Rat koji je otpočeo izraelskim napadom i bombardovanjem Irana, posle niza terorističkih akata kroz decenije koje su organizovale izraelske tajne službe, je jedan od onih ratova koji su godinama ranije bili najavljeni. Američki predsednik Džordž Buš mlađi je još 2002. godine koristeći medijsko-ideološku ofanzivu imperijalizma nakon 11. septembra definisao nešto što je nazvao „Osovina zla“. To je bila najava vojnih intervencija koje su nas očekivale u budućnosti, a sve u okviru tadašnjeg „rata protiv terorizma“ i, po njemu, tu osovinu činili su Irak, Iran i Severna Koreja. Sam termin koji je osmislio pisac govora za Buša mlađeg i trebalo je da nas ubedi u analogiju sa Silama osovine iz XX veka, a vremenom su spisku dodate Sirija, Libija i Kuba. Sa Irakom, Sirijom i Libijom videli smo rasplet događaja: zemlje su razorene ratom, njihova pređašnja infrastuktura potpuno razrušena i zemlje su potonule u haos korupcije, nasilja, nesigurnosti i sveopšteg osiromašenja uz izdvajanje poslušničkih klika koje se enormno bogate na nesreći većine. Severna Koreja je proizvela svoj nuklerni arsenal i to je za sada smanjilo šansu za napad na nju. Na red je došao je Iran, ali ovoga puta se rat vodi u nešto izmenjenim okolnostima: za razliku od napada na Irak i Libiju kada je NATO blok sebi delovao nepobedivo i neranjivo, napad na Iran ima ozbiljno drugačiji odnos snaga zbog skupog poluprikrivenog učešća u Ukrajini između ostalog. Takođe, za razliku od prethodnih ratova koji su generisani u vašingtonskoj propagandnoj kuhinji, ovoga puta stvar otvoreno predvodi Izrael, što takođe nije iznenađenje. Mi izbegavamo da stvari analiziramo na geopolitički način, ali kada je to osnova nekih procesa onda se to ne sme ignorisati. Dakle, rat protiv Irana je deo strateškog plana ovladavanja svim bitnim resursima za fukncionisanje imperijalizma kao sistema. Reč je oduvek bila o nafti, a tome možemo dodati i preraspoređivanje moći i pritiskanje Rusije i Kine kao geostrateške opozicije zapadnom imperijalizmu, a eventualno i pristup njihovim sirovinama o čemu se takođe u delu imperijalne ideološke elite otvoreno govori. Takođe, bitno je razumevanje geopolitičkih ravni i realnosti da bi se videlo kakvi su sve mehanizmi za podjamrljivanje radničkih masa širom sveta i njihovo kontrolisanje nacionalizmima i ekspanzionističkim težnjama. Dakle, napad na Iran je najavljen pre više od 20 godina. Tražio se povod. Ovoga puta su to manje nekakva „ljudska prava“, a više je irački scenario o „preventivnom napadu“ koji se ustalio kao NATO doktrina pre nego što nekakvo, u iračkom slučaju potpuno izmišljeno, oružje za masovno uništenje pokrene. Tok događaja oko međunarodnih inspekcija, oko pregovora Irana i međunarodnih predstavnika, uključujući SAD su jednostrano prekinuti, pri čemu ta strana nije bila Iran, a iranski glavni pregovarač u tom formatu ubijen je u PRVOM izraelskom napadu, prve noći rata.
Reakcionarnost iranskog verskog režima je komunistima najpoznatija, od prvog dana njegovog postojanja, ali politika sankcija, pritisaka i otvorene vojne agresije postavlja upravo takav poredak stvari: ako hoćemo da doprinesemo pobedi iranske radničke klase, prvo treba sprečiti uništavanje nje u fizičkom smislu, uništavanje njenih dostignuća i akumuliranog rada kao i sprečavanje njenog krajnjeg osiromašenja i razbijanja kao u slučajevima Iraka i Libije. S tim u vezi, dosadašnja istorijska iskustva nam ukazuju da u svim ovim državama, a tu možemo uračunati i nas, jedine prave žrtve ovih vojnih intervencija jesu obični ljudi, dok se žrtve među članovima političkih i vojnih vrhova broje na više stotina puta manjoj skali, bukvalno. Izrael se u ovom slučaju javlja kao udarna pesnica zapadnog imperijalizma, kao što to čini od svog osnivanja, ali je ovoga puta sukob podignut na svetski nivo. Agresija koju je otpočeo Izrael pojačana je otvorenim američkim učešćem, jer se posle samo nekoliko dana ispostavilo da je mit o izraelskoj vojnoj superiornosti zasnovan ni na čemu, odnosno samo i isključivo na američkim mišićima, uprkos posedovanju atomske bombe. Postalo je jasno da uprkos ogromnim civilnim žrtvama na drugoj strani, na kojima je oduvek insistirao u svojoj doktrini, Izrael brzo ostaje bez odbrane. Mi snažno osuđujemo agresivnu i zločinačku politiku Izraela. Zalažemo se za uništenje njegovog atomskog programa i postojećeg atomskog naoružanja uopšte. Zalažemo se za njegovu demilitarizaciju i kraj okupacije Palestine, delova Libana, Sirije i Egipta. Zalažemo se za pravo palestinskog naroda na puni suverenitet na teritorijama na kojima sada živi kao i na onima sa kojih je isteran. Što se tiče atomskog naoružanja, treba jasno reći: mi smo snažno protiv atomskog naoružanja uopšte i zalažemo se za potpuno atomsko razoružavanje koje će se i dogoditi kada imperijalizam bude srušen. Međutim, dok se to ne dogodi, žalosna istina je da za zemlje van imperijalnog kruga jedini garant bezbednosti bar na neko vreme jeste posedovanje atomske bombe, te smatramo da je neprincipijeolno osporavati to pravo zemljama poput Irana koje su pod otvorenom dugotrajnom pretnjom koja se na kraju i ostvarila, a ne osporavati najvećim silama koje su istovremeno i najagresivnije. Dole imperijalistički ratovi! Dole cionizam i agresija Izraela i SAD! Živelo bratsvo među narodima! Živela radnička klasa!
Crvena akcija / Crvena inicijativa 