U subotu, 15 marta dogodile su se najveće demonstracije u istoriji Srbije. Za sada neutvrđeni broj prisutnih na skupu pod nazivom „15 za 15“ je sigurno nadmašio sve dosadašnje masovne političke skupove.
To nije iznenađenje. Sadašnji politički trenutak u Srbiji obeležen je specifičnim narodnim pokretom koji predvode studenti. Mobilizacija koju su oni izvršili zahvatila je podjednako gradske centre, kao i seoske sredine u čitavoj zemlji.
Očekivanja od ovog dana bila su velika. Tenzija je podizana, pre svega i u najvećoj meri, od strane vlasti, ali njima su doprinosili i određeni glasovi iz redova političkih snaga koje pokušavaju da preusmere protest u pravcu određenih ideja koje nemaju široku narodnu podršku.
Obe ove frakcije sa takozvane velike političke scene želele su da predstave ovaj dan kao ključni i odlučujući. Čak i deo onih snaga koje ponekada i u patetičnom tonu govore hvalospeve o studentskom pokretu, pokušali su da nametnu ideju o „Danu D“, uprkos stavu samih studentskih plenuma koji je jasno predstavljen javnosti..
Ukratko, tog dana je uz velike manevarske sposobnosti izbegnuto nasilje za koje su država i njen represivni aparat pripremali teren nedeljama; improvizovani kamp u Pionirskom parku, mobilizacija delova huliganske i mafijaške strukture vezane sa raznim domaćim službama i interesnim grupama, medijsko podgrevanje atmosfere nekakvog konačnog obračuna i tako dalje.
Takozvana tajna policija, pod trenutnim nazivom BIA, je vršila pritisak na prevoznike preteći im skidanjem tablica, vanrednim tehničkim pregledima vozila ako voze protestante, a pojedini su govorili i o pretnjama oduzimanjem vozila.
Dan pre početka demonstracija bilo je jasno da je ova operacija pritisaka, u koju možemo uračunati proglašavanje radne subote u preduzećima u vlasništvu države koja inače ne rade subotom i slični kreativni pokušaji – doživela potpuni krah. Ako su i uspeli nekoga da spreče, to nije bilo moguće videti na ulicama Beograda jer je broj pristiglih bio do tada neviđen.
Dakle, državni aparat je pribegao atmosferi širenja straha odnosno terora, koji u prvoj fazi nije dao nikakve rezultate, jer je tok političkog procesa sada okrenut protiv gramzive, cinične, beskrupulozne i iznad svega lopovske vlasti.
Na kraju, istorijski karakter skupa obeležen je incidentom o kome će se još dugo pričati: tokom odavanja počasti žrtvama petnaestominutnom tišinom, upotrebljeno je za sada nepoznato oružje za koje neki tvrde da je takozvani „zvučni top“ a pojavila su se mišljenja da je reč i o nekakvom „vazdušnom topu“.
Više javno tužilaštvo, koje je jedna od najozloglašenijih institucija zbog mnogo propusta kojima se štite interesi najmoćnijih, i koje je između ostalog tema studentske pobune jer već mesecima ne mogu da utvrde ko je automobilom napao studentkinje i studente na Novom Beogradu, najoštrije je najavilo da će sve one koji šire tu vest hitno procesuirati zbog dezinformacija i širenja panike.
Mora se reći – ovo su akti državnog terora. U ovoj fazi krize vlasti, ta vlast odgovara terorizmom. Upotreba sredstva koje je upotrebljeno, koje god ono bilo, sa ciljem da se izazove panika, stampedo i u krajnjoj liniji intervencija policije i otvoreno nasilje jeste specijalna operacija čiji je cilj da zavede strah, odnosno teror.
Taj plan je propao, to je očito. Otvorena provokacija sile i nepravde, otvoreni teror kojem izlažu ogroman broj ljudi jesu uvek potezi očajnika. Mase se nisu uplašile, naprotiv. Utisak je da upravo ovakvi potezi sve veći broj ljudi uvlače u borbu.
Što se tiče učešća našeg kolektiva na tom skupu, ono je obeleženo time da smo do sada najotvorenije nastupali pod otvorenim revolucionarnim i komunističkim obeležjima. Do sada smo disciplinovano poštovali preporuke organizatora da ne ističemo obeležja svog kolektiva. Međutim, takođe nismo mogli da ne primetimo nametljivost osoba sa kokardama na šajkačama, kao ni mnogobrojne religijske zastave koje su u međuvremenu normalizovane kao „neutralne“. U to spada i zastava „nema predaje“ koja se fokusira na Kosovo, ali je pre svega partijska – sada već pomalo zaboravljenih Dveri.
Kritički smo gledali na toleranciju ekstremnog desničarenja za koje se nadamo da će biti stavljeno na svoje mesto, pre svega aktivnijim i suptilnijim delovanjem progresivnih snaga. Ne razbijamo jedinstvo ako nastupamo pod simbolima bratstva i sestrinstva, ako su naše parole ispravnije i tačnije, ako smo prosto vidljiviji, jer to i treba da budemo.
Religijski simboli u koje spadaju nosioci crkvenih barjaka, zastava sa Isusovim likom ili ikona i drugih crkvenih simbola vode borbu za dalju penetraciju religijske konzervativne politike u društvo, ali takođe i borbu protiv crkvenog vrha koju žele da predstave kao opštu. Nošenje crkvenih obeležja u ovom času predstavlja pobunu protiv patrijarha Porfirija i najvećeg broja vladika koje su se izjasnile protiv protesta.
Mi se borimo za sekularnost i smatramo da crkva ne bi trebalo da se meša ni u ovoj meri, a nekmoli više od nje u društveni život. Takođe smatramo da oni za vlast unutar crkvene strukture treba da se bore na za to predviđenim mestima, gde ta crkvena struktura činodejstvuje. Tačnije, borba za vlast u Crkvi neka se vodi na teritoriji Crkve i među njenom pastvom, a ne van toga.
Moramo konstatovati da direktnodemoikratski karakter studentske pobune uvodi novi kvalitet u politički život Srbije. Politika bogatih parlamentarnih stranaka je bila otuđena od masa. Sada je mase stvaraju, a političke partije kaskaju za njima, pokušavajući starim tradicionalnim tehnikama – medijima i manipulacijom – da skrenu tok procesa na svoju vodenicu.
Do sada to nisu uspeli, zahvaljujući složenosti plenumske organizacije. Takođe, jasno je da će, uprkos teroru kojim se trenutno služi, vlast morati da posegne i za izborima, jer ona zapravo nema snage za otvorenu diktaturu uprkos predimenzioniranom (i očito opremljenom tajnim oružjima), policijskom aparatu.
Tu je prilika za sve koji sada žele da dođu na vlast ili makar blizu nje da se zapravo uključe. Ako veruju u pralementarnu demokratiju, bolje bi im bilo da se spremaju za ono što dolazi umesto što pokušavaju da preusmere i preuzmu protest koji njih očito ne želi za lidere.
Na kraju – beogradski skup uprkos prividnom antiklimaksu, predstavlja novu fazu u ovoj borbi. Sada treba da se slomi teror jedne grupe kompradorske i preduzimačko-kriminalne buržoazije protiv pokreta koji donosi napredak u političkom životu i borbi u srpskom društvu.
Mi kao politički kolektiv ne učestvujemo u borbi za vlast u ovom procesu. Naš cilj je da ojačavamo progresivne elemente, pomognemo njihovu organizaciju i držimo kritiku kapitalizma na vidnom mestu, jer suštinski karakter kapitalizma i jeste proizvodnja ovakvih tragedija, kao što je ona koja se dogodila u Novom Sadu ili sada u Kočanima.
Naša borba ide dalje od promene jedne vlasti u okviru istog pravnog i političkog poretka. Ona ide dalje od politike u samo jednoj zemlji. Odnosi se na sve one koji svakodnevno kao žrtve padaju u Srbiji, Hrvatskoj, Grčkoj, Makedoniji, u svim delovima sveta, a u čijem korenu se nalaze protivrečnosti kapitalizma.
Mi se borimo za pravdu koja se ne izriče u sudovima.
U ovom času – protiv terora vlasti!
Crvena akcija / Crvena inicijativa 