Na manje od 50 kilometara od Sarajeva, u planinskoj kotlini na 893 metra nadmorske visine smešteno je mesto Vareš, koje je u Srednjem veku bilo mesto riznice kralja Tvrtka, a po popisu iz 2013. godine imalo je manje od tri hiljade stanovnika. Rudarsko mesto je još od bronzanog doba. Uprkos malom broju stanovnika trenutno, to mesto je od starih vremena imalo svoj značaj.
Ovih dana, u Varešu se dešava svojevrsna humanitarna drama za koju se jedva čuje. Istina je, postoje prilozi koji su snimljeni o ovom slučaju, razume se, najčešće u Bosni i Hercegovini, no ova tema ipak ostaje ispod radara. Snimljeni prilozi emituju se van udarnih mesta i termina, uspevajući da se i sami ne zainteresuju za razmere čitave priče.
Već nekoliko nedelja poznato je da se u Varešu dogodilo trovanje. Prvobitna vest o tome govorila je o osamnaest slučajeva trovanja olovom. Ubrzo se ispostavilo da je broj znatno veći, te da se novi slučajevi javljaju neprestano. To nam dozvoljava da pretpostavimo da nije reč o jednokratnom incidentu curenja rudne jalovine, već da je reč o znatno većim razmerama pojave koja još uvek traje.
Vlasti Bosne i Hercegovine još uvek nisu u stanju da utvrde uzrok ni izvor trovanja. To ne treba da čudi; čitav državni aparat BiH sveden je na jednu ulogu – da zadovoljava apetite za nacionalnim kvotama postratne bosankohercegovačke političke elite. BiH, koja je u poslednjih deset godina ostala bez oko pola miliona stanovnika ima, po trenutnim procenama, od 2,9 do 3,1 miliona stanovnika. Na taj broj dolaze dva entiteta sa celokupnim državnim aparatima, te 10 kantona koji su, verovali ili ne, definisani kao „države članice federacije“. Dakle, trenutno BiH ima 10 država članica na najnižem nivou, plus dve države članice na srednjem nivou i na vrhu piramide državni aparat od 16 ministarstava.
Takva prekompleksna državna košnica čija je jedina svrha postojanja balansiranje nacionalističkih apetita, te nastavak ratne retorike i neprestano generisanje nacionalnih tenzija, prosto nije u stanju da se nosi sa krizom ovakve vrste.
Ta najviša vlada u Sarajevu takođe je podeljena po ministarstvima kao feudima, pa tako ministar zdravlja obilazi bolnicu da vidi kako može da pomogne u nabavci opreme za lečenje postojećih i novih slučajeva, jasno se ograđujući da jedino što on može, jeste da apeluje na sednicama vlade da se i njegove kolege pozabave ovim slučajem u okviru nadležnosti svojih ministarstava.
Na vrhu te piramide nalazi se tzv. Visoki predstavnik, jedna kolonijalna instanca koja nadzire rad političara, ali očito samo u smislu obaveza prema kolonijalnim gospodarima, a ne i prema onome što im je zapravo u opisu posla.
Nema jasnijeg pokazatelja da kompradorska buržoazija, u ovom slučaju u BiH, ali takođe i u drugim zemljama, prosto nije u stanju da se bavi realnim životom ljudi na čijoj grbači živi i zbog kojih, navodno, postoji.
Epidemiološka služba u Zenici filozofski zaključuje da nije reč o trovanju, nego o „povišenim vrednostima“ u krvi. Najviše se govori o olovu koje je već dugo poznato kao vrlo otrovno, ali uz olovo tu su i živa, kadmijum, nikl, hrom, bakar i još nekoliko teških metala.
Naravno, u svim normalnim okolnostima prva adresa za rešenje ovog problema bila bi istraga koncentrisana na rudnik koji se nalazi pored Vraneša.
Međutim, u retkim i sramežljivim izveštajima o trovanju, kako to mediji razblaženo kažu – više od sto stanovnika/ca Vraneša, među kojima je i petoro dece mlađe od šest godina vrlo vrlo retko se spominje i samo ime rudnika. Ime je DPM metals, a najbazičnija internet-pretraga pokazaće da je to relativno nepoznato i nebitno ime deo mnogo poznatije i zloglasnije Dandi (Dundee Precious metals inc).
Jasno je da kada je u pitanju interes stranog, a naročito zapadnog kapitala, nema tog grada, reke, planine, ljudi, pa ponekad i čitavih naroda, koje sluganjska buržujska vladajuća elita nije u stanju da žrtvuje.
Političari/ke koji prete izmišljenim i isfabrikovanim neprijateljima, koji beskonačne svote novca ubacuju u aparat prisile – policiju i vojsku, te konačno i za svoje lične potrebe nisu spremni čak ni da ukažu na najverovatnije vinovnike, a nekmoli da nešto preduzmu protiv njih.
Novinari/ke, koji često visokoparno govori o važnosti slobode informisanja, štampe, govora, namerno zaobilaze očigledno pitanje. Rudnik za to vreme nesmetano radi. Ministarstva pokušavaju da utvrde svoje nadležnosti. A nepoznati broj ljudi veći od sto zavistan je od oslabljenog zdravstva BiH. Svi mi ostali nemamo odgovor ni na jedno pitanje.
Ista kompanija, inače, ima svoje interese i operacije na istoku Srbije, to treba uvek imati na umu. Iako je težište borbe protiv kolonijalne eksploatacije ruda iz jugosvovenskih zemalja do sada bilo na najzloglasnijoj kompaniji Rio Tinto, naša stvarnost nas uverava da ima i drugih uništivača, ništa manje fatalnih. Jedna od njih je, vidimo Dandi.
Narodi BiH mogu da se odbrane samo zajedničkom borbom i snagama. Ušančeni u rovove ratne propagande i ratne politike, podeljeni po nacionalnosti umesto ujedinjeni po nevolji, laka su meta jedinom pravom neprijatelju – pohlepi za profitom najkrupnije buržoazije. Lokalne kukavne politikantske krvopije koje vrše vlast, rade to da olakšaju zloupotrebu prirodnih bogatstava a pre svega ljudskog života i rada, a ne u interesu onih koje oni navodno predstavljaju i koji ih navodno biraju.
Trovačke kompanije moraju da lete napolje, kao i politička elita koja im omogućava da profitiraju na eksploataciji, kao i klasa u čijem interesu se sve to radi.
Dok se ne dogodi ta glavna promena – okončanje kapitalizma i vlasti kapitalističke klase, svaki grad, svako selo može biti Vareš. Sutra ili preksutra.
Crvena akcija / Crvena inicijativa 