazovanje svima!
- Protiv antiradničkih i antipenzionerskih reformi!
- Za kliznu skalu plata da bi se sprečila inflacija koja uništava naše uslove za život.
- Stavimo pod radničku kontrolu industrije koje se zatvaraju ili masovno otpuštaju. Podelimo radne sate bez uticaja na plate. Kraće radno vreme, posao za sve!
- Dole imperijalistička EU! Ne nacionalističkom suverenizmu! Za suprostvaljanje evropskog radništva Evrope, računajući i Rusiju. Protiv imperijalističkog rata.
- Ne imperijalističkom mešanju u Sudanu i DR Kongo i bilo gde! Osuđujemo francuski kolonijalni uticaj u Zapadnoj Africi, kao i sva mešanja velikih sila na kontinentu.
- Nezavisnost za Portoriko, Novu Kaledoniju i sve kolonije!
- Protiv nasilja nad Kurdima! Za pravo na samoopredeljenje svih ugnjetenih naroda!
- Dole reakcionarnih diktatura na Bliskom Istoku! Živeo socijalistički Bliski Istok
- Dole šovinistički nacionalizam i ksenofobija! Živeo internacionalizam radničke klase!
- Za društvo bez eksploatacije i rata za harmoničan odnos između ljudi i prirode!
- Za radničku vlast, društvenu antikapitalističku revoluciju i svetski socijalizam!
Proleteri svih zemalja, ujedinimo se!
Partido Obrero (Argentina)
Tendenza Internazionalista Revoluzionaria (Italy)
NAR (Grčka)
SEP (Turska)
Fuerza 18 de Octubre (Čile)
Tribuna Classsista (Brazil)
Comunistas (Kuba)
Agrupación Vilcapaza (Peru)
Inqilabin Sesi (Azerbejdžan)
UFCLP (SAD)
Crvena Akcija – Crvena inicijativa (Hrvatska, Srbija)
Crvena akcija / Crvena inicijativa 