Već više od deset meseci traje pobuna velikog dela društva protiv vlasti koja je zbog te pobune zapala u prvu ozbiljnu krizu za 13 godina svog postojanja, i koju još uvek nije uspela da prevaziđe. O našim stavovima i učešćima u pokretu i na skupovima može se čitati u našim publikacijama, internet-stranici i društvenim mrežama. Uloga marksista-lenjinista, između ostalog, jeste da tumače faze u razvoju borbe i pokreta, te cilj ovog teksta i jeste isti takav, jer je izvesno da je protest dospeo u novu fazu svog razvoja, jer proces dugo traje i ne nazire mu se kraj. Vlast i pokret protiv vlasti su u obrnutoj srazmeri i često deluje da nije kontraproduktivne, lažljive i nasilničke politike vlasti koja provocira ljude, pokret bi prosto iščilio kao što se to desilo sa ranijim pokušajima liberalne takozvane opozicije. Protest koji traje od početka je bio vrlo širokog društvenog karaktera, no da li su zahvaćeni baš svi delovi mase, najvažnije radnička klasa, to ostaje da se vidi. Ton i karakter zahteva da je deo javnog sektora koji se oseća ugroženo predviđenim razvojem kapitalizma u Srbiji. Konstatovali smo da je daleko najveći uspeh ovog protesta politizacija čitave mlade generacije koja do sada ni na koji način nije bila uključena u politički život. Drugo veliko dostignuće je uvođenje u politički život Srbije plenuma i zborova, kao i jedne opšte težnje ka što široj i što direktnijoj demokratiji. Sa druge strane, upozoravali smo na to da opštenarodni karakter protesta predstavlja minimum njegove operativnosti, i predviđali neminovnu idejnu diferencijaciju. Za očekivati je bilo da, ukoliko se želi pomak u političkoj borbi, i sam pokret dobije jasniji metodološki, taktički i strateški pravac. Sa svoje strane, vlast nije prezala ne samo od represije, nego i od otvorenih terorističkih postupaka kao što je bio slučaj sa još uvek neutvrđenim oružjem 15. marta 2025. godine na najvećem političkom skupu u istoriji Srbije. U režimskoj propagandi često se može čuti reč rat, dok režimski propagandisti i botovi pozivaju na pojačavanje represije, na što više hapšenja i što više policijskog nasilja. Sam Vučić je, kao što je poznato, svirao kraj i bezbroj puta najavio da će svima objasniti kako je pobedio obojenu revoluciju, ako se to ikada dogodi. Mi smo, držeći se toga da treba da delujemo u masi što češće, smislenije i više, radili na širenju naših ideja, držali živim naše simbole i vratili zastavu samouprave da se ponosno vijori. Drago nam je da smo se uverili u to da se deo ovih stvari primio u masi, te da su se pojavile i druge zastave po ugledu na našu. To nam govori da progresivnih i borbenih ljudi koji svoju energiju žele da usmere ka socijalizmu, ipak ima i danas uprkos svemu. No, takođe moramo da konstatujemo da se u pokretu glavna ideološka borba vodi između nacionalista, sa određenom dozom klerikalizma takođe, i prozapadnih liberala. Prvi imaju svoju mrežu izgrađenu delom u tzv. bezbednosnom, a delom i disidentsko-crkvenom miljeu, dok su drugi nesumnjivi predstavnici interesa određenih stranih sila. Pozabavimo se time za trenutak; mnogi biraju poziciju neutralnosti zbog nejasne situacije i famoznog pitanja – ko vodi proteste. Setimo se samo da je do skorijeg vremena Srbija delovala kao mrtvo more, anestezirana, naizgled bez pobuna, sa vlašću koja je u poziciji da zahvaljujući apsolutnoj većini u parlamentu i drugim institucoijama bukvalno divlja sprovodeći svoju kompradorsku i reketašku politiku vrlo samouvereno.
Pobune oko MHE na Staroj planini i protiv planova Rio Tinta za kopanje litijuma pokazale su da je političko biće Srbije itekako živo i spremno za ozbiljnu borbu. Uvek su i u svim pobunama prisutne sile u obliku takozvanih službi i ne treba biti naivan i misliti da su to samo strane ili samo domaća služba. One, naravno, deluju, pokušavajući da usmere masu i njen doživljaj stvarnosti na određenu stranu, suštinski da preuzmu i uguše. Prema tome, čistih protesta neće biti, mi svi moramo biti svesni te činjenice i jasno delovati protiv svih pokušaja instrumtalizacije i manipulacije u okviru protesta koji se, logično, neprestano dešavaju. Studenti i studentkinje su čitavim prvim delom pobune to demonstrirali jako dobro i jasno činili, a time i marginalizovali mnoge pokušaje profesionalnih grupa za pritisak iz takozvanog civilnog sektora da u sprezi sa medijima nametnu svoju agendu. Između ostalog, ovaj protest zato i jeste toliko dugovečan i toliko dubok. Vlast, sa svoje strane, upravo te snage koje su beskrajno kompromitovane poput poznatih organizacija Stav, Sviće i sličnih koristi kao kamene-temeljce svoje besmislene propagande protiv protesta. Protest, međutim, dok bude postojao biće izložen vrenju koja će snaga u njemu odneti prevagu. U ovom trenutku, iz niza razloga, a pre svega novčano-infrastukturnih, nameću se prozapadne snage kao one koje daju odlučujući ton u trenutnoj organizaciji skupova i definisanju politike. One, naravno imaju svoje medije i izgrađenu infrastukturu koja dobrim delom dolazi i iz budžeta Republike Srbije, jer svaka stranka koja ima svoje poslanike dobija apanažu od više hiljada evra po članu parlamenta i to je posebna priča o funkcionisanju ovog sistema koja tek treba da bude ispričana. Nesumnjivo je da je protest ušao u novu fazu sa krajem velikog skupa održanog 28. juna što je inače datum održavanja Kosovske bitke, a naravno i velikog Miloševićevog skupa 1989. godine na drevni hristijanizovani praznik Vidovdan. Na samom kraju tog skupa, studenti su simbolično proglasili tranziciju iz studentskog u građanski protest ponovivši nekoliko puta kao šifru ili mantru: Imate zeleno svetlo. Početak tzv. građanskog protesta ogleda se u pokušaju da se masovnost ubrza nekakvim šifrovanim pozivima na čet-grupama i raznim platformama i tu se u pokušaju ubrzavanja direktnodemokratski karakter pobune svodi na neuporedivo manju meru, prvo čak u potpunosti da bi ga se setili ponovo kada je to ubrzanje ušlo u fazu oseke.
U ovom trenutku najveći deo protesta odvija se po ustaljenoj šemi reakcije na neki od brutalnih poteza policije koja se, uprkos tvrdnjama vlasti, neprestano ponaša brutalno i prekoračuje ovlašćenja. Posebno osuđujemo postupanje Marka Krička, pretnje silovanjem i osvetničku pornografiju koju je lansirao propagandno-represivni aparat vlasti. Glavni zahtev protesta jesu izbori, a povremeno se javljaju i razne forme neprihvatljivih ideja o prelaznoj vladi. Vrhovi i jedne i druge strane igraju na strategiju tenzije, do toga ko će prvi doseći svoju tačku pucanja, ali pritom jedni drugima ponekad daju vetar u jedra svojim pogrešnim procenama odnosa snaga i trenutne situacije. Vlast, pre svega brutalnošću, bezobrazlukom i bezobzirnošću, a deo opozicije pokušajem radikalizacije radi radikalizacije po već viđenoj šemi napada na prazne zgrade na simboličkoj ravni i već pomalo ritualnim blokadama. Mi, sa svoje strane, želimo da držimo ključne teme u centru pažnje: borba protiv rudarenja litijuma, borba protiv trgovine oružjem sa Izraelom, borba protiv imperijalizma i zahvatanje što šireg sloja radništva u borbi za radna i socijalna prava. Smatramo da radikalizam pokreta prevashodno treba da se ogleda u zahtevima za suštinskom društvenom pravdom, a ne za dokazane floskule ustavnosti, ili nepostojeće slobode medija glavnog toka koji zavise od kapitala. Takođe smatramo da bi borba bila uspešnija ona treba da se poveže sa što više sličnih procesa koji postoje na Balkanu i šire. U tom smislu osuđujemo šovinističke parole koje se mogu čuti na protestima a u kojima se za pripadnike zločinačkog državnog represivnog aparata koristi pogrdan izraz za Albance. Isto se odnosi i na skandiranje Vučiću sa istim šovinističkim sadržajem. Tolerisanje šovinizma neće nas odvesti u progres, ko god vršio vlast. Treba napomenuti da u uzvikivanju ovih parola nema razlike između takozvane proevropske građanštine i dela nacionalno-klerikalne grupe koja se protivi režimu i zvaničnoj politici Crkve koja ga podržava. Da bi ovaj protest zaista doneo promenu, on mora da prestane da pati od zastarelih ideja poput pomenutog nacional-šovinizma, a i onih koji neprestano pokušavaju da nametnu EU kao arbitra po ovim pitanjima, kao da ta ista EU nije do lakata umešana u bukvalno sve što se dešava u ovoj zemlji već decenijama. Odbacujemo i osuđujemo politiku sluganstva prema Briselu i orbitirajućim silama u opadanju. Tačnije rečeno, pošto je postojeća vlast, kao i sve okolne, u potpunosti zavisna od stranih sila, aminovanje bilo koga drugog od strane istih onih koji podržavaju postojeću garnituru zapravo ne donosi nikakve promene osim personalnih. Zato na neophodno rušenje postojeće vlasti treba treba gledati kao usputni, a čak ne ni minimalni cilj, jer prava promena za kojom žude balkanska društva, sva, a ne samo Srbija, može doći samo sa uspostavljenjem potpuno nove politike koja će u svoj fokus staviti proizvodne odnose, interes čitavog društva, zaštitu životne sredine i javnog interesa, a ne samo vlasnika kapitala po čijoj meri se kroji svakodnevni život svih nas. Mi ćemo nastaviti da delujemo, nastavićemo da crvenu zastavu ističemo visoko i ponosno svuda, dok građanstvo čeka svoje izbore i svoje apanaže u parlamentu. Dok studenti i studentkinje pišu svoj program i sastavljaju listu o kojoj ponešto procuri, vidi se da je postojeća vodeća struja u pokretu usmerena skoro isključivo ka javnom sektoru. Mi mislimo da je u opštem interesu da se i privatni sektor, radništvo u stranim kompanijama, radništvo koje je došlo ili dolazi iz drugih zemalja moraju biti uzeti u obzir. Pre svega treba paziti da se u medijskom ratu koji se vodi između dve struje u medijima glavnog toka ne pretvori u dimnu zavesu ispod koje će zaključivati poslovi sa kompanijama i trgovati životima, zdravljem i budućnošću.
Protiv svake kapitalističke vlasti.
Protiv svakog šovinizma.
Za socijalizam.
Crvena akcija / Crvena inicijativa 