ŠTA SE DOGODILO U BEOGRADU 10. AVGUSTA?

Protest koji je održan u Beogradu 10. avgusta bio je protiv kopanja litijuma i projekta kompanije Rio Tinto i aktuelne kampanje vlasti Republike Srbije da se mimo volje stanovništva, pre svega ugroženih područja, to i dogodi.

Navedeni protest bio je kulminacija procesa koji je otpočeo sa skandaloznom odlukom Ustavnog suda RS o ukidanju odredbe Vlade kojom je onemogućeno dalje legalno istraživanje u područjima posebne namene.

Treba reći i da je navedena odredba bila donesena pod pritiskom tada stvorenog pokreta protiv po zlu poznate multinacionalne kompanije koja je u svojoj istoriji ostavila iza sebe ubilačku reputaciju.

Tom prilikom niko nije bio dovoljno naivan da pomisli kako je Rio Tinto konačno poražen; ipak bila je to velika pobeda, a za rudarskog giganta neočekivani udarac koji ih je naterao da promene strategiju.

Ne treba zaboraviti tadašnje reči Aleksandra Vučića da ne može biti žrtvovan veći broj ljudi od onoga koliko je planirano. Ta rečita izjava koja ukazuje na punu svest vlasti o štetnosti projekta, danas je zaboravljena od onoga koji ju je izrekao. On danas, na čelu svog političkog tima, agituje svim sredstvima, često poričući sopstvene izjave, da projekat počne.

Posle dve godine, kompanija i njeni lobisti iz vlasti misle da je sve zaboravljeno i da se novom medijskom ofanzivom i političko-pravnim pritiscima počinje ispočetka.

Broj ljudi izašlih na ulice Beograda, ali i drugih mesta danima pre toga, izazvao je paniku u vlasti. Iako suštinski neugrožena, uključila je najtežu medijsku artiljeriju i slavno propala u tom pokušaju.

Pušteni su svi do sada poznati medijski spinovi o stranim službama, albanskim te hrvatskim interesima, državnom udaru, šteti po Srbiju i tako dalje, ali zalud. Stanovnici i stanovnice Srbije, uprkos ne preterano pohvalnom ekološkom ponašanju na svakodnevnom nivou ipak su svesni količine opasnosti koja se nadvija i znaju šta ne daju.

Naspram uplašenog i korumpiranog državnog aparata 10. avgusta 2024. godine stajala je heterogena masa. Specifičan politički razvoj srpske scene po raspadu Jugoslavije učinio je da je zvanična stranačka scena potpuno asimetrična. Vladajuća stranka je predimenzionirani aparat koji prepliće interese određenog dela buržoazije u kome je glavni interes ostanak na vlasti.

Takozvana opozicija je sastavljena od takozvanih proevropskih snaga koje u ideološkom a često i kadrovskom smislu ne predstavljaju nikakvu alternativu vladajućoj stranci. Kao što smo to više puta naglasili, njihov najveći doprinos borbi za promene u Srbiji bilo bi sklanjanje sa puta, što se dobrovoljno neće dogoditi.

Naprotiv, upravo ideje o blokadi dve železničke stanice u Beogradu dolaze iz tog spektra zamišljanja radikalizma. Toliko puta je blokirana Gazela i svaki put se ispostavilo da je pogrešan potez. Logično jer po-EU politika nema viziju borbe, pa se sve radi isto već decenijama.

Uprkos pogrešnim metodama u preuzimanju protesta, osuđujemo represiju nad aktivistima i zahtevamo njihovo puštanje.

Ne treba zaboraviti agresivne nacionalističke elemente koji se trude da svojom ikonografijom dalje šire svoje bolesne ideje i ostave utisak da je osnovni ton protesta nacional-šovinizam uz evociranje isključivo Prvog svetskog rata i beskonačno ponavljanje mantri o Ceru, Kolubari i precima.

Uz to, ova idejna struja u masi je posebno štetna jer, imajući u vidu planove Rio Tinta i zemalja EU, Srbija nije jedina ugrožena litijumskim planovima, već i zemlje iz okruženja. Zato je neophodno da se nacionalistički folklor i retorika smanje koliko je moguće jer će ova borba morati da se vodi zajedno sa Bošnjacima i drugim narodima i narodnostima iz okruženja.

U svemu tome, ili bolje rečeno pored svega toga, jeste većinska Srbija koja ne oseća da je politički predstavlja bilo ko; koja je izašla na ulice svojih mesta, od najmanjih opštinskih do regionalnih centara najavljujući veličanstveni prizor stotina hiljada ljudi koji se bore protiv imperijalne politike, zagađenja, korupcije i kolonijalnog statusa u koje ovo društvo klizi.

Za „dušu“ te većinske Srbije bore se razne sile umešane u masu. Toga se ne treba plašiti; prirodno je da diskreditovana i nemaštovita politička elita pokuša da napuni svoja usahla jedra narodnom energijom. Prirodno je da različite službe instaliraju svoje provokatore i agente u masu. Prirodno je da vlast pokuša da napravi konfuziju i na kraju deluje silom. Prirodno je da politikanti ovde potraže svoju šansu.

Međutim, treba insistirati na tome da se drži fokus na temi rudarenja, litijuma i korupcionaške veze sadašnjih vlasti sa zločinačkom multinacionalkom. Treba delovati u pravcu osvešćivanja, treba se boriti protiv agentura i provokatora. Mnogo je zadataka pred revolucionarima u predstojećem periodu, jer iskušenja će biti velika.

Mi smo u masi. Borimo se protiv imperijalnog plana, protiv uništenja životne sredine, protiv raseljavanja stanovništva. Rečju, borimo se protiv kapitalizma i njegovih predstavnika. Naše ruke su spremne da prihvate sve koji žele tu istu borbu – za život i bolji svet.

Rio Tinto napolje!

Pritvoreni na slobodu! Dole represija!

Lobisti za Rio Tinto na odgovornost!