Sa početkom studentskih protesta i blokada univerziteta širom Srbije, došlo je do prve krize vlasti od uspostavljanja Vučićevog režima. To je najveći uspeh dosadašnjih masovnih pokreta koji su počinjali kao spontani izlivi nezadovoljstva a završavali kao demotivisani građanski protesti nad kojima je u toku procesa kontrolu uspostavljala grupacija građanskih partija koje i režim i takozvani opozicioni mediji žele da nametnu kao jedinu opoziciju.
Širenje protesta sa fakulteta na pojedine srednje škole je sledeći uspeh koji je ovaj pokret do sada ostvario. Takođe, treba tu dodati i zaposlene u prosveti i obrazovne sindikate, koji uz podršku studentima imaju svoje razloge za štrajk. Za sada, tu su se stvari zaustavile.
Ono što karakteriše sadašnju fazu protesta jeste njegova širina i masovnost. Dosadašnje tehnike vlasti za diskvalifikaciju protvnika poput kombinacije javnog proskribovanja učesnika, ponavljanje teze o stranim plaćenicima i insistiranje da je svako protivljenje vlasti „rušenje države“ ne daju očekivane rezultate.
Ta masovnost i širina, kao sada najjači aduti novog pokreta protiv vlasti, jesu istovremeno i njegov ograničavajući faktor. Okupljanje na temu traženja pravde za stradale i pozivanje na odgovornost nadležnih pokretu omogućavaju to da se u njemu angažuju pojedinci i grupe najrazličitijih ideoloških usmerenja i političkih smatranja. To, međutim, predstavlja i razlog za početak njegove stagnacije, jer se u pokušaju zadržavanja masovnosti, ne vrši ideološka diferencijacija, što znači da i politička linija čitavog pokreta ostaje zamagljena i razvodnjena. Bez ideološke čvrstine, pokret nema snagu za istinsku promenu u društvu koja bi se ticala većine koja živi sve teže.
Bitno je da se shvati da uprkos svim nedostacima i samoograničavanja kapaciteta, da su samo postojanje studentske pobune i njeni dosadašnji rezultati bili neophodni da bi se uzdrmala iluzija svemoći vladajuće klike. Studentska blokada je podigla moral sindikalnom članstvu, sve manjem i manjem, razočaranom u kompromisersku i suštinski antiradničku politiku sindikalnih centrala.
Što se tiče sumnji u delovanje stranih obaveštajnih službi, treba znati sledeće: u uzavreloj situaciji na globalnom planu, u vreme borbe imperijalnih klanova za uticaj na Balkanu, uopšte ne treba sumnjati u to da u svakom okupljanju ima zainteresovanih agenata bar jedne tajne službe ili centra moći.
To se, naravno, u prvom redu odnosi i na lokalnu tajnu policiju koja isto tako uzima učešće u svim okupljanjima, ali ih time ne čini automatski policijskim ni vladinim. Ovde je reč o borbi, a u vremenu u kome se države u ime kapitala trude da uspostave kontrolu nad svim segmentima života, a neke od glavnih poluga za to jesu mediji i represivni aparat između ostalih.
Dakle, prisustvo raznih tajnih službi se podrazumeva, jer su sve one u službi održanja sistema i u isto vreme deluju u vreme određenih interesa centara moći, političkih subjekata, delova kapitala i tako dalje. Svi oni su na duže staze neprijatelji radnog naroda i najširih masa i što se nas tiče, treba ih tretirati kao jednog protivnika.
Zbog pomenute nejasne političke linije pokreta u celini, prozapadna politička grupacija stranaka uz pomoć svojih medija i finansijske moći pokušava da nametne svoje dogme i interese i tako preuzme masu što joj je jedini cilj. Pre svega, preko svojih medijskih servisa pokušava da nametne tezu o ovom protestu kao o nastavku onog iz 1996-97. godine.
Ta teza prosto nije tačna, a razliku između ova dva pokreta najbolje bi mogao da objasni Čedomir Antić, bivši političar, sadašnji profesor na Filozofskom fakultetu koji je u pomenutom protestu iz devedesetih bio jedan od perjanica i najhvaljenijih njenih lidera, a koji je sada žestoko suprodstavljen pobuni i čak je pokušao da probije blokadu ne otkazujući svoje predavanje.
U ovakvoj situaciji, zadatak komunista i svih progresivnih politčkih subjekata jeste da pre svega budu aktivni u masi; da uvek utiču na to da se pojačava ideološki rad sa mladima, da se klasna svest i duh pobune vrate u svakodnevnicu svih onih kojima jedino pobuna i suštinske promene mogu popraviti položaj. A to se, naravno, odnosi na veći deo studenata, na onaj neprivilegovani deo koji samo teškim trudom može da prebrodi teškoće sve težih uslova života u kapitalizmu koji tone u sve dublju krizu.
Protiv ideje o prelaznoj vladi! Živele revolucionarne ideje!
Studenti, studentkinje, radnice i radnici, pošteni i osiromašeni ljudi Srbije i Balkana – rame uz rame u borbi protiv državnog kriminala, protiv kapitalizma i neravnopravnosti!
Crvena akcija / Crvena inicijativa 