Predgovor
Brošuru koja se nudi pažnji čitaoca, napisao
sam u proleće godine 1916 u Cirihu. Razume se da sam pod tamošnjim uslovima
rada morao trpeti izvesnu oskudicu u francuskoj i engleskoj literaturi i vrlo
veliku u ruskoj literaturi. Pa ipak sam glavno englesko delo o imperijalizmu,
knjigu Dž. A. Hopsona, iskoristio s onom pažnjom koju to delo, po mom
uverenju, zaslužuje.
Brošura je pisana s obzirom na carsku cenzuru.
Zbog toga sam bio prinudjen da se ne samo najstrože ograničim na isključivo
teoretsku – osobito ekonomsku – analizu, nego i da neophodne, malobrojne,
primedbe koje se tiču politike formulišem s najvećom opreznošću, nagoveštajima,
onim ezopovskim – prokletim ezopovskim – jezikom, kojim su se pod carizmom
morali služiti svi revolucioneri, kad su se laćali pera da pišu “legalna“
dela.
Teško je sada, u danima slobode, ponovo čitati
ona mesta brošure koja su zbog carske cenzure iznakažena, prigušena, stisnuta
željeznim klještima. O tome da je imperijalizam predvečerje socijalističke
revolucije, o tome da je socijal-šovinizam (socijalizam na rečima, šovinizam
na delu) potpuna izdaja socijalizma, potpuno prelaženje na stranu buržoazije,
da je taj rascep radničkog pokreta u vezi s objektivnim uslovima imperijalizma
i sl. – morao sam govoriti jezikom “roba“, pa sam prinudjen da čitaoca,
koga to pitanje interesuje, uputim na ponovno izdanje mojih članaka, pisanih u
inostranstvu godine 1914-1917, koje će uskoro izići. Naročito treba istaći
jedno mesto; da bih u obliku koji može proći cenzuru, objasnio čitaocu, kako
besramno lažu kapitalisti i socijalšovinisti, koji su prešli na njihovu
stranu (protiv kojih se tako nedosledno bori Kaucki), u pitanju je aneksija,
morao sam da uzmem primer… Japana! Pažljiv čitalac lako će mesto Japana
uzeti – Rusiju, a mesto Koreje – Finsku, Poljsku, Kurlandiju, Ukraajinu,
Hivu, Buharu, Estoniju i druge zemlje koje nisu naseljene Velikorusima.
Mislim da se mogu nadati da će moja brošura pomoći
razumevanju osnovnog ekonomskog pitanja, bez čijeg je proučavanja nemogućno išta
shvatiti u ocenjivanju savremenog rata i savremene politike, naime: pitanja ekonomske
suštine kapitalizma.
Petrograd, 26 aprila 1917 godine
Pisac
Predgovor francuskom i nemačkom
izdanju
I
Ova knjižica je napisana, kao što je rečeno u
predgovoru ruskom izdanju, 1916 godine, imajući u vidu carsku cenzuru. Sada
nemam mogućnosti da preradim čitav tekst, a to ne bi ni imalo naročite svrhe,
jer je osnovna zadaća knjige bila i ostala: pokazati prema podacima neosporno
buržoaske statistike i priznanjima buržoaskih naučnika svih zemalja, kakva je
bila slika bilansa svetske kapitalističke privrede u njenim
medjunarodnim uzajamnim odnosima početkom 20-ga veka, uoči prvog svetskog
imperijalističkog rata.
A donekle neće biti nekorisno za mnoge komuniste
u razvijenim kapitalističkim zemljama, da se ubede na primeru ove, sa
stanovišta carske cenzure legalne, knjižice o mogućnosti – i
neophodnosti – da se iskoriste čak i oni slabi ostaci legalnosti, koji ostaju
još za komuniste u savremenoj, recimo, Americi ili Francuskoj, posle nedavnog
hapšenja skoro svih komunista, radi razjašnjavanja potpune lažljivosti
socijal-pacifističkih pogleda i nada na “svetsku demokratiju“. A ono sto je
najnužnije kao dopuna ovoj cenzurisanoj knjižici pokušaću da dam u sadašnjem
predgovoru.
II
U knjižici je dokazano da je rat 1914-1918 godine
bio s obe strane imperijalistički (tj. osvajački, pljačkaški, razbojnički)
rat, rat za podelu sveta, za podelu i ponovnu podelu kolonija, “sfera uticaja“
finansiskog kapitala itd.
Jer se dokaz za to – kakav je istinski
socijalni, ili tačnije: istinski klasni karakter rata, ne nalazi, razume se, u
diplomatskoj istoriji rata, nego u analizi objektivnog položaja
komandujućih klasa u svim ratujućim državama. Da bi se
predstavio taj objektivni položaj ne treba uzeti primere i pojedine podatke
(pri ogromnoj složenosti pojava društvenog života može se uvek prikupiti
koliko se hoće primera ili pojedinih podataka za potvrdu kakvog bilo stava), već
obavezno celokupnost podataka o osnovama privrednog života svih
ratujućih država i svega sveta.
Baš takve podatke, koji ne mogu biti opovrgnuti,
naveo sam u slici podele sveta u godinama 1876 i 1914 (u poglavlju 6) i
podele željeznica celog sveta u godinama 1890 i 1913 (u poglavlju 7). Željeznice
su balans najvažnijih grana kapitalističke industrije, kamenog uglja i gvoždja,
bilans i najočiglednije svedočanstvo razvitka svetske trgovine i buržoasko-demokratske
civilizacije. Kako su željeznice povezane s krupnom proizvodnjom, s monopolima,
sindikatima, kartelima, trustovima, bankama, s finansiskom oligarhijom, pokazano
je u idućim glavama knjige. Raspodela željezničke mreže, njena
neravnomernost, neravnomernost njenog razvitka, to je bilans savremenog,
monopolističkog kapitalizma u svetskom razmeru. I taj bilans pokazuje apsolutnu
neizbežnost imperijalističkih ratova na takvoj privrednoj osnovi, dok
postoji privatna svojina na sredstva proizvodnje.
Izgradnja željeznica izgleda jednostavan,
prirodan, civilizatorski pothvat: ona je takva u očima buržoaskih profesora
koje plaćaju za ulepšavanje kapitalističkog ropstva, i u očima sitno-buržoaskih
filistara. Ustvari, kapitalističke niti, koje hiljadama mreža povezuju te
pothvate s privatnom svojinom na sredstva proizvodnje uopšte, pretvorile su tu
izgradnju u orudje ugnjetavanja milijarde ljudi (kolonije plus
polukolonije), tj. više od polovine stanovništva zemljine kugle u zavisnim
zemljama i najamnih robova kapitala u “civilizovanim“ zemljama.
Privatna svojina, zasnovana na radu sitnog
vlasnika, slobodna konkurencija, demokratija, – sve te parole, kojima
kapitalisti i njihova štampa obmanjuju radnike i seljake, ostale su daleko
pozadi. Kapitalizam je prerastao u svetski sistem kolonijalnog ugnjetavanja i
finansiskog gušenja ogromne većine stanovništva zemljine kugle, od strane šačice
“naprednih“ zemalja. I podela tog “plena“ vrši se izmedju 2-3 moćna
svetska pljačkaša, naoružana od glave do pete (Amerika, Engleska, Japan),
koji uvlače čitavu zemaljsku kuglu u svoj rat radi podele svog
plena.
III
Brest-Litovski mir, diktiran od monarhističke
Nemačke, a zatim nesravnjeno zverskiji i podliji Versaljski mir, diktiran od
“demokratskih“ republika, Amerike i Francuske, a takodje “slobodne“
Engleske, poslužili su najkorisnije čovečanstvu, jer su oni skinuli masku
kako s plaćenih piskarala imperijalizma, tako i s reakcionarnih malogradjana,
makar oni sebe nazivali i pacifistima i socijalistima, koji su uzdizali
“vilsonizam“, dokazivali mogućnost mira i reformi u imperijalizmu.
Deseci miliona leševa i bogalja, žrtava rata,
rata zbog toga da bi Engleska ili nemačka grupa finansiskih razbojnika mogla
dobiti više plena, i zatim ta dva “mirovna ugovora“ otvaraju, s do sada
nevidjenom brzinom, oči milionima i desecima miliona ljudi, pridavljenih,
ugnjetenih, obmanutih, zaglupljenih od buržoazije.
Bazelski manifest II Internacionale, koji je 1912
godine dao ocenu baš onog rata koji je izbio 1914 godine, a ne rata uopšte
(ratova ima raznih, ima i revolucionarnih), taj manifest ostao je kao spomenik
koji je demaskirao sav sramotni krah, sve renegatstvo vitezova II
Internacionale.
Zbog toga preštampavam u prilogu ovog izdanja taj
manifest i skrećem još jednom i još jednom čitaocima pažnju, da vitezovi II
Internacionale tako brižljivo obilaze ona mesta tog manifesta na kojima se
govori tačno, jasno, direktno o vezi baš tog dolazećeg rata i proleterske
revolucije – obilaze isto tako brižljivo, kao što lopov obilazi ono mesto
gde je izvršio kradju.
IV
U ovoj knjizi posvećena je naročita pažnja
kritici “kauckijanstva“, medjunarodne idejne struje, koju u svim zemljama
sveta pretstavljaju “najugledniji teoretičari“, vodji II Internacionale (u
Austriji – Oto Bauer i Ko, u Engleskoj – Ramzej Mekdonald i dr., u
Francuskoj Alber Toma itd. i t. sl.) i masa socijalista, reformista, pacifista,
buržoaskih demokrata, popova.
Ta idejna struja je, s jedne strane, proizvod
raspadanja, trulenja II Internacionale, a s druge strane – neizbežan plod
ideologije sitnih buržuja, koji zbog svih životnih okolnosti robuju buržoaskim
i demokratskim predrasudama.
Kod Kauckoga i njemu sličnih, takvi pogledi označavaju
potpuno odricanje upravo od onih revolucionarnih osnova marksizma koje je taj
pisac branio desetke godina, naročito, izmedju ostaloga, u borbi protiv
socijalističkog oportunizma (Bernštajna, Milerana, Hajndmana, Gompersa i t.
sl.). Stoga nije slučajno što su se u čitavom svetu “kauckijanci“ sada
praktično – politički ujedinili s krajnim oportunistima (kroz II ili žutu
Internacionalu) i s buržoaskim vladama (kroz koalicione buržoaske vlade uz učešće
socijalista).
Proleterski revolucionarni pokret uopšte,
komunistički napose, koji raste u celom svetu, mora analizirati i demaskirati
teoretske pogreške “kauckijanstva“. To ukoliko pre što pacifizam i
“demokratizam“ uopšte, koji niukoliko ne pretenduju na marksizam, ali potpuno
isto kao Kaucki i Ko. zabašuruju dubinu protivurečnosti imperijalizma i neizbežnost
revolucionarne krize koju on radja, – te struje još su rasprostranjene vrlo snažno
po celom svetu. I borba s tim strujama obavezna je za proletersku partiju koja
mora otimati od buržoazije od nje zaglupljene sitne sopstvenike i milione
trudbenika koji žive u više i u manje sitnoburžoaskim uslovima života.
V
Potrebno je reći nekoliko reči o VIII glavi:
“Parazitizam i truljenje kapitalizma“. Kao što je već istaknuto u tekstu
knjige, Hilferding, bivši “marksist“, sada saborac Kauckoga i jedan od
glavnih pretstavnika buržoaske, reformističke politike u “Nezavisnoj s. d.
partiji Nemačke“, učinio je po tom pitanju korak natrag u poredjenju sa iskrenim
pacifistom i reformistom Englezom Hopsonom. Medjunarodni rascep čitavog radničkog
pokreta sad je već potpuno očevidan (II i III Internacionala). Isto tako očevidna
je i činjenica oružane borbe i gradjanskog rata izmedju obeju struja:
podupiranje Kolčaka i Denjikina u Rusiji od strane menjševika i
“socijalista-revolucionera“ protiv boljševika, šajdemanovci i Noske i Ko. u
Nemačkoj s buržoazijom protiv spartakovaca, isto u Finskoj, Poljskoj,,
Madjarskoj itd. U čemu je ekonomska osnova te svetskoistoriske pojave?
Upravo u parazitizmu i truljenju kapitalizma, koji
su svojstveni njegovom najvišem istoriskom stadiju, to jest imperijalizmu. Kao
što je dokazano u ovoj knjižici, kapitalizam je sada izdvojio šačicu
(manje od jedne desetine stanovništva zemljine kugle, po “najdarežljivijem“
i preuveličanom računu manje od jedne petine) osobito bogatih i moćnih država
koje pljačkaju – jednostavnim “sečenjem kupona“ – ceo svet. Izvoz
kapitala daje godišnji dohodak od osam – deset milijardi franaka, prema
predratnim cenama i predratnoj buržoaskoj statistici. Sada, razume se, mnogo više.
Jasno je da je iz ovakvog džinovskog ekstra-profita
(jer se on dobija povrh onog profita koji kapitalisti cede iz radnika “svoje“
zemlje) mogućno potkupljivati radničke vodje i gornji sloj radničke
aristokratije. Njega i potkupljuju kapitalisti “naprednih“ zemalja –
potkupljuju na hiljade načina, neposrednih i posrednih, otvorenih i
prikrivenih.
Taj sloj buržoaziranih radnika ili “radničke
aristokratije“, sasvim malogradjanske po načinu života, po veličini zarade,
po čitavom svom pogledu na svet, jeste glavni oslonac II Internacionale, a u naše
vreme glavni socijalni (ne vojni) oslonac buržoazije. Jer su to
pravi agenti buržoazije u radničkom pokretu, radnički naganjači za račun
kapitalističke klase (labour lieutenants of the capitalists class), pravi
provodnici reformizma u šovinizam. U gradjanskom ratu proletarijata protiv buržoazije
oni se neizbežno stavljaju, u znatnom broju, na stranu buržoazije, na stranu
“versaljaca“ protiv “komunara“.
Bez razumevanja ekonomskih korena te pojave, bez
ocene njenog političkog i društvenog značenja, nemogućno je učiniti ni
koraka u oblasti rešenja praktičnih zadaća komunističkog pokreta i dolazeće
socijalne revolucije.
Imperijalizam je predvečerje socijalne revolucije
proletarijata. To se, od 1917 godine, potvrdilo u medjunarodnom razmeru.
6. jula 1920 godine
N. Lenjin
Poslednjih 15-20 godina, osobito posle špansko-američkog
(1898) i englesko-burskog (1899-1902) rata, ekonomska, a isto tako i politička,
literatura staroga i novoga sveta sve se češće i češće zaustavlja na pojmu
“imperijalizam“, kad hoće da karakteriše epohu koju preživljavamo. Godine
1902 u Londonu i Njujorku ugledalo je sveta delo engleskog ekonomiste Dž. A.
Hopsona: “Imperijalizam“. Pisac, koji stoji na stanovištu buržoaskog
socijal-reformizma i pacifizma – istovrsnog u bitnosti sa sadašnjom pozicijom
bivšeg marksiste K. Kauckog, – dao je vrlo dobar i podroban opis osnovnih
ekonomskih i političkih osobenosti imperijalizma. Godine 1910 u Beču je izišlo
delo austriskoga marksiste Rudolfa Hilferdinga: “Finansijski kapital“ (ruski
prevod: Moskva 1912). Bez obzira na pogrešku pisca u pitanju teorije novca i na
izvesnu sklonost da se marksizam izmiri s oportunizmom, to delo pretstavlja vrlo
dragocenu teorisku analizu “najnovije faze u razvoju kapitalizma“ – tako
glasi podnaslov Hilferdingove knjige. Ono što se poslednjih godina govorilo o
imperijalizmu – osobito u ogromnom broju članaka u vezi s tom temom po časopisima
i novinama, a takodje i u rezolucijama, na primer Hemnickog i Bazelskog
kongresa, održanih u jesen 1912 godine – u bitnosti jedva da prelazi krug
ideja, izloženih ili, tačnije, rezimiranih kod obojice spomenutih pisaca…
Pokušaćemo dalje da ukratko izložimo, u što je
mogućno popularnijem obliku, vezu i uzajamni odnos osnovnih ekonomskih
osobenosti imperijalizma. Ne možemo se zaustaviti na neekonomskoj strani toga
pitanja, pa ma koliko to ona zasluživala. Pozivanje na literaturu i druge
primedbe koje ne bi interesovale sve čitaoce daćemo na kraju brošure.
I
Koncentracija proizvodnje i monopoli
Ogroman porast industrije i neobično brz proces
koncentracije proizvodnje u sve krupnija preduzeća jedna je od najkarakterističnijih
odlika kapitalizma. Najpotpunije i najtačnije podatke o tom procesu daju nam
savremene industrijske statistike.
U Nemačkoj je, na primer, na svaku hiljadu
industrijskih preduzeća dolazilo krupnih, tj. onih koji koja imaju više od 50
najamnih radnika, 1882 godine 3; 1895 godine 6 i 1907 godine 9 preduzeća. Na
njih je otpadalo od svake stotine radnika 22, 30 i 37. Ali, koncentracija
proizvodnje mnogo je jača nego koncentracija radnika, budući da je rad u
krupnim preduzećima mnogo produktivniji. To nam pokazuju podaci o parnim mašinama
i o električnim motorima. Ako uzmemo ono što se u Nemačkoj naziva industrijom
u širem smislu, tj. uključivši i trgovinu i promet itd., dobićemo sledeću
sliku. Krupnih preduzeća ima 30.588 od 3,265.623, tj. u svemu 0,9%. U njima je
radnika 5,7 miliona od 14,4 mil., to jest 39,4%; parnih konjskih snaga 6,6 mil.
Od 8,8 mil., to jest 75,3%; električnih 1,2 mil. Kilovata od 1,5 mil., to jest
77,2%.
Manje od jednog stotog dela preduzeća imaju više
od ¾ ukupne količine parne i električne snage! Na 2,97 mil. sitnih (do
5 najamnih radnika) preduzeća, koja čine 91% ukupnog broja preduzeća, dolazi
svega 7% parne i električne snage! Desetine hiljade najkrupnijih preduzeća su
sve; milioni sitnih – ništa.
U Nemačkoj je godine 1907 bilo 586 preduzeća
koja imaju hiljadu i više radnika. U njima je radilo skoro deseti deo (1,38
mil.) ukupnog broja radnika i skoro treći deo (32%) ukupne količine
parne i električne snage(1). Novčani kapital i banke, kao što ćemo
videti, čine tu prevagu šačice najkrupnijih preduzeća još silnijom i to u
doslovnom značenju te reči, to jest milioni sitnih, srednjih, pa čak i delom
i krupnih “vlasnika“ ustvari se nalaze u potpunom ropstvu nekoliko stotina
milionera-financijera.
U drugoj razvijenoj zemlji savremenog kapitalizma,
u Sjedinjenim Državama Severne Amerike, još je silniji porast koncentracije
proizvodnje. Tamo statistika uzima industriju u užem smislu reči i grupiše
preduzeća po veličini vrednosti godišnjeg proizvoda. God. 1904, najkrupnijih
preduzeća s proizvodnjom od jednog miliona dolara i više bilo je 1900 (od
216.180, to jest 0,9%) – u njima je bilo 1,4 mil. radnika (od 5,5 mil., to
jest, 25,6%), a vrednost proizvoda je iznosila 5,6 milijardi (od 14,8 milijardi,
to jest, 38%). Posle pet godina, godine 1909 imamo odgovarajuće brojeve: 3060
preduzeća (od 268.491; – 1,1%) sa 2,0 miliona radnika (od 6,6; – 30,5%)
vrednost proizvoda je iznosila 9,0 milijardi (od 20,7 milijardi – 43,8%)(2).
Skoro polovina cele proizvodnje svih preduzeća
zemlje nalazi se u rukama jednog stotog dela ukupnog broja preduzeća! I
te tri hiljade preduzeća-giganata obuhvataju 268 industrijskih grana. Otuda je
jasno da koncentracija, može se reći, na izvesnom stepenu svoga razvitka,
dovodi sama od sebe skoro sasvim do monopola. Jer se nekoliko desetina
gigantskih preduzeća lako može medjusobno sporazumeti, a s druge strane –
otežavanje konkurencije, tendencija prema monopolu radja se upravo zbog velikog
opsega preduzeća. To pretvaranje konkurencije u monopol jedna je od najvažnijih
pojava – ako ne najvažnija – u ekonomici najnovijeg kapitalizma, pa je
neophodno potrebno da se na tome duže zadržimo. Ali najpre treba da uklonimo
jedan mogućni nesporazum.
Američka statistika veli: 3000 gigantskih preduzeća
u 250 industrijskih grana. Kao da na svaku granu dolazi po dvanaest preduzeća
najvećeg opsega.
Ali nije tako. Ne postoje u svakoj industrijskoj
grani krupna preduzeća; a s druge strane, neobično važna osobenost
kapitalizma, koji je dostigao najviši stepen razvitka, prestavlja takozvana
kombinacija, to jest sjedinjenje raznih industrijskih grana u jednom preduzeću,
grana koje predstavljaju bilo sukcesivne stepene prerade sirovina (na primer
topljenje gvoždja iz rude i preradjivanje gvoždja u čelik i posle možda
proizvodnja ovih i onih gotovih produkata od čelika), – bilo da jedna prema
drugoj igraju pomoćnu ulogu (na primer preradjivanje otpadaka ili sporednih
produkata, proizvodnja predmeta za pakovanje i sl.).
“Kombinacija, – piše Hilferding, – izjednačava
razlike konjukture i zato kombinovanom preeduzeću osigurava veću stabilnost
stope profita. Drugo, kombinacija dovodi do otstranjenja trgovine. Treće, ona
omogućava tehnička usavršavanja, pa prema tome donosi više profita u
uporedjenju s “čistim“ (tj. nekombinovanim) preeduzećima. Četvrto, ona pojačava
poziciju kombinovanog preeduzeća u odnosu prema “čistom“, jača ga u
konkurentskoj borbi za vreme jake depresije (zastoja poslova, krize), kada je
pad cena sirovina manji od pada cena fabrikata“.(3)
Nemački buržoaski ekonomist Hajman, koji je
posvetio naročito delo opisivanju “mešovitih“, tj. kombinovanih preduzeća u
nemačkoj industriji gvoždja, kaže: “čista preduzeća propadaju, pod udarcem
visokih cena materijala, uz niske cene gotovih proizvoda“. Dobija se sledeća
slika: “Ostale su, s jedne strane, krupne kompanije kamenog uglja, koje
proizvode nekoliko miliona tona uglja, čvrsto organizovane u svome sindikatu
kamenog uglja: a onda s njim tesno povezane velike livnice čelika sa svojim čeličnim
sindikatom. Ta gigantska preduzeća koja proizvode godišnje 400.000 tona čelika
(tona = 60 puda), koja izvlače ogromne količine rude i kamenog uglja, koja
proizvode gotove produkte od čelika, u kojima radi 10.000 radnika koji žive po
kasarnama fabričkih naselja, koja imaju gdekad i vlastite željeznice i luke, –
to su tipični predstavnici nemačke industrije gvoždja. I koncentracija
napreduje sve više i više. Pojedina preduzeća postaju sve krupnija; sve veći
broj jedne te iste industrijske grane ili raznih industrijskih grana ujedinjuju
se u gigantska preduzeća, koja se oslanjaju na pola tuceta berlinskih banaka i
kojima te banke upravljaju. U pogledu nemačke rudarske industrije tačno je
potvrdjena ispravnost učenja Karla Marksa o koncentraciji; istina, to se odnosi
na zemlju u kojoj je industrija zaštićena zaštitnim carinama i prevoznim
tarifama. Rudarska industrija Nemačke sazrela je za eksproprijaciju“.(4)
Do takvog je zaključka morao doći ovaj izuzetno
savesni buržoaski ekonomist. Treba istaći da on donekle Nemačku smatra
izuzetkom, zbog toga što je njena industrija zaštićena visokim zaštitnim
carinama. Ali ta okolnost može samo da ubrza koncentraciju i stvaranje
monopolističkih saveza preduzimača, kartela, sindikata i sl. Neobično je važno
da u zemlji slobodne trgovine, Engleskoj, koncentracija takodje dovodi do
monopola, iako nešto kasnije i možda u drugom obliku. Evo šta piše profesor
Herman Levi u specijalnoj studiji o “Monopolima, kartelima i trustovima“,
prema podacima o ekonomskom razvoju Velike Britanije:
“U Velikoj Britaniji, upravo veliki opseg preduzeća
i njihov visok tehnički nivo nose u sebi tendenciju ka monopolu. S jedne
strane, koncentracija je dovela do toga, da se na preduzeće moraju trošiti
ogromne sume kapitala; zato se, pred nova preduzeća stavljaju sve veći zahtevi
u pogledu potrebnog kapitala i time se otežava njihovo pojavljivanje. A s druge
strane (i mi tu tačku smatramo važnijom), svako novo preduzeće koje hoće da
bude na nivou gigantskih preduzeća, stvorenih koncentracijom, mora da proizvodi
tako ogromno obilje produkata, da se mogu prodati s profitom samo ako se neobično
poveća potražnja, a u protivnom slučaju to obilje produkata snizuje cene do
nivoa koji nije povoljan za novo preduzeće, ni za monopolističke saveze“. U
Engleskoj monopolistički savezi preduzimača, karteli i trustovi većim delom
nastaju – za razliku od drugih zemalja, u kojima zaštitne carine olakšavaju
kartelisanje, – samo kad se broj glavnih konkurentskih preduzeća svede na
“kakvih dvadesetak“. “Ovde se kristalno jasno vidi uticaj koncentracije na
postanak monopola u krupnoj industriji“.(5)
Pre pola veka, kada je Marks pisao svoj
“Kapital“, većina ekonomista smatrala je slobodnu konkurenciju “prirodnim
zakonom“. Službena nauka pokušala je da sporazumnim ćutanjem ubije Marksovo
delo u kome se teoriskom i istoriskom analizom kapitalizma dokazuje, da slobodna
konkurencija radja koncentraciju proizvodnje, a ta koncentracija na izvesnom
stepenu svoga razvoja dovodi do monopola. Sada je monopol postao činjenica.
Ekonomisti pišu čitava brda knjiga opisujući pojedine pojave monopola i produžujući
da u horu viču u sav glas kako je “marksizam opovrgnut“. Ali činjenice su
tvrdoglave, kako veli engleska poslovica, – i s njima se hoćeš-nećeš mora računati.
Činjenice pokazuju, da su razlikama izmedju pojedinih kapitalističkih zemalja,
na primer u pogledu protekcionizma ili slobodne trgovine, uslovljene samo
nebitne razlike u obliku monopola ili u vremenu njihovog pojavljivanja, a
postanak monopola zbog koncentracije proizvodnje je opšti i osnovni zakon
savremenog stadija razvoja kapitalizma.
Za Evropu se može dosta tačno odrediti vreme
kada je stari kapitalizam konačno zamenjen novim: to je upravo početak
dvadesetog veka. U jednom od najnovijih pregleda istorije postanka monopola čitamo:
“Iz epohe pre 1860 godine mogu se navesti
pojedini primeri kapitalističkih monopola; u njima se mogu pronaći začeci
onih oblika koji su danas toliko obični; ali sve su to bezuslovno –
predistoriska vremena kartela. Pravi početak savremenih monopola odnosi se
najranije 1860-tim godinama. Prvi krupni period razvoja monopola počinje sa
medjunarodnom depresijom 1870-tih godina i traje do početka 1890-tih godina“.
“Ako stvar promatramo u evropskom merilu, onda graničnu tačku razvoja
slobodne konkurencije daju 60-te i 70-te godine. Tada je Engleska završila
izgradnju svoje kapitalističke organizacije starog stila. U Nemačkoj je ta
organizacija stupila u odlučnu borbu sa zanatstvom i kućnom industrijom i počela
da izgradjuje oblike svoga postojanja“.
“Veliki prevrat počinje s krahom 1873 godine ili
tačnije s depresijom, koja je sledila iza njega i koja – s jedva vidljivim
prekidom početkom 80-tih godina i s neobično snažnim, ali kratkim poletom oko
1889 godine – ispunjava 22 godine evropske ekonomske istorije“. “Za vreme
kratkog perioda poleta 1889-1890 god., karteli su mnogo služili za iskorišćavanje
konjukture. Nepromišljena politika podizala je cene još brže i još silnije
nego što bi se to dogodilo bez kartela i skoro svi ti karteli neslavno su
propali u “grobnici kraha“. Prošlo je još pet godina slabih poslova i niskih
cena, ali u industriji nije više vladalo predjašnje raspoloženje. Depresiju
nisu više smatrali nečim što se samo po sebi razume, u njoj su videli samo
pauzu pred novom povoljnom konjukturom.
“I tako je kartelni pokret stupio u svoju drugu
epohu. Mesto prelazne pojave karteli postaju jednim od osnova čitavog
privrednog života. Oni osvajaju jedno područje industrije za drugim, a u prvom
redu preradu sirovina. Već početkom 1890-tih godina karteli su u organizaciji
sindikata koksa, po čijem je uzoru organizovan sindikat uglja, izgradili takvu
kartelnu tehniku, koju taj pokret u bitnosti nikada nije nadmašio. Veliki polet
krajem XIX veka i kriza 1900-1903 godine stoje – bar u rudarskoj i industriji
gvoždja – prvi put potpuno u znaku kartela. Iako je to tada izgledalo kao nešto
novo, danas je za široku društvenu svest postalo istinom koja se sama po sebi
razume, da su, kao opšte pravilo, veliki delovi privrednog života izuzeti od
slobodne konkurencije“.(6)
Prema tome, evo osnovnih etapa istorije monopola:
1) godine 1860-1870 – najviši granični stepen razvitka slobodne
konkurencije. Monopoli su tek u klici; 2) posle krize od 1893 godine široko
polje razvoja kartela, ali oni su još uvek izuzeci. Oni još nisu čvrsti. Oni
su još prelazna pojava; 3) polet krajem XIX veka i kriza 1900-1903 godine:
karteli postaju jednim od osnova čitavog privrednog života. Kapitalizam se
pretvorio u imperijalizam.
Karteli ugovaraju uslove prodaje, rokove plaćanja
i drugo. Oni medjusobno dele tržišta. Oni odredjuju cene. Oni dele dobit medju
pojedina preduzeća itd.
Broj kartela u Nemačkoj procenjen je približno
na 250 godine 1896 i na 385 godine 1905 i u njima je sudelovalo oko 12.000
preduzeća(7). Ali svi priznaju da su ti brojevi premaleni. Iz
podataka koje smo gore naveli po nemačkoj industrijskoj statistici od 1907
godine vidi se da 12.000 najkrupnijih preduzeća okupljaju, svakako, čak više
od polovine ukupne sume parne i električne snage. U Sjedinjenim Državama
Severne Amerike broj trustova procenjen je 1900 godine na 185; 1907 na 250.
Američka statistika deli sva industrijska preduzeća na preduzeća koja
pripadaju pojedinim osobama, firmama i korporacijama. Poslednjima je godine 1904
pripadalo 23,6%, godine 1909-1925 9% tj. više od četvrtine ukupnog broja
preduzeća. Radnika je u tim preduzećima bilo 70,6% godine 1904, i 75,6%, tri
četvrtine ukupnog broja, godine 1909; opseg proizvodnje bio je 10,9 i 16,3
milijarde dolara, tj. 73,7% i 79,0% od ukupne sume.
U rukama kartela i trustova skupjeno je često 7-8
desetina čitave proizvodnje odnosne industrijske grane. Rajnsko-vestfalski
sindikat kamenog uglja pri svom osnivanju godine 1893 koncenrtisao je 86,7% čitave
proizvodnje uglja u tom regionu, a godine 1910 već 95,4%(8).
Monopol, koji se na taj način stvara, osigurava gigantske dohotke i dovodi do
postanka tehničko-produkcionih jedinica neizmernog opsega. Čuveni petrolejski
trust u Sjedinjenim Državama (Standard Oil Company) osnovan je 1900 godine.
“Njegov kapital iznosio je 150 miliona dolara. Izdato je običnih akcija 100
miliona i privilegovanih 106 miliona. Na te poslednje isplaćivala se dividenda
u godinama 1900-1907: 48, 48, 45, 44, 36, 40, 40, 40%, u svemu 360 miliona
dolara. Od 1872 do 1907 godine čisti dobitak iznosio je 889 miliona dolara; od
toga je 606 miliona isplaćeno kao dividenda, a ostalo je ušlo u rezervni
kapital“(9). “U svim preduzećima trusta čelika (United States
Steel Corporation) bilo je godine 1907 najmanje 210.180 radnika i nameštenika.
Najveće preduzeće nemačke rudarske industrije – Gelzenkirhensko rudarsko
društo (Gelsekirchener Bergwerksgesellschaft) imalo je 1908 godine 46.048
radnika i nameštenika“(10). Još godine 1902 trust čelika je
proizvodio 9 miliona tona čelika(11). Njegova proizvodnja čelika sačinjavala
je 1901 godine – 66,3%, a 1908 godine – 56,1% čitave proizvodnje čelika u
Sjedinjenim Državama(12); proizvodnje rude – 43,9% i 46,3% za te
iste godine.
U izveštaju komisije američke vlade o trustovima
veli se:
“Njihova nadmoćnost nad konkurentima osniva se
na velikom opsegu njihovih preduzeća i na odlično postavljenoj tehnici.
Duvanski trust već od samog svog početka napregao je sve sile da bi u širokim
razmerama svugde zemenio ručni rad mašinskim. U tu je svrhu kupovao sve
patente koji su stajali u ma kakvoj vezi s preradom duvana i na to utrošio
ogromne svote. Mnogi su se patenti u početku pokazali napodesnim, pa su ih
morali preradjivati inženjeri koji su bili u službi trusta. Krajem godine 1906
osnovana su dva filijalna društva s isključivom svrhom kupovanja patenata. U
istu svrhu trust je osnovao svoje livnice, fabirke mašina i radionice za
opravku. Jedno od tih preduzeća u Bruklinu upošljava prosečno 300 radnika, tu
se vrše probe s izumima za proizvodnju cigareta, malih cigara, burmuta,
staniola za pakovanje, kutija i drugo, tu se usavršavaju izumi“(13).
“I drugi trustovi imaju u svojoj službi takozvane developping engineers (inženjere
za unapredjivanje tehnike), kojima je zadatak da pronalaze nove metode
proizvodnje i da proveravaju tehnička usavršavanja. Čelični trust plaća
svojim inženjerima i radnicima visoke premije za izume pomoću kojih se može
usavršiti tehnika ili umanjiti troškovi“(14).
Na sličan je način u nemačkoj krupnoj
industriji organizovan rad na tehničkom usavršavanju, na primer u hemiskoj
industriji koja se tako gigantski razvila u poslednjem deceniju. Proces
koncentracije proizvodnje već je 1908 godine stvorio u toj industriji dve
glavne “grupe“, koje su se, svaka na svoj način, približavale monopolu. U početku
su te grupe bile “dvojni savezi“ dva para najkrupnijih fabrika od kojih svaka
s kapitalom od 20-21 miliona maraka: s jedne strane bivša Majsterova fabrika u
Hohstu i Kaselova u Frankfurtu na Majni, s druge strane fabrika anlina i sode u
Ludvikshafenu i bivša Bajerova u Elberfeldu. Posle su, godine 1905, jedna
grupa, a godine 1908 druga, sklopile sporazum svaka s još jednom velikom
fabrikom. Nastala su dva “trojna saveza“, svaki s kapitalom od 40-50 miliona
maraka i medju tim “savezima“ već je počelo “zbližavanje“, “ugovori“ o
cenama itd.(15)
Konkurencija se pretvara u monopol. Nastaje
gigantski proces podruštvljenja proizvodnje. Napose se podruštvaljavaju i
proces tehničkih izuma i usavršavanja.
To je već sasvim nešto drugo nego stara slobodna
konkurencija raštrkanih vlasnika, koji ništa ne znaju jedan o drugom i koji
proizvode za prodaju na nepoznatom tržištu. Koncentracija je došla dotle, da
se može napraviti približan proračun svih izvora sirovina (na primer rude gvoždja)
u odredjenoj zemlji i čak, kako ćemo videti, u čitavom nizu zemalja, na celom
svetu. Ne samo da se takvi proračuni prave, nego i te izvore dobijaju u ruke
gigantski monopolistički savezi. Pravi se približan proračun opsega tržišta,
koje ti savezi “dele“ medju sobom po ugovorenom sporazumu. Mopolišu se
kvalifikovane radne snage, unajmljuju najbolji inženjeri, preuzimaju putevi
prometna sredstva – željeznice u Americi, parobrodarska društva u Evropi i
Americi. Kapitalizam u svom imperijalističkom stadiju dovodi sasvim blizu do
najsvestranijeg podruštvljavanja proizvodnje, on gura, da tako kažemo,
kapitaliste protiv njihove volje i svesti u neki novi društveni poredak, u
prelazni poredak – od potpune slobode konkurencije ka potpunom podruštvljavanju.
Proizvodnja postaje društvena, ali prisvajanje
ostaje privatno. Društvena sredstva proizvodnje ostaju privatnom svojinom
maloga broja osoba. Ostaju opšti okviri slobodne konkurencije koja se formalno
priznaje i jaram nekolicine monopolista nad ostalim stanovništvom postaje sto
puta teži, opipljiviji, nepodnošljiviji.
Nemački ekonomist Kestner posvetio je posebno
delo “borbi izmedju kartela i onih koji stoje po strani“, tj. onih preduzimača
koji nisu ušli u kartel. On je to delo nazvao “Prisiljavanje na
organizaciju“, a trebalo bi da se kaže, naravno, kad ne bi bilo namere da se
kapitalizam ulepšava: O prisiljavanju na potčinjavanje savezima monopolista.
Poučno je baciti pogled makar na nabrajanje tih sredstava savremene, najnovije
civilizovane borbe za “organizaciju“, kojima se služe savezi monopolista: 1)
lišavanje sirovina (… “jedan od najvažnijih načina da se prisili na
pristupanje kartelu“); 2) lišavanje radničkih ruku pomoću alijansa, (tj.
ugovora kapitalista s radničkim savezima o tome da ovi poslednji primaju posao
samo u kartelskim preduzećima); 3) lišavanje dovoza; 4) lišavanje tržišta;
5) ugovor s kupcem da će ulaziti u trgovačke veze samo s kartelima; 6) plansko
obaranje cena (da bi upropastili one koji su “po strani“, tj. ona preduzeća
koja se ne pokoravaju monopolistima, troše se milioni na to da bi se neko vreme
prodavalo ispod cene koštanja: u industriji benzina ima primera da su cene snižene
od 40 na 22 marke, tj. skoro dvostruko!); 7) lišavanje kredita; 8)
objavljivanje bojkota.
Nema više konkurentske borbe izmedju malih i
velikih, tehnički zaostalih i tehnički naprednih preeduzeća. Sada monopolisti
guše one koji se ne pokoravaju monopolu, njegovom jarmu, njegovoj samovolji.
Eto kako se taj proces odražava u svesti buržoaskog ekonomiste:
“Čak i na području čisto privredne delatnosti,
– piše Kestner, – dolazi do izvesnog pomeranja od trgovačke delatnosti u
predjašnjem smislu ka organizatorsko-spekulativnoj. Najveći uspeh ne postiže
trgovac koji ume da na osnovu svoga tehničkog i trgovačkog iskustva najbolje
odredi potrebe kupaca, da nadje i takoreći “otkrije“ potraživanje koje se još
nalazi u latentnom stanju, nego spekulativni genije (?!), koji ume da unapred
izračuna ili bar samo da oseti organizacioni razvitak, mogućnost izvesnih veza
izmedju pojedinih preduzeća i banaka…“
Prevedeno na ljudski jezik, to znači: razvoj
kapitalizma došao je do toga da, iako proizvodnja robe “caruje“ kao i pre, i
smatra se osnovom čitave privrede, ona je ustvari podrivena i glavne profite
zgrću “geniji“ finansiskih mahinacija. U osnovi tih mahinacija i lopovluka
nalazi se podruštvljavanje proizvodnje, ali gigantski napredak čovečanstva
koji je doveo do tog podruštvljavanja ide u korist… spekulanata. Videćemo
kasnije kako “na toj osnovi“ malogradjansko-reakcionarna kritika kapitalističkog
imperijalizma sanja o vraćanju natrag, “slobodnoj“, “mirnoj“, “poštenoj“
konkurenciji.
“Trajno podizanje cena kao rezultat stvaranja
kartela, – veli Kestner, – do sada se opažalo samo kod najvažnijih sredstava
proizvodnje, osobito kamenog uglja, gvoždja, kalija; i obrnuto, nikad se nije
opažalo kod gotovih produkata. U vezi s time, povećanje prinosa bilo je na
isti način ograničeno na industriju koja proizvodi sredstva proizvodnje. To
opažanje treba još dopuniti time da industrija, koja preradjuje sirovine (a ne
polufabrikate), izvlači korist ne samo u obliku visokih profita, zahvaljujući
stvaranju kartela, na štetu industrije koja se bavi daljim preradjivanjem
polufabrikata, nego je prema toj industriji došla u izvesni odnos
gospodstva, čega nije bilo kod slobodne konkurencije“.(16)
Reči koje smo istakli pokazuju onu bitnost
stvari, koju tako nerado i retko priznaju buržoaski ekonomisti i od koje se
tako usrdno ukljanjaju i nastoje da preko nje predju savremeni branioci
oportunizma na čelu s K. Kauckim. Odnos gospodstva i nasilja koje je s njim u
vezi – eto šta je tipično za “najnoviju fazu u razvoju kapitalizma“, eto
šta je neizbežno moralo proizići i proizišlo je iz stvaranja svemoćnih
ekonomskih monopola.
Navešćemo još jedan primer gazdovanja kartela.
Tamo gde se mogu uzeti u svoje ruke svi ili glavni izvori sirovina naročito je
lak postanak kartela i stvaranje monopola. Ali bi bilo pogrešno misliti da
monopoli ne niču i u drugim granama industrije, gde je nemogućno uzeti
sirovine u svoje ruke. U cementnoj industriji sirovine se nalaze svuda. Ali i ta
je industrija snažno kartelisana u Nemačkoj. Preduzeća su se ujedinila u
pokrajinske sindikate: južno-nemački, rajnsko-vestfalski itd. Ustanovljene su
monopolske cene: 230-280 maraka za vagon, dok cena koštanja iznosi 180 maraka!
Preduzeća daju 12 do 16% dividende, kod čega se ne treba zaboraviti da
“geniji“ savremene spekulacije umeju da u svoje džepove strpaju velike sume
profita i osim onoga što se deli kao dividenda. Da bi uklonili konkurenciju iz
tako unosne industrije, monopolisti pribegavaju čak i trikovima: šire lažne
glasove o lošem stanju industrije, štampaju anonimne oglase u novinama:
“Kapitalisti! Opasno je ulagati kapitale u cementnu industriju“; na kraju
kupuju preduzeća koja su “po strani“ (to jest koja ne sudeluju u
sindikatima), plaćaju im “otštetu“ 60-80-150 hiljada maraka(17).
Monopol krči sebi put svagde i na sve moguće načine, počinjući skromnim plaćanjem
otštete, pa sve do američke “upotrebe“ dinamita protiv konkurencije.
Tvrdeći da karteli uklanjaju krize, – to je bajka
buržoaskih ekonomista, koji po svaku cenu hoće da ulepšaju kapitalizam.
Naprotiv, monopol koji nastaje u nekim granama industrije pojačava i pooštrava
haotičnost svojstvenu čitavoj kapitalističkoj proizvodnji kao celini.
Nesklad u razvoju poljoprivrede i industrije, koji je karakterističan za
kapitalizam uopšte, još se više povećava. Privilegovani položaj u kome se
nalazi najjače kartelisana, takozvana teška industrija, osobito ugalj i
gvoždje, dovodi u ostalim granama industrije “do još oštrijeg otsustva
svakog plana“, kako priznaje Jajdels, pisac jednog od najboljih radova o
“odnosu nemačkih krupnih banaka i industrije“.(18)
“Što je razvijenija narodna privreda, – piše
Lifman – bezobziran branilac kapitalizma, – to se ona više upušta u sve
riskantnija ili inostrana preduzeća, koja trebaju mnogo vremena za svoj razvoj
ili najposle u ona koja imaju samo lokalni značaj“.(19)
Povećanje rizika u vezi je na kraju krajeva s
gigantskim povećanjem kapitala, koji se tako reći preliva, otiče u
inostranstvo itd. A zajedno s time neverovatno brz porast tehnike donosi sa
sobom sve više elemenata nesklada izmedju raznih strana narodne privrede, haotičnosti,
kriza.
“Verovatno – mora da prizna taj isti Lifman, –
čovečanstvu, u nedalekoj budućnosti, pretstoje ponovo veliki prevrati u
oblasti tehnike, koji će delovati i na organizaciju narodne privrede“…
elektricitet, vazduhoplovstvo… “Obično i po opštem pravilu u takva vremena
korenitih ekonomskih promena razvija se silna spekulacija“…(20)
A svakovrsne krize – najčešće ekonomske, ali
ne samo ekonomske, – pojačavaju sa svoje strane u ogromnim razmerima
tendenciju ka koncentraciji i monopolu. Evo neobično poučnog prosudjivanja
Jajdelsa o značaju krize 1900 godine, krize koja je, kao što znamo, odigrala
ulogu prekretnice u istoriji najnovijih monopola:
“Kriza od 1900 godine zatekla je, naporedo s
gigantskim preduzećima u glavnim granama industrije, još mnogo preduzeća s
organizacijom koja je po sadašnjim pojmovima zastarela, “čistih“ preduzeća
(tj. nekombinovanih), “koja su se uzdigla na valu industrijskog poleta. Pad
cena, snižavanje potražnje, doveli su ta “čista“ preduzeća u tako bedan
položaj, koji se kombinovanih gigantskih preduzeća ili uopšte nije dotakao
ili ih je zahvatio samo za kratko vreme. Zbog toga je kriza 1900 godine dovela
do industrijske koncentracije u nesravnjeno većem stepenu nego kriza 1873
godine; ova poslednja izvršila je takodje izvestan izbor najboljih preduzeća,
ali, uz tadašnji nivo tehnike, taj izbor nije mogao dovesti do monopola preduzeća
koja su bila u stanju da pobedonosno izadju iz krize. Baš takvim trajnim
monopolom, i to u velikom stepenu, raspolažu gigantiska preduzeća današnje
gvozdene i električne industrije, zahvaljujući svojoj vrlo složenoj tehnici,
svojoj široko sprovedenoj organizaciji, moći svoga kapitala, a onda, u manjoj
meri, i preduzeća za izgradnju mašina, izvesne grane metalurgijske industrije
i prometa i drugo“.(21)
Monopol – to je poslednja reč “najnovije faze
u razvoju kapitalizma“. Ali naše pretstave o stvarnoj snazi i značaju
savremenih monopola bile bi krajnje nedovoljne, nepotpune, premalene, ako ne
bismo uzeli u obzir ulogu banaka.
Beleške:
1. Brojevi prema “Annalen des Deutschen Reichs“, 1911.
Zahn.
2. “Statistical Abstract of the United States“, 1912, str.
202.
3. R. Hilferding : “Finansijski kapital“.
4. Hans Gideon Heymann: “Die gemischten Werke im deutschen
Gresseisengewerbe“, Stuttgart 1904, str. 256, 278.
5. Hermann Levy: “Monopole, Kartelle und Trusts“, Jena
1909, str. 286, 290, 298.
6. Th. Vogelstein: “Die finanzielle Organisation der
kapitalistischen Industrie und die Monopolbildungen“ u “Grundriss der
Sozialokonomik“, VI Abt., Tub. 1914. Isp. Istog autora: “Organisationsformen
der Eisenindustrie und Textilindustrie in England und Amerika“. Bd. I, Lpz.
1910.
7. Dr. Riesser: “Die deutschen Grossbanken und ihre
Konzentration im Zusammenhange mit der Entwicklung der Gesammtwirkschaft im
Deutschland“, 4. Aufl., 1912, str. 149 – R. Liefmann: “Kartelle und Trusts
und die Weiterbildung der volkswirtschaftlichen Organisation“, 2. Aufl., 1910,
str. 25.
8. Dr. Fritz Kestner: “Der Organisationszwang. Eine
Untersuchung uber die Kampfe zwischen Kartellen und Aussenseitern“, Brl. 1912,
str. 11.
9. R. Liefmann: “Beteiligungs- und
Finanzierungsgesellschaften. Eine Studie uber den modern Kapitalismus und das
Effektenwesen“, 1. Aufl. Jena 1909, str. 212.
10. Isto, str. 218.
11. Dr. S. Tschierschkz: “Kartell und Trusts“, Gott. 1903,
str. 13.
12. Th. Vegelstein: “Organisationsformen“, str. 275.
13. Report of the Commission of Corporations vor the Tobacco
industry. Washington 1909, str. 266 – citirano po knjizi Dr. Paul Tafel-a:
“Die nordamerikanischen Trusts und ihre Wirkungen auf den Fortschrit der
Technik“, Stuttgart 1913, str. 48.
14. Isto, str. 49.
15. Riesser, pom. delo, str. 547 i dalje, prema 3-em izdanju.
Novine javljaju (juni 1916) o novom gigantskom trustu koji obuhvata hemijsku
industriju Nemačke.
16. Kestner, pom. delo. Str. 254.
17. “Zement“ von L. Eschwege: “Die Bank“, 1909, I, str.
115 i dalje.
18. Jeidels: “Das Veerhaltnis der deutschen Grossbanken zur
Industrie mit besonderer Berucksichtigung der Eisenindustrie“, Leipzig, 1905,
str. 271.
19. Liefmann: “Beteiligungs- etc. Ges.“, str. 434.
20. Liefmann: Isto, str. 466.
21. Jeidels: Isto, str. 108.
II
Banke i njihova nova uloga
Posredovanje kod plaćanja osnovna je i prvobitna
operacija banaka. U vezi s time banke pretvaraju nedelatni novčani kapital u
delatni, tj. kapital koji donosi profit, sakupljaju sve mogućne novčane
dohotke, stavljajući ih na raspoloženje kapitalističkoj klasi.
S razvojem bankarstva i njegovom koncentracijom u
malo ustanova, banke prerastaju iz skromne uloge posrednika u svemoćne
monopoliste koji raspolažu čitavim novčanim kapitalom svega skupa kapitalista
i malih vlasnika, a isto tako i većim delom sredstava proizvodnje i izvora
sirovina u odredjenoj zemlji i u čitavom nizu zemalja. To pretvaranje
mnogobrojnih skromnih posrednika u šačicu monopolista sačinjava jedan od
osnovnih procesa prerastanja kapitalizma u kapitalistički imperijalizam i zato
se u prvom redu moramo zadržati na koncentraciji bankarstva.
Godine 1907-1908 ulozi svih akcionarskih banaka u
Nemačkoj s kapitalom od 1 milion maraka iznosili su 7 milijardi maraka; a
godine 1912-1913 – već 9,8 milijardi. Uvećanje za 40% u toku pet godina, kod
čega od tih 2,8 milijardi uvećanja 2,75 milijardi dolazi na 57 banaka, koje
imaju kapital od preko 10 miliona maraka. Podela uloga medju velike i male banke
bila je sledeća(22):
Procenat svih uloga
|
|
Kod berlinskih 9 krupnih banaka | Kod ostalih 48 banaka s kapitalom od preko 10 mil. maraka |
Kod 115 banaka s kapitalom od 1-10 mil. |
Kod malih banaka, manje od 1 miliona |
| 1907-1908 | 47% | 32,5% | 16,5% | 4% |
| 1912-1913 | 49% | 36% | 12% | 3% |
Velike banke potiskuju male, a samo u devet
velikih banaka skupljena je skoro polovina svih uloga. Ali ovde vrlo mnogo toga
nije uzeto u obzir, na primer pretvaranje čitavog niza malih banaka u stvarne
podružnice velikih itd., o čemu ćemo još govoriti.
Krajem godine 1913 Šulce-Gevernic je procenio
uloge devet velikih berlinskih banaka na 5,1 milijardu maraka od ukupne sume od
oko 10 milijardi. Uzevši u obzir ne samo uloge nego ceo bankovni kapital, taj
isti autor je pisao: “Krajem 1909 godine, devet berlinskih banaka, zajedno s njima
priključenim bankama, upravljalo je sa 11,3 milijarde maraka, tj. sa oko
83% ukupne sume nemačkog bankovnog kapitala. “Nemačka banka“ (Deutsche
Bank), koja zajedno s njoj priključenim bankama upravlja sumom od oko
tri milijarde maraka, pored Pruske direkcije državnih željeznica, predstavlja
najveću i pri tome u visokom stepenu decentralizovanu akumulaciju kapitala u
starom svetu“.(23)
Istakli smo ona mesta u kojima se govori o
“priključenim“ bankama, jer se to odnosi na jednu od najvažnijih odluka
najnovije kapitalističke koncentracije. Velika preduzeća, osobito banke, ne
samo da direktno gutaju mala, nego ih i “priključuju“ sebi, potčinjavaju ih,
uvlače ih u “svoju“ grupu, u svoj “koncern“ – kako glasi tehnički termin
– posredstvom “učešća“ u njihovom kapitalu, posredstvom kupovanja ili
zamene akcija, sistema dužničkih odnosa i sl., i sl. Profesor Lifman posvetio
je čitav ogroman “rad“ od pola hiljade stranica opisivanju savremenih “društava
za učešće i finansiranje“ – dodavši, nažalost, često neproverenom,
sirovom materijalu vrlo vulgarna “teoretska“ rasudjivanja. Do čega u smislu
koncentracije dovodi taj sistem “učešća“, najbolje je pokazano u delu
bankarskog “praktičara“ Risera o nemačkim velikim bankama. Ali pre nego što
predjemo na njegove podatke navešćemo jedan konkretan primer sistema “učešća“.
“Grupa“ “Nemačke banke“ jedna je od
najkrupnijih, ako ne i najkrupnija od svih grupa velikih banaka. Da bismo dobili
pregled glavnih niti kojima su medjusobno povezane sve banke te grupe, treba
razlikovati “učešće“ prvog, drugog i trećeg stepena ili, što je jedno te
isto, zavisnost (manjih banaka od “Nemačke banke“) prvog, drugog i trećeg
stepena. Dobija se ova slika.(24)
| “Nemačka banka“ učestvuje | Stalno | Na neizvesno vreme | Od vremena do vremena | Svega |
| Zavisnost prvog stepena | U 17 banaka | 5 banaka | 8 banaka | U 30 banaka |
| Zavisnost drugog stepena | Od kojih 9 u 34; | — | Od kojih 5 u 14 | Od kojih 14 u 48 |
| Zevisnost trećeg stepena | Od kojih 4 u 7 | — | Od kojih 2 u 2 | Od kojih 6 u 9 |
U 8 banaka “prvog stepena zavisnosti“, koje su
“Nemačkoj banci“ potčinjene “od vremena do vremena“, ulaze tri inostrane
banke: jedna austrijska (bečko “Bankarsko društvo“ – Bank Verien), i dve
ruske (“Sibirska trgovačka banka“ i “Ruska banka za spoljnu trgovinu“). U
grupu “Nemačke banke“ ulazi neposredno i posredno, potpuno i delimično, 87
banaka, a ukupna suma kapitala, njenog i tudjeg, kojim raspolaže ta grupa ceni
se na 2-3 milijarde maraka.
Jasno je da je banka, koja stoji na čelu takve
grupe, i koja sklapa sporazume s pola tuceta drugih, ne mnogo valjanih banaka,
zbog naročito velikih i povoljnih finansijskih operacija, kao što su državni
zajmovi, već izrasla iz uloge posrednika i pretvorila se u savez šačice
monopolista.
Kako se brzo, naročito krajem XIX i početkom XX
veka, vršila koncentracija bankarstva u Nemačkoj, vidi se iz sledećih
Riserovih podataka koje donosimo u skarćenom obliku.
Šest krupnih berlinskih banaka
| Godine | Podružnica u Nemačkoj | Depozitnih kasa u menjačnicama | Stalnog učešća u nemačkim akcionarskim bankama |
Ukupno svih ustanova |
| 1895 | 16 | 14 | 1 | 42 |
| 1900 | 21 | 40 | 8 | 80 |
| 1912 | 104 | 276 | 63 | 450 |
Vidimo kako brzo izrasta gusta mreža kanala koji
prekrivaju celu zemlju, centralizuju sve kapitale i novčane prihode, pretvaraju
hiljade i hiljade raštrkanih gazdinstava u jedno opšte-nacionalno kapitalističko
a zatim i svetsko-kapitalističko gazdinstvo. Ona “decentralizacija“ o kojoj
je govorio u gore navedenom citatu Šulce-Gevernic, u ime buržoaske političke
ekonomije našeg vremena, ustvari se sastoji u tome, da se jednome centru potčinjava
sve veći i veći broj privrednih jedinica koje su ranije bile relativno
“samostalne“ ili, tačnije, lokalno (mesno) ograničene. Ustvari je to, dakle,
– centralizacija, pojačanje uloge, značaja, moći monopolističkih
giganata.
U starijim kapitalističkim zemljama još je gušća
ta “bankarska mreža“. U Engleskoj i Irskoj godine 1910 broj podružnica svih
banaka cenio se na 7.151. Četiri krupne banke imale su svaka preko 400 podružnica
(od 447 do 689), zatim još četiri preko 200 i 11 preko 100.
U Francuskoj su tri najkrupnije banke:
“Credit Lyonnais“, “Comptoir National“ i “Societe Generale“ na sledeći način
razvijale svoje operacije i mrežu svojih podružnica:(25)
|
|
Broj podružnica i kasa | Veličina kapitala (u milionima franaka) |
|||
| U provinciji | U Parizu | Svega | Svoga | Tudjega | |
| 1870 | 47 | 17 | 64 | 200 | 427 |
| 1890 | 192 | 66 | 258 | 265 | 1245 |
| 1909 | 1033 | 196 | 1229 | 887 | 4363<![endif]> |
Za karakteristiku “veza“ savremene krupne banke,
Riser navodi podatke o broju pisama, koje je poslalo i primilo “Diskontno društvo“
(“Diskonto Gesellscaft“), jedna od najvećih banaka u Nemačkoj i u celom
svetu (njen kapital godine 1914 dostigao je 300 miliona maraka):
Broj pisama
|
|
Primljenih |
Poslatih |
|
1852 |
6.135 |
6.292 |
|
1870 |
85.800 |
87.513 |
|
1900 |
533.102 |
626.043 |
U pariskoj velikoj banci “Lionski kredit“ broj
računa povećao se od 25.535 godine 1875 na 633.539 godine 1912.(26)
Ovi jednostavni brojevi pokazuju, očiglednije
nego druga umovanja, kako se koncentracijom kapitala i porastom bankarskog
prometa iz temelja menja značaj banaka. Od raštrkanih kapitalista stvara se
jedan kolektivni kapitalist. Vodeći tekuće račune za nekoliko kapitalista,
izgleda kao da banka vrši čisto tehničku, isključivo odredjenu operaciju. A
kada ta operacija izraste do gigantskih razmera, onda se pokazuje da šačica
monopolista potčinjava sebi trgovačko-industriske operacije čitavog
kapitalističkog društva. Preko bankarskih veza, preko tekućih računa i
drugih finansiskih operacija, ta šačica monopolista dolazi u mogućnost da
najpre tačno upoznaje stanje poslova kod pojedinih kapitalista, zatim da
ih kontroliše, da na njih vrši uticaj pomoću proširivanja ili sužavanja,
olakšavanja ili otežavanja kredita i najzad potpuno odredjuje njihovu
sudbinu, odredjuje njihove dohotke, lišava ih kapitala ili im omogućuje da
brzo i u ogromnim razmerima povećaju svoj kapital i t. sl.
Malo pre smo spomenuli kapital od 300 miliona
maraka “Diskontnog društva“ u Berlinu. To povećanje kapitala “Diskontnog
društva“ bilo je jedna od epizoda borbe za hegemoniju izmedju dveju najvećih
berlinskih banaka – “Nemačke banke“ i “Diskontnog društva“.
Godine 1870 prva je bila još novajlija i
raspolagala je sa svega 15 miliona kapitala, druga s 30 miliona. Godine 1908
prva je imala 200 miliona kapitala, druga 170 miliona. Godine 1914 prva je povećala
kapital na 250 miliona, druga, putem spajanja s prvorazrednom velikom bankom “Šafhauzenskom
saveznom bankom“, na 300 miliona. I razume se, ta borba za hegemoniju ide
naporedo sa sve češćim i čvršćim “sporazumima“ obeju banaka. Evo kakve
zaključke taj tok razvitka nameće specijalistima za bankarske poslove, koji na
ekonomska pitanja gledaju sa stanovišta koje nikako ne izlazi iz obzira
jaumerenijeg i najstrožeg buržoaskog reformatorstva.
“Ostale će banke poći istim putem, – pisao je
nemački časopis “Banka“ povodom povećanja kapitala “Diskontnog društva“
na 300 miliona, – i od 300 ljudi koji danas ekonomski vladaju Nemačkom, ostaće
ih vremenom 50, 52, ili još manje. Ne može se očekivati da će se najnoviji
pokret za koncentracijom ograničiti samo na bankarstvo. Tesne veze izmedju
pojedinih banaka prirodno dovode i do zbliženja izmedju sindikata
industrijalaca kojima su te banke pokroviteljice. Jednog lepog dana ćemo se
probuditi i pred našim zaprepašćenim pogledom pokazaće se samo trustovi;
pred nama će se ukazati potreba da se privatni monopoli zamene državnim
monopolom. I u samoj stvari, mi nemamo radi čega sebe da prekorevamo, osim zbog
toga što smo pustili da razvoj stvari ide svojim tokom, koji je akcija malo
ubrzala“.(27)
Evo primera nemoćnog koprcanja buržoaske
publicistike, od koje se buržoaska nauka razlikuje samo u tome što je
neiskrenija i što nastoji da zabašuri suštinu stvari, da sakriju šumu drvećem.
“Zaprepašćivati se“ pred posledicama koncentracije, “koriti“ vladu
kapitalističke Nemačke ili kapitalističko društvo (“mi“), bojati se da se
uvodjenjem akcija ne ubrza koncentracija, kao što se jedan nemački
specijalista za “kartele“, Čirški, boji američkih trustova i
“pretpostavlja“ im nemačke kartele, jer oni tobože ne mogu “da tako
prekomerno ubrzavaju tehnički i ekonomski napredak kao trustovi“,(28)
– zar to nije nemoćno koprcanje?
Medjutim, činjenice ostaju činjenice. U Nemačkoj
ne postoje trustovi, nego “samo“ karteli, ali njima upravlja manje od
300 kapitalističkih magnata. I njihov se broj stalno smanjuje. U svakom slučaju,
u svim kapitalističkim zemljama, uz svu raznolikost bankarskog zakonodavstva,
banke mnogostruko pojačavaju i ubrzavaju proces koncentracije kapitala i
stvaranja monopola.
“U društvenom merilu banke daju oblik, ali samo
oblik opšteg knjigovodstva i opšte podele sredstava proizvodnje“, – pisao je
Marks pre pola veka u “Kapitalu“ (knjiga III, deo II, str. 655). Podaci koje
smo naveli o porastu bankovnog kapitala, o povećanju broja poslovnica i podružnica,
najkrupnijih banaka, broja njihovih računa i dr., konkretno nam pokazuju to
“opšte knjigovodstvo“ cele klase kapitalista, i ne samo kapitalista,
jer banke skupljaju, makar za neko vreme, svakojake novčane prihode i sitnih
vlasnika i nameštenika i neznatnog sloja radnika. “Opšta podela sredstava
proizvodnje“ – eto šta, s formalne strane, izrasta iz savremenih
banaka, koje – nekih 3 do 6 najvećih banaka Francuske, 6 do 8 u Nemačkoj –
raspolažu milijardama i milijardama. Ali po svom sadržaju, ta podela
sredstava proizvodnje nikako nije “opšta“, nego privatna, to jest ona je
prilagodjena interesima krupnoga – i u prvom redu najkrupnijeg, monopolističkog
– kapitala, koji deluje u takvim prilikama u kojima masa stanovništva živi
upola gladujući, u kojima ceo razvoj poljoprivrede beznadno zaostaje za
razvojem industrije, au industriji “teška industrija“ ubire danak od svih
ostalih grana industrije. U pogledu podruštvljavanja kapitalističke privrede,
bankama počinju da konkurišu štedionice i poštanske štedionice, koje su više
“decentralizovane“, tj. zahvataju u krug svoga uticaja veći broj mesta, veći
broj zabačenih naselja, šire krugove stanovništva. Evo podataka koje je
sabrala američka komisija o naporednom razvitku bankovnih i štedioničnih
uloga:(29)
Ulozi u milijardama maraka
|
|
Engleska | Francuska | Nemačka | ||||
| U bankama | U štedioni-cama | U bankama | U štedioni-cama | U banka-ma | U kredit-nim društvi-ma | U štedioni-cama | |
| 1880 | 8,4 | 1,6 | ? | 0,9 | 0,5 | 0,4 | 2,6 |
| 1885 | 12,4 | 2,0 | 1,5 | 2,1 | 1,1 | 0,4 | 4,5 |
| 1908 | 23,2 | 4,2 | 3,7 | 4,2 | 7,1 | 2,2 | 13,9 |
Pošto plaćaju 4 i 4 ¼ na uloge, štedionice
su prinudjene da traže “unosno“ plasiranje svoga kapitala, upuštaju se u
menične, hipotekarne i druge operacije. “Sve se više brišu“ granice izmedju
banaka i štedionica. Trgovačke komore, na primer u Bohumu, u Erfurtu, traže
da se “zabrani“ štedionicama da vrše “čisto“-bankarske operacije kao što
je diskontiranje menica, traže ograničenje bankarske delatnosti poštanskih štedionica.(30)
Bankarski asovi kao da se boje da im se državni monopol ne prikrade s neočekivane
strane. Ali, razume se, taj strah ne prelazi granice konkurencije, da tako kažemo,
dvaju šefova koji sede u jednoj kancelariji. Jer, s jedne strane, milijardama
kapitala štedionica ustvari i na kraju krajeva raspolažu ti isti
magnati bankovnog kapitala, a s druge strane, državni monopol u kapitalističkom
društvu samo je sredstvo za povećanje i osiguranje dohodaka milionera ove ili
one industrijske grane, koji se nalaze pred bankrotstvom.
Zamena staroga kapitalizma, u kome vlada slobodna
konkurencija, novim kapitalizmom, u kome vlada monopol, ogleda se medju ostalim
i u tome što opada značaj berze.
“Berza je, – piše časopis “Banka“, – odavno
prestala da bude preko potreban posrednik prometa kao što je bila ranije, kada
banke još nisu mogle da medju svoju klijentelu plasiraju veći deo emitovanih
vrednosnih papira.“(31)
“Svaka je banka berza“ – ta savremena
krilatica sadrži u sebi utoliko više istine ukoliko je banka veća, ukoliko u
bankarstvu koncentracija postiže veće uspehe.(32) “Ako je pre
70-ih godina, berza sa svojim mladićkim ekscesima“ (“fina“ aluzija na
berzanski krah 1873 godine, na osnivačke skandale i dr.), “otvarala epohu
industrijalizacije Nemačke, to u sadašnje vreme banke i industrija mogu i
“same izići na kraj“. Vladavina naših krupnih banaka nad berzom… nije ništa
drugo nego izraz potpuno organizovane nemačke industrijske države. Ako se
nataj način sužava područje ekonomskih zakona koji deluju automatski i neobično
proširuje područje svesnog regulisanja preko banaka, to se u vezi s time
gigantski povećava i ekonomska odgovornost nekoliko rukovodećih osoba“, –
tako piše nemački profesor Šulce-Gevernic,(23) apologet nemačkog
imperijalizma, autoritet za imperijaliste svih zemalja, nastojeći da zabašuri
jednu “sitnicu“, naime, da se to svesno regulisanje preko banaka sastoji u
pljačkanju publike od strane šačice “potpuno organizovanih monopolista“.
Zadatak buržoaskog profesora nije u tome da otkrije sav mehanizam, da raskrinka
mahinacije bankarskih monopolista, nego da ih ulepšava.
Isto tako i Riser, još autoritativniji ekonomista
i bankarski “praktičar“, prelazi praznim frazama preko činjenica koje je
nemogućno poricati: “berza sve više gubi svojstvo, bezuslovno potrebno za
celu privredu i za promet vrednosnih papira, da bude ne samo tačno merilo, nego
i skoro automatski regulator ekonomskih kretanja koja se stiču u njoj“.(33)
Drugim rečima: stari kapitalizam, kapitalizam
slobodne konkurencije, zajedno sa svojim bezuslovno potrebnim regulatorom,
berzom, odlazi u prošlost. Na njegovo mesto došao je novi kapitalizam, koji na
sebi nosi jasne crte nečega prelaznog, nekakve smese slobodne konkurencije i
monopola. Prirodno se nameće pitanje, u šta “prelazi“ taj najnoviji
kapitalizam, ali buržoaski naučnici boje se da postave to pitanje.
“Pre trideset godina su preduzimači, medju
kojima je postojala slobodna konkurencija, vršili 9/10 onog ekonomskog rada
koji ne spada u područje fizičkog rada “radnika“. U sadašnje vreme činovnici
vrše 9/10 toga ekonomskog umnog rada. Bankarstvo stoji na čelu toga razvoja“.(34)
Ovo priznanje Šulce-Gevernica i opet dodiruje pitanje, u šta prelazi najnoviji
kapitalizam, kapitalizam u svome imperijalističkom stadiju…
Medju ono malo banaka, koje se usled procesa
koncentracije nalaze na čelu čitave kapitalističke privrede, prirodno je da
se sve više pojavljuje i sve više jača tendencija prema monopolističkom
sporazumu, prema trustu banaka. U Americi ne devet nego dve najveće
banke milionera Rokfelera i Morgana vladaju nad kapitalom od 11 milijardi
maraka.(23) Kad je u Nemačkoj, kako smo spomenuli, “Diskontno društvo“
progutalo “Šaufhauzensku saveznu banku“, to je izazvalo sledeću ocenu od
“Frankfurtskih novina“, organa berzanskih interesa:
“Što više napreduje koncentracija banaka, to se
više sužava onaj krug ustanova, na koje se uopšte možemo obratiti za kredit,
zbog čega se pojačava zavisnost krupne industrije od malog broja bankarskih
grupa. Uz tesnu vezu izmedju industrije i sveta finansijera, sužena je sloboda
kretanja industrijskih društava kojima je potreban bankovni kapital. Stoga
krupna industrija s pomešanim osećanjima gleda na sve veće trustovanje
(ujedinjavanje ili pretvaranje u trustove); ustvari, već su se nekoliko puta
mogli primetiti začeci izvesnih sporazuma izmedju pojedinih koncerna velikih
banaka, sporazuma koji se svode na ograničavanje konkurencije“.(35)
Opet i opet je u razvitku bankarskog posla
poslednja reč – monopol.
Što se tiče tesne veze izmedju banaka i
industrije, to se upravo u toj oblasti skoro najočevidnije pokazuje uloga
banaka. Kad banka eskontira menice nekog preduzimača, otvara mu tekući račun
i t. sl., onda te operacije, uzeta svaka za sebe, ni za jotu ne umanjuju
samostalnost toga preduzimača i banka ne prelazi granice skromne uloge
posrednika. Ali ako te operacije postaju češće i stalnije, ako banka u svojim
rukama “skuplja“ ogromne kapitale, ako otvaranje računa nekom preduzeću
omogućuje banci – a tako i biva – da se sve podrobnije i potpunije upoznaje
s ekonomskim položajem svoga klijenta, onda se kao rezultat dobija, da se
industrijski kapitalista nalazi u sve potpunijoj zavisnosti od banke.
Zajedno s time razvija se, da tako kažemo,
personalna unija banaka i najkrupnijih industrijskih i trgovačkih preduzeća,
spajanje jednih i drugih pomoću posedovanja akcija, pomoću toga što direktori
banaka postaju članovi nadzornih veća (ili uprava) trgovačko-industrijskih
preduzeća i obrnuto. Nemački ekonomista Jajdels skupio je najpodrobnije
podatke o tom obliku koncentracije kapitala i preduzeća. Šest najvećih
berlinskih banaka bilo je preko svojih direktora zastupljeno u 344
industrijska društva i preko svojih članova upravnog odbora u 407,
ukupno u 751 društvu. U 289 društava oni su imali bilo po dva člana
nadzornog veća, bilo mesta pretsednika. Medju tim trgovačko-industrijskim društvima
susrećemo najraznovrsnije grane industrije – i osiguranje, i prometna
sredstva, i restorane, i pozorišta, i umetničku industriju i dr. S druge
strane, u nadzornim odborima istih šest banaka (godine 1910) bio je 51
najkrupniji industrijalac, medju njima direktor firme Krup, direktor ogromnog
parobrodarskog društva “Hapag“ (Hamburg – Amerika) itd., i t. sl. Svaka od
tih šest banaka sudelovala je od 1895 do 1910 u emisiji akcija i obligacija
mnogih stotina industrijskih preduzeća, i to: od 281 do 419.(36)
“Personalnu uniju“ banaka i industrije dopunjuje
“personalna unija“ i jednih i drugih društava s vladom. “Mesta članova
nadzornih odbora, – piše Jajdels, – dobrovoljno se daju osobama sa zvučnim
imenima, a takodje i bivšim državnim činovnicima koji mogu pribaviti mnogo
olakšica (!!) u odnosima s vlastima“… “U nadzornim odborima velikih banaka
obično se susrećemo s članovima parlamenta ili s članovima berlinskog
gradskog veća“.
Izgradnja i razgradjivanje, ako se tako može
kazati, krupno-kapitalističkog monopola vrši se, prema tome, punom parom i
svim “prirodnim“ i “natprirodnim“ sredstvima. Provodi se sistematski izvesna
podela rada izmedju nekoliko stotina finansijskih kraljeva savremenog
kapitalističkog društva:
“Naporedo s tim što se proširuje područje
delatnosti pojedinih krupnih industrijalaca“ (koji stupaju u uprave banaka i t.
sl.) “i time što se provincijalnim direktorima banaka prepušta isključivo
jedan odredjeni industrijski okrug, razvija se izvesna specijalizacija medju
upravljačima velikih banaka. Takve se specijalizacija može zamisliti uopšte
samo kod velikog opsega čitavog bankarskog preduzeća i osobito njegovih
industrijskih veza. Ta se podela rada kreće u dva pravca: s jedne strane,
odnosi s industrijom poveravaju se jednom od direktora, kao njegov specijalni
posao; s druge strane, svaki direktor uzima na sebe nadzor nad pojedinim preduzećima
ili grupama preduzeća, medjusobno bliskim po struci ili po interesima“…
(Kapitalizam je već dorastao do toga da organizovano nadzirava pojedina
preduzeća)… “Jedan se bavi specijalno nemačkom industrijom, ili katkad samo
zapadno-nemačkom“ (zapadna Nemačka je najindustriskiji deo Nemačke), “drugi
odnosima prema inostranim valutama i industrijama, informacijama o ličnosti
industrijalaca i sl., berzanskim poslovima itd. Osim toga, svaki od direktora često
dobija u svoj delokrug neki odredjeni kraj ili odredjenu industrijski granu;
jedan radi uglavnom u nadzornim odborima električnih društava, drugi u
hemijskim fabrikama, pivarama ili fabrikama šećera, treći u nekoliko
izolovanih preduzeća, a uz to još u nadzornom odboru osiguravajućih društava…
Jednom reči, nesumljivo je da se kod velikih banaka, prema porastu opsega i
raznolikosti njihovih operacija, stvara sve veća podala rada izmedju upravljača,
sa ciljem i rezultatom, da bi se oni unekoliko uzdigli, da tako kažemo, iznad
bankarskih poslova, da bi bili sposobniji za rasudjivanje, da bi bolje shvatali
smisao opštih pitanja industrije i specijalnih pitanja pojedinih industrijskih
grana, da bi se spremili za delatnost na području uticaja koji vrši banka u
industrijskoj sferi. Taj bankarski sistem dopunjuje se nastojanjem da se u
nadzorna veća izaberu ljudi koji su dobro upoznati s industrijom, preduzimači,
bivši državni činovnici, osobito oni koji su služili kod željeznica,
rudarstva, itd.“.(37)
Sa sličnim ustanovama, samo u malo drukčijem
obliku, srećemo se kod francuskog bankarstva. Na primer, jedna od tri najveće
banke, “Lionski kredit“, organizovala je kod sebe naročit “Odeljak za
skupljanje finansiskih informacija“, (Service des etudes financieres). U njemu
je stalno zaposleno više od 50 ljudi, inžinjera, statističara, ekonomista,
pravnika i sl. Na njega se troši od 6 do 7 stotina hiljada franaka godišnje.
Taj je odeljak opet podeljen u 8 otseka: u jednom se skupljaju informacije
specijalno o industriskim preduzećima, u drugome se proučava opšta
statistika, u trećem – željeznička i parobrodarska društva, u četvrtom
– fondovi, u petom – finasiski izveštaji itd.(38)
Dolazi, s jedne strane, do sve većeg stapanja,
ili – kako se zgodno izrazio N. I. Buharin – srašćivanja bankovnog i
industriskog kapitala, a, s druge strane, banke preraštaju u ustanove koje su
zaista “univerzalnog karaktera“. Smatramo da je ovde potrebno tačno navesti
šta o tome pitanju kaže Jajdels, pisac koji je tu stvar najbolje proučio:
“Kao rezultat promatranja industriskih veza u
njihovoj celini, dobijamo univerzalni karakter finansiskih ustanova koje
rade sa industrijom. Suprotno drugim oblicima banaka, suprotno zahtevima koji se
katkad postavljaju u literaturi – da se banke moraju specijalizirati na
odredjena područja poslova ili industriskih grana, da ne bi izgubile tle pod
nogama, – velike banke nastoje da dodju do veza što je moguće raznolikijih u
pogledu mesta i vrste proizvodnje, trude se da otstrane one neravnomernosti u
podeli kapitala medju pojedine krajeve ili grane industrije, koje se objašnjavaju
istorijom pojedinih preduzeća“. “Jedna je tendencija u tome da se veza s
industrijom učini opštom pojavom; druga – u tome da bi se učinila da
postane čvršćom i intenzivnijom; obe su ostvarene kod šest velikih banaka
nepotpuno, ali već u velikoj meri i u jednakom stepenu“.
Često se iz trgovačko-industrijskih krugova čuju
pritužbe na “terorizam“ banaka. I nije ni čudo što se takve pritužbe čuju,
jer velike banke “komanduju“, kao što se vidi iz sledećeg primera. 19
novembra 1901 godine jedna od takozvenih berlinskih d banaka (imena četiri
najvećih banaka počinju slovom d) obratila se upravi
severo-zapadno-srednjenemačkog cementnog sindikata ovim pismom: “Iz saopštenja,
koje ste objavili 18 tekućeg meseca u tim i tim novinama, očito je da moramo
smatrati mogućnim da će na glavnoj skupštini vašeg sindikata, koja se ima
sastati 30 ovog meseca, biti prihvaćeni zaključci koji bi u vašem preduzeću
mogli dovesti do promena, za nas neprihvatljivih. Zbog toga prinudjeni smo, na
našu najveću žalost, da vam uskratimo onaj kredit kojim ste se dosad
koristili… Ali, ako na toj glavnoj skupštini ne budu prihvaćeni za nas
neprihvatljivi zaključci i ako nam u tome smislu budu date odgovarajuće
garantije u pogledu budućnosti, pripravni smo da s vama stupimo u pregovore
zbog otvaranja novog kredita“.(39)
To su u suštini one iste žalbe sitnog kapitala
na ugnjetavanje od strane krupnog, samo što je ovde u red “sitnih“ zapao ceo
sindikat! Stara borba izmedju sitnog i krupnog kapitala ponavlja se na novom,
neuporedivo višem stepenu razvitka. Razumljivo je da preduzeća velikih banaka
sa milijardama kapitala mogu pomeriti tehnički napredak takvim sredstvima, koja
se ne mogu ni srvanati s predjašnjim. Banke osnivaju, na primer, naročita društva
za mehanička istraživanja i rezultatima tih istraživanja koriste se, naravno,
samo “prijateljska“ industriska preduzeća. Ovamo spada “Društvo za proučavanje
pitanja električnih željeznica“, “Centralni ured za znanstveno-tehnička
istraživanja“ i sl.
Ni sami upravljači velikih banaka ne mogu a da ne
vide da se stvaraju već i novi uslovi narodne privrede, ali tu su oni bespomoćni.
“Ko je u toku poslednjih godina, – piše Jajdels,
– promatrao kako se menjaju direktori i članovi nadzornih veća velikih banaka,
morao je zapaziti, kako vlast postepeno prelazi u ruke osoba koje smatraju da je
neophodna i sve važnija zadaća velikih banaka da se aktivno mešaju u opšti
razvitak industrije, kod čega izmedju starih i novih direktora banaka dolazi do
razmimoilaženja na poslovnoj, a često i na ličnoj, osnovi. Radi se u bitnosti
o tome, da li banke, kao kreditne ustanove, ne trpe štetu od toga mešanja
banaka u proces industriske proizvodnje, da li one ne žrtvuju solidne principe
i sigurnu dobit toj delatnosti, koja nema ništa zajedničkog s posredovanjem u
pribavljanju kredita i koja banku dovodi na takvo područje, gde je ona još više
nego pre podvrgnuta slepoj vladavini industriske konjukture. Tako govore mnogi
stari upravljači banaka, a većina mladih smatra aktivno mešanje u pitanjima
indsutrije isto takvom nužnošću kakva je i ona koja je zajedno sa savremenom
krupnom industrijom dala život i velikim bankama i najnovijim
industrisko-bankarskim preduzećima. Obe se strane slažu samo u tome da za novu
delatnost krupnih banaka ne postoje ni čvrsti principi, ni konkretni ciljevi“.(40)
Stari kapitalizam je preživeo. Novi se javlja kao
prelaz u nešto. “Naći čvrste principe i konkretan cilj“, da bi se došlo do
“izmirenja“ monopola i slobodne konkurencije, razume se da je beznadan posao.
Priznanje praktičara zvuči sasvim drukčije nego službeno veličanje lepota
“organizovanog“ kapitalizma od strane njegovih apologeta kao što su Šulce-Gevernic,
Lifman i tome slični “teoretičari“.
U koje baš vreme pada konačno uspostavljanje
“nove delatnosti“ krupnih banaka? Na to pitanje nalazimo dosta tačan odgovor
odgovor kod Jajdelsa:
“Veza industriskih preduzeća s njihovim novim
sadržajem, novim oblicima, novim organima, to jest: krupnih banaka, koje su
organizovane istodobno i centralistički i decentralistički, teško da, kao
karakteristična pojava narodne privrede, nastaju ranije od 1890-tih godina; u
izvesnom smislu ta se početna tačka može čak pomaći do 1897 godine, kad su
izvršena velika “stapanja“ preduzeća, koja prvi put uvode novi oblik
decentralizovane organizacije, da bi se tako prilagodila industriskoj politici
banaka. Ta početna tačka mogla bi se pomeriti čak i na kasniji rok, jer je
tek kriza od 1900 godine gigantski ubrzala proces koncentracije u industriji i u
bankarstvu, učvrstila taj proces, prvi put pretvorila odnose s industrijom u
pravi monopol krupnih banaka, učinila te odnose znatno tešnjim i
intenzivnijim“.(41)
Dakle, XX vek – to je prekretnica od staroga
kapitalizma ka novome. Od vladavine kapitala uopšte ka vladavini finansiskog
kapitala.
Beleške:
22. Alfred Lansburgh: “Funf
Jahre d. Bankwesen“, “Die Bank“, 1913, br. 8, str, 728.
23. Schulze-Gaevrnitz : “Die
deutsche Kreditbank“, u “Grundriss der Sozialokonomik“ Tub., 1915, str. 12 i
137.
24. Alfred Lansburgh: “Das
Beteilingungssystem im deutschen Bankwessen“, “Die Bank“, 1910, 1, str. 500.
25. Eugen Kaufmann: “Das
franzosische Bankwesen“, Tub., 1911, str. 356 i 362.
26. Jean Lescure: “L’epargne en
France“, P. 1914, str. 52.
27. A. Lansburgh: “Die Bank mit
den 300 Millionen“, “Die Bank“, 1914, 1, str. 426.
28. S. Tschierschkz: Isto, str.
128.
29. Podaci američke National
Monetary Commission, u “Die Bank“, 1910, 1, str. 1200.
30. Isto, 1913, str. 811, 1022;
1914, str. 743.
31. “Die Bank“, 1914, 1, str.
316.
32. Dr. Oscar Stillich: “Geld-
und Bankwessen“, Beriln 1907, str. 169.
33. Reisser: Isto, str. 630 po
4-om izdanju.
34. “Die Bank“, 1912, 1, str.
435.
35. Citirano kod
Schulze-Gaevernitz-a u “Grundriss d. S.- Oek“, str. 155.
36. Jeidels i Riesser: Isto.
37. Jeidels: Isto, str. 157.
38. Članak Eugena Kaufamann-a o
francuskim bankama u “Die Bank“, 1909, 2, str. 851.
39. Dr. Oscar Stillich: “Geld-
und Bankwesen“, Berlin 1907, str. 148.
40. Jeidels: Isto, str. 184.
41. Isto: str. 181.
III
Finansiski kapital i finansiska oligarhija
“Sve veći i veći deo industriskog kapitala, –
piše Hilferdong, – ne pripadaonim industrijalcima koji ga upotrebljavaju. Oni
mogu raspolagati kapitalom samo posredstvom banke, koja u odnosu prema njima
pretstavlja vlasnike toga kapitala. S druge strane, i banka mora sve veći i veći
deo svojih kapitala da veže u industriji. Zahvaljući tome, ona neprestano, u
sve većoj meri, postaje industriski kapitalista. Takav bankovni kapital –
dakle kapital u novčanom obliku – koji je na taj način stvarno pretvoren u
industriski kapital, ja nazivam finansiskim kapitalom.“ “Finansiski kapital:
kapital kojim raspolažu banke, a koji upotrebljavaju industrijalci.“(42)
Ta definicija je nepotpuna utoliko, ukoliko se u
njoj ne ukazuje na jedan od najvažnijih momenata, naime: na porast
koncentracije proizvodnje i kapitala u tako velikoj meri, kada koncentracija
dovodi i dovela je do monopola. Ali u celom Hilferdingovom izlaganju uopšte, a
napose u obema glavama koje prethode onoj iz koje je uzeta ta definicija, ističe
se uloga kapitalističkog monopola.
Koncentracija proizvodnje; monopoli koji iz nje
izrastaju; stapanje ili srašćivanje banaka s industrijom – to je istorija
postanka finansiskog kapitala i sadržaj toga pojma.
Sada treba da predjemo na opisivanje toga kako
“gazdovanje“ kapitalističkih monpola, uz opšte prilike robne proizvodnje i
privatne svojine, neizbežno postaje vladavinom finansiske oligarhije. Primetićemo
da su predstavnici buržoaske nemačke nauke – i to ne samo nemačke – kao
Riser, Šulce-Gevernic, Lifman i dr., svi odreda apologeti imperijalizma i
finanskiskog kapitala. Oni ne otkrivaju, nego zataškavaju i ulepšavaju
“mehaniku“ stvaranja oligarhije, njene postupke, veličinu njenih dohodaka
“bezgrešnih i grešnih“, njene veze s parlamentima i dr., itd. Oni se
ogradjuju od “prokletih pitanja“ važnim zakukičastim frazama, pozivajući se
na “osećaj odgovornosti“ direktora banaka, hvaleći “osećaj dužnosti“
pruskih činovnika, ozbiljno pretresajući sitnice potpuno neozbiljnih zakonskih
projekata o “nadzoru“, “reglementaciji“, teoretskim lupetanjem kao što je
na primer sledeća “naučna“ definicija, do koje je doterao profesor Lifman:
…“Trgovina je privredna delatnost, kojim se dobra sabiraju, čuvaju i
stavljaju na raspoloženje.“(43) (u profesorovoj knjizi kursiv i
masna slova) …izlazi, da je trgovina postojala i kod prvobitnog čoveka, koji
još nije poznavao razmene, i da će je biti i u socijalističkom društvu!
Ali monstruozne činjenice koje se tiču
monstruoznog gospodstva finansiskog kapitala, toliko padaju u oči, da je u svim
kapitalističkim zemljama, i u Americi, i u Francuskoj, i u Nemačkoj nastala
literatura koja stoji na buržoaskom stanovištu, a koja ipak daje približno
istinsku sliku i – razume se – malogradjansku kritiku finansiske oligarhije.
Na prvo mesto treba staviti onaj “sistem učešća“,
o kome je već rečeno nekoliko reči. Evo kako bitnost te stvari opisuje nemački
ekonomist Hajman, koji teško da je ranije od drugih obratio pažnju na to:
“Upravnik kontroliše osnovno društvo (doslovno
“društvo-maticu“); ono opet vlada društvima koja zavise od njega (“društvima-kćerima“),
a ova “društvima-unucima“ itd.“ Na taj se način može, i sa ne suviše
velikim kapitalom, vladati gigantskim područjima proizvodnje. Zaista, ako je
posedovanje 50% kapitala uvek dovoljno za kontrolu nad akcionarskim društvom,
onda upravnik treba da ima u svojim rukama samo 1 milon, pa da moše
kontrolisati 8 miliona kapitala “društva-unuka“. A ako to “preplitanje“ ide
dalje, onda se s 1 milonom može kontrolisati 16 miliona, 32 miliona itd.(44)
Ustvari iskustvo pokazuje da je dovoljno imati 40%
akcija da bi se vodili poslovi akcionerskog društva(45), jer
izvestan deo raštrkanih, sitnih akcionera nema u praksi nikakve mogućnosti da
sudeluje na glavnim skupštinama itd. “Demokratizacija“ posedovanja akcija, od
koje buržoaski sofisti i oportunistički, “takodje-socijademokrati“ očekuju
(ili uveravaju da očekuju) “demokratizaciju kapitala“, jačanje uloge i značaja
sitne proizvodnje i t. sl., ustvari je jedan od načina kojim se pojačava moć
finansiske oligarhije. Stoga, izmedju ostalog, u razvijenim ili starijim i
“iskusnijim“ kapitalističkim zemljama zakonodavstvo dopušta manje akcije. U
Nemačkoj zakon ne dopušta akcije manje od 1000 maraka i nemački finansiski
magnati sa zavišću gledaju na Englesku, gde zakon dopušta akcije i od 1 funte
sterlinga (= 20 maraka, oko 10 rubalja). Simens, jedan od najkrupnijih
industrijalaca i “finansiskih kraljeva“ Nemačke, izjavio je u Rajhstagu 7
juna 1900 g., da je “akcija od 1 funte sterlinga osnova britanskog
imperijalizma“.(46) Taj trgovac znatno dublje i “marksističkije“
razume šta je imperijalizam nego neki sramni pisac koji se ubraja medju osnivače
ruskog marksizma i koji smatra da je imperijalizam ružno svojstvo jednog
naroda…
Ali “sistem učešća“ ne samo da služi za
gigantsko uvećanje vlasti monopolista, nego on osim toga omogućava da se nekažnjeno
vrše svakojaki mračni i prljavi poslovi, i pljačka publike, jer upravljači
“društva-matice“ formalno, po zakonu, ne odgovaraju za “društvo-kćer“,
koje se smatra “samostalnim“ i preko koga se može sve
“sprovesti“. Evo primera koji uzimamo iz majskog broja nemačkog časopisa
“Banka“, za 1914 godinu:
“ ‘Akcionersko društvo čelika za federe’, u
Kaselu, smatralo se pre nekoliko godina jednim od najunosnijih preduzeća u Nemačkoj.
Loša uprava dovela je dotle, da su dividende spale sa 15 na 0%. Kako se
pokazalo, uprava je bez znanja akcionera pozajmila 6 miliona maraka
jednom od svojih ‘društava-kćeri’, ‘Hasia’, čiji je nominalni kapital iznosio
svega nekoliko stotina hiljada maraka. O tome zajmu, koji je skoro dva puta veći
od akcionerskog kapitala ‘društva-matice’, u bilansu ovog poslednjega nije ništa
zabeleženo; pravnički, tako zatajivanje potpuno je zakonito i moglo je trajati
cele dve godine, jer tim nije bio povredjen ni jedan paragraf trgovačkog
zakona. Predsednik nadzornog odbora koji je, kao odgovorno lice, potpisivao lažne
bilanse, bio je i ostao predsednik Keselske trgovačke komore. Akcioneri su
doznali o tome zajmu društvu ‘Hasia’ tek dugo posle toga pošto se pokazalo da
je taj zajam ‘pogreška’ “… (trebalo je da pisac tu reč stavi medju
navodnice)… “ i kad su akcije ‘čelika za federe’ pale u ceni približno za
100%, jer su ih se posvećeni otarasili prodajom…
… “Taj tipičan primer ekvilibristike s
bilansima, vrlo običan kod akcionerskog društva, objašnjava nam zašto se
uprave akcionerskog društva kudikamo lakšeg srca odlučuju na riskantne
poslove, nego privatni preduzimači. Najnovija tehnika sastavljanja bilansa ne
samo da im omogućava da riskantne poslove sakriju od prosečnog akcionera, nego
i glavne zainteresovane osobe stavlja u mogućnost da pomoću pravovremene
prodaje akcija svale sa sebe odgovornost u slučaju neuspelog eksperimenta, dok
individualni preduzimač odgovara svojom kožom za sve što radi…
“Bilansi mnogih akcionerskih društava liče na
one iz srednjeg veka poznate palimpseste, s kojih je trebalo najpre izbrisati
ono što je napisano, da bi se ispod toga otkrili znakovi koji daju pravi sadržaj
rukopisa,“ (palimpsest – pergament na kome je osnovni rukopis premazan i na
premazanom napisano drugo).
“Najjednostavnije i stoga najčešće
upotrebljavano sredstvo da se bilansi učine neprovidnim, sastoji se u tome, da
se jedinstveno preduzeće podeli na nekoliko delova time što se ustanove “društva-kćeri“,
ili što se takva pridruže. Koristi od takvog sistema sa stanovišta raznih
ciljeva – zakonitih i nezakonitih – toliko su očigledne, da su u današnje
vreme upravo izuzetak ona krupna preduzeća koja se ne služe tim sistemom“.(47)
Kao primer vrlo krupnog i monopolističkog društva,
koje se u najvećoj meri služi tim sistemom, pisac navodi čuveno “Sveopšte
električno društvo“ (AEG, o kome će se još govoriti). Godine 1912 smatralo
se da to društvo učestvuje u 175-200 društava i da, razume se, nad njime
vlada i obuhvata u svemu kapital od oko 1½ milijarde maraka.(48)
Svakojaka pravila o kontroli, objavljivanju
bilansa, izradjivanju odredjenih shema za njih, ustanovi nadzora i t. sl., – čime
zabavljaju pažnju publike dobronamerni, tj. koji imaju dobru nameru da brane i
ulepšavaju kapitalizam – profesori i činovnici, – ne mogu imati nikakvog značaja.
Jer, privatna je svojina sveta i nikome se ne može zabraniti da kupuje,
prodaje, zamenjuje akcije, da ih daje u zalog itd.
O tome kakve je razmere dostigao “sistem učešća“
kod ruskih krupnih banaka, možemo suditi po podacima, objavljenim od E. Agada,
koji je 15 godina bio činovnik rusko-kineske banke i u maju 1914 objavio delo
pod naslovom koji nije sasvim tačan: “Krupne banke i svetsko tržište“.(49)
Pisac deli ruske krupne banke na dve osnovne grupe: a) koje se služe “sistemom
učešća“ i b) nezavisne, kod čega pod “nezavisnošću“ proizvoljno shvata
nezavisnost od inostranih banaka; prvu grupu pisac deli na tri podgrupe:
1) nemačko učešće, 2) englesko i 3) francusko, razumevajući pod tim “učešćem“
i vladavinu najkrupnijih inostranih banaka odgovarajućih narodnosti. Kapitale
banaka pisac deli na one koji se ulažu “produktivno“ (u trgovinu i
industriju) i na one koji se ulažu “spekulativno“ (u berzanske i finansiske
operacije), smatrajući, sa njemu svojstvenog sitnoburžoasko-reformističkog
stanovišta, kao da bi se uz postojanje kapitalizma mogao deliti prvi oblik
ulaganja od drugoga i da bi se drugi oblik mogao otstraniti.
Pisac daje sledeće podatke:
Aktiva banaka
(Prema izveštajima za oktobar, novembar 1913)
(u milionima rubalja)
| Grupe ruskih banaka | Kapitali koji se ulažu | |||
| Produktivni | Spekulativni | Svega | ||
| a 1) | 4 banke: Petrogradska trgovačka, Ruska, Medjunarodna i Diskontna |
413,7 | 859,1 | 1.272,8 |
| a 2) | 2 banke: Trgovačko-industrijska i Rusko-engleska | 239,3 | 169,1 | 408,4 |
| a 3) | 5 banaka: Rusko-aziska, Peterburška privatna, Azovsko-donska, Moskovska Union, Rusko-francuska trgovačka |
711,8 | 661,2 | 1.373,0 |
| (11 banaka) svega | 1.364,8 | 1.689,4 | 3.054,2 | |
| b) | 8 banaka: Moskovsko trgovačka; Volško-kamska; Junker i Ko.; Petrogradska trgovačka biv. Vaveljberg; Moskovska biv. Rjabušinskog; Moskovska diskontna; Moskovska trgovačka i Moskovska privatna |
504,2 | 391,1 | 895,3 |
| (19 banaka) svega | 1.869,0 | 2.080,5 | 3.949,5 | |
Pod tim podacima od skoro četiri milijarde
rubalja, koje sačinjavaju “poslovni“ kapital krupnih banaka, više od
tri četvrrtine, preko 3 milijarde, otpada na one banke koje su u stvari “društva-kćeri“
inostranih banaka, u prvom redu pariskih (čuveni bankarski trio: “Pariski
savez“, “Pariska i Nizozemska“, “Generalno društvo“) i berlinskih (osobito
“Nemačka banka“ i “Diskontno društvo“). Dve najveće ruske banke:
“Ruska“ (“Ruska banka za spoljnu trgovinu“) i “Medjunarodna“
(“Petrogradska medjunarodna trgovačka banka“) povećale su svoj kapital od
1906 do 1912 g. od 44 na 98 miliona rub., a rezerve od 15 na 39 miliona
“poslujući“ do ¾ nemačkim kapitalom; prva banka pripada “koncernu“
berlinske “Nemačke banke“, druga – berlinskog “Diskontnog društva“.
Dobričina Agad strašno se revoltira što berlinske banke imaju u svojim rukama
većinu akcija i što su zbog toga ruski akcioneri nemoćni. I razume se, zemlja
koja izvozi kapital pobire kajmak: na primer berlinska “Nemačka banka“, uvodeći
u Berlin akcije “Sibirske trgovačke banke“, držala ih je godinu dana kod
sebe u portfelju, a onda ih prodala po kursu 193 za 100, tj. skoro dvostruko,
“zaradivši“ oko 6 miliona rubalja dobitka, koji je Hilferding nazvao “osnivačka
dobit“.
Kao ukupnu “snagu“ najkrupnijih petrogradskih
banaka, pisac navodi 8,235 miliona rubalja, skoro 8¼ milijarde, a “učešće“,
tačnije gospodstvo, inostranih banaka rasporedjuje ovakoČ francuske banke –
55%; engleske – 10%; nemačke – 35%. Od te svote 8,235 miliona fungirajućeg
kapitala – 3,678 miliona, tj. preko 40% otpada, prema autorovoj proceni, na
sindikate: Produgolj, Prodameta, sindikate u petrolejskoj, metalurgijskoj i
cementnoj industriji. Stapanje banaka i industrijskog kapitala, u vezi sa
stvaranjem kapitalističkog monopola, učinilo je prema tome, i u Rusiji ogroman
korak napred.
Finansiski kapital, koji je koncentrisan u jednim
rukama i koji ima faktički monopol, pobire ogroman i sve veći profit od
osnivanja, od emisija vrednosnih papira, od državnih zajmova i t. sl., i tako učvršćuje
gospodstvo finansiske oligarhije i nameće celom društvu danak u korist
monopilista. Evo jednog od bezbrojnih primera “gazdovanja“ američkih
trustova, koji navodi Hilferding: godine 1887 Havemajer osnovao je šećerni
trust pomoću stapanja 15 malih kompanija, koje su imale ukupno 6½%
miliona dolara kapitala. A, kako kažu Amerikanci, “razvodnjen“ kapital
trusta, odredjen je na 50 miliona dolara. “Rekapitalizacija“ je računala s
budućim monopolističkim dobicima, kao što u toj istoj Americi i trust čelika
računa s budućim monopolističkim dobicima, i kupuje sve više zemljišta sa
gvozdenom rudom. I zaista, šećerni je trust odredio monopolske cene i došao
do takvih prihoda da je mogao isplaćivati do 10% dividende na kapital koji je
bio sedam puta “razvodnjen“, tj. skoro 70% na kapital koji je
stvarno uložen kod osnivanja trusta! Godine 1909 kapital trusta iznosio je
90 miliona dolara. Za 22 godine on se više nego udesetostručio.
U Francuskoj je gospodstvo “finansiske
oligarhije“ (“Protiv finansiske oligarhije u Francuskoj“, naslov poznate
Lizisove knjige koja je 1908 g. izišla u petom izdanju) dobilo samo malo
promenjen oblik. Četiri najkrupnije banke imaju ne relativni nego “apsolutni
monopol“ kod emitovanja vrednosnih papira. Ustvari, to je – “trust krupnih
banaka“. A monopol osigurava monopolističke profite kod emisije. Kod zajmova
ona država koja prima zajam obično ne dobija više od 90% cele sume; 10%
dobijaju banke i drugi posrednici. Profit banaka Rusko-kineskog zajma od 400
miliona franaka iznosio je 8%, od ruskog (1904) od 800 mil. – 10%, od
marokanskog (1904) od 62,5 mil. – 18,¾%. Kapitalizam koji je počeo da
se razvija kao sitni zelenaški kapital završava svoj razvoj kao gigantski
zelenaški kapital. “Francuzi su zelenaši Evrope“ – veli Lizis. Zbog ovog
preobražaja kapitalizma svi su uslovi ekonomskog života podvrgnuti dubokim
izmenama. I pored zastoja stanovništva, industrije, trgovine, pomorskog
transporta, “zemlja“ može da se bogati zelenaštvom. “Pedeset ljudi koji
imaju kapital od osam miliona franaka mogu raspolagati sa dve milijarde u
četiri banke“. Nama već poznati sistem “učešća“ dovodi do ovakvih
posledica: jedna od najkrupnijih banaka “Opšte društvo“ emituje 64.000
obligacija “društva-kćeri“ – “Egipatske rafinerije“. Kurs emisije je
150%, tj. banka zaradjuje 50 kopjejki na jednu rublju. Pokazalo se da su
dividende toga društva fiktivne i “publika“ je izgubila 90 do 100 miliona
franaka; jedan od direktora “Opštega društva“ bio je član uprave
“Egipatskih rafinerija“. Nije čudo što pisac mora da dodje do zaključka:
“francuska republika je finansiska monarhija“: “potpuno gospodstvo finansiske
oligarhije; ona vlada i štampom i vladom“.(50)
Isključivo visoka dobit kod emisije vrednosnih
papira, kao jedne od glavnih operacija finansiskog kapitala, igra vrlo važnu
ulogu u razvoju i učvršćivanju finansiske oligarhije. U nemačkom časopisu
“Banka“(51) veli se: “U unutrašnjosti zemlje nema ni jednog posla
koji bi bar približno donosio tako visok profit kao posredovanje kod emisije
stranih zajmova“.
“Nema nijedne bankarske operacije koja bi
donosila tako veliki profit kao emisioni posao“. Po podacima “Nemačkog
ekonomista“, kod emisije efekata industrijskih preduzeća srednji profit
iznosio je za godinu:
| 1895 – 38,6% | 1898 – 67,7% |
| 1896 – 36,1% | 1899 – 66,9% |
| 1897 – 66,7% | 1900 – 55,2% |
Za deset godina, 1891-1900, emisijom nemačkih
industrijskih efekata “zaradjeno“ je preko jedne milijarde“.(52)
Ako su u vreme industriskog poleta neizmerno
veliki profiti finansiskog kapitala, to u doba depresije propadaju sitna i
labava preduzeća a krupne banke “učestvuju“ u kupovanju tih preduzeća za
jevtine pare ili u unosnim “sanacijama“ i “reorganizacijama“. Kod
“sanacije“ preduzeća koja rade sa gubitkom “akcionerski se kapital snižava,
tj. dohodak se raspodeljuje na manji kapital, i nadalje se računa prema tom
manjem kapitalu. Ili, ako rentabilnost padne na nulu, privlači se novi kapital,
koji će – sjedinivši se sa manje rentabilnim starim – donositi sada
dovoljan dohodak. Uzgred budi rečeno, – dodaje Hilferding, – sve te sanacije i
reorganizacije imaju za banke dvostruki značaj: prvo, kao unosna operacija, i
drugo, kao zgodna prilika da se društva, koja se nalaze u teškoj situaciji,
dovedu u zavisnost od banaka“.(53)
Evo primera: akcionersko rudarsko društvo
“Union“ u Dortmundu osnovano je 1872 g. Emitovan je akcionerski kapital skoro
od 40 miliona maraka i kurs se, kada je prve godine podeljena dividenda od 12%,
popeo na 170%. Finansiski kapital pokupio je kajmak, zaradivši sitnicu od nekih
28 miliona. Kod osnivanja toga društva glavnu je ulogu igrala ona ista krupna
nemačka banka “Diskontno društvo“, koja se srećno podigla do kapitala od
300 miliona maraka. Kasnije dividende “Uniona“ padaju na nulu. Akcioneri su
prinudjeni da pristanu na “otpisivanje“ kapitala, tj. da jedan deo kapitala
izgube, da ne bi izgubili sve. I onda, kao rezultat niza “sanacija“ iz knjiga
društva “Union“ nestaje tokom 30 godina preko 73 miliona maraka. “Sada
prvobitni akcioneri toga društva imaju u rukama samo 5% nominalne vrednosti
svojih akcija“,(54) – a kod svake “sanacije“ banke i dalje
“zaradjuju“.
Osobito unosnu operaciju finansiskog kapitala
predstavlja i spekulacija sa zemljištem u okolini gradova koji se brzo povećavaju.
U ovom se slučaju monopol banaka stapa s monopolom zemljišne rente i s
monopolom prometnih sredstava, jer porast cena zemljišta, mogućnost da se ona
unosno prodaju kao parcele itd., zavisi pre svega od dobrih prometnih veza sa
središtem grada, a te se prometne veze nalaze u rukama krupnih kompanija koje
su sa tim istim bankama povezane sistemom učešća i podelom direktorskih
mesta. Nastaje ono što je nemački pisac i saradnik časopisa “Banka“, L. Ešvege,
koji je specijalno proučavao operacije u trgovini zemljištima, njihovo
zalaganje itd. nazvao “Močvarom“: divlja spekulacija parcelama, koje se
nalaze u blizini gradova, krahovi gradjevinarskih firmi kao što je berlinska
firma “Bosvau i Knauer“, koja je nakupila 100 miliona maraka posredstvom
“najsolidnije i najveće“ “Nemačke banke“ (“Deutsche Bank“) koja je,
razume se, radila po sistemu “učešća“, tj. tajno, iza ledja, i izvukla se
izgubivši “svega“ 12 miliona maraka, – zatim uništavanjem sitnih vlasnika i
radnika koji ništa ne dobijaju od fiktivnih gradjevinskih firmi, lopovski
poslovi zajedno s “poštenom“ berlinskom policijom i upravom, da bi se dobile
informacije i dozvole gradskog zastupništva za izvodjenje gradnji i sl., itd.(55)
“Američki moral“, zbog koga tako licemerno
prevrću očima evropski profesori i dobronamerni buržuji, postao je u eposi
finansiskog kapitala moralom doslovno svakog velikog grada u kojoj bilo zemlji.
U Berlinu se početkom 1914 g. govorilo o tome, da
pretstoji stvaranje “transportnog trusta“, tj. “zajednice interesa“ tri
berlinska transportna preduzeća: gradske električne željeznice, tramvajskog
društva i društva omnibusa. “Da postoji slična namera, – veli se u časopisu
“Banka“, – znali smo od onoga momenta kad se doznalo da je većina akcija društva
omnibusa prešla u ruke druga dva transportna društva… Može se potpuno
poverovati da se osobe koje idu za tim ciljem nadaju da će jednolikim
regulisanjem transportnog posla napraviti toliko uštede, od kojih bi jedan deo,
na kraju krajeva, mogao ići u korist publike. Ali, pitanje se komplikuje time
što iza transportnog trusta, koji se stvara, stoje banke, a one, ako hoće,
mogu da prometna sredstva, koja su monopolisale, podvrgnuti interesima svoje
trgovine zemljišnim parcelama. Da bismo se uverili koliko je ta pretpostavka
prirodna, dosta je da spomenemo da su već pri osnivanju društva gradske
električne željeznice bili umešani interesi one velike banke koja je
potsticala njegovo osnivanje. Naime: interesi toga transportnog preduzeća
preplitali su se s interesima trgovine zemljišnim parcelama. Stvar je u tome,
da je istočna linija te željeznice morala obuhvatiti one zemljišne parcele,
koje je ta banka posle, prodala uz ogroman profit za sebe i za nekoliko osoba
koje su u tome učestvovale“.(56)
Kad je već jednom monopol ostvaren i kad promeće
milijarde, on apsolutno neizbežno prožima sve strane društvenog života,
bez obzira na političko uredjenje ili na kakve bilo druge “pojedinosti“. U
nemačkoj ekonomskoj literaturi uobičajeno je lakejsko samohvalisanje poštenjem
pruskog činovništva i aluzije na francusku panamu i američku političku
podmitljivost. Ali činjenica je da je čak i buržoaska literatura, koja
se bavi nemačkim bankarstvom, prinudjena da stalno izlazi daleko izvan okvira
čisto bankarskih operacija i da piše, na primer, o “prelazu u banke“ povodom
sve češćih slučajeva prelaza državnih činovnika u bankarsku službu:
“kako stoji stvar s nepodmitljivošću državnog činovnika, koji potajno priželjkuje
toplo mestance u Bernstrasse?“(57) – ulica u Berlinu u kojoj se
nalazi “Nemačka banka“. Izdavač časopisa “Banka“, Alfred Lansburg,
napisao je 1909 članak: “Ekonomski značaj vizantizma“, izmedju ostalog, i
povodom puta Viljema II u Palestinu i “neposrednog rezultata toga puta,
gradjenja bagdadske željeznice, toga kobnog ‘velikog dela nemačke
preduzimljivosti’, koje je više krivo zbog ‘zaokružavanja’ nego svi naši
politički grehovi uzeti ujedno“(58) (pod zaokružavanjem razume se
politika Edvarda VII, koji je nastojao da izoluje Nemačku i da je opkoli obručem
imperijalističkog protivnemačkog svaze). Već spomenuti saradnik istog časopisa,
Ešvege, napisao je god. 1912 članak: “Plutokratija i činovništvo“,
raskrinkavajući na primer slučaj nemačkog činovnika Felkera, koji je bio član
komisije za kartele i isticao se svojom energijom, a malo kasnije je dobio
unosno mesto u najkrupnijem kartelu, sindikatu čelika. Slični slučajevi, koji
nisu nipošto slučajni, prisilili su toga buržoaskog pisca da prizna, da je
“ekonomska sloboda, koja je osigurana nemačkim ustavom, u mnogim područjima
privrednog života postala fraza bez sadržaja“ i da uz izgradjeno gospodstvo
plutokratije “ne može nas ni najšira politička sloboda spasti od toga, da se
ne pretvorimo u narod neslobodnih ljudi“.(59)
Što se tiče Rusije, ograničićemo se samo na
jedan primer: pre nekoliko godina sve su novine donele vest, da direktor
kreditne kancelarije Davidov napušta državnu službu i uzima mesto u jednoj
krupnoj banci uz platu koja je po ugovoru za nekoliko godina imala da mu donese
preko 1 milion rubalja. Kreditna kancelarija je ustanova kojoj je zadatak
“ujedinjavanje delatnosti svih kreditnih ustanova u državi“ i koja daje
supsidije prestoničkim bankama u iznosu od 800 do 1000 miliona rubalja.(60)
Kapitalizmu je uopšte svojstveno odvajanje vlasništva
kapitala od primene kapitala u proizvodnji, odvajanje novčanog kapitala od
industriskog ili produktivnog, odvajanje renterijera, koji živi samo od prihoda
novčanog kapitala, od preduzimača i svih onih osoba koje neposredno sudeluju u
raspolaganju kapitalom. Imperijalizam ili gospodstvo finansiskog kapitala je
onaj najviši stepen kapitalizma, kada to odvajanje dostiže ogromne razmere.
Prevlast finansiskog kapitala nad svim ostalim oblicima kapitala znači
gospodujući položaj rentijera i finansiske oligarhije, znači da se od svih država
izdvaja mali broj država koje poseduju finansisku “moć“. U kakvim se
razmerima vrši taj proces može se videti iz statističkih podataka o emisiji,
tj. o izdavanju svih vrsta vrednosnih papira.
U “Biltenu medjunarodnog statističkog
instituta“ A. Najmark(61) objavio je vrlo iscrpne, potpune i
uporedjene podatke o emisijama u celom svetu, podatke koji su posle, u pojedinim
delovima, mnogo puta navodjeni u ekonomskoj literaturi. Evo ukupnih podataka za
četiri decenije:
Suma emisija u milijardama franaka
Za 10 godina
1871-1880 . . . . . . . . 76,1
1881-1890 . . . . . . . . 64,5
1891-1900 . . . . . . . 100,4
1901-1910 . . . . . . . 197,8
1870-tih godina ukupna suma emisija na celom svetu
povećala se, naročito zbog zajmova u vezi s francusko-pruskim ratom i zbog
osnivačke epohe u Nemačkoj, koja je nastala posle rata. Uopšte uzevši, povećanje
tokom tri poslednje decenije XIX veka relativno nije bilo vrlo brzo i tek prvi
decenij XX veka daje ogromno povećanje, skoro udvostručenje za deset godina.
Prema tome, početak XX veka znači prelom ne samo s obzirom na porast monopola
(kartela, sindikata, trustova), o čemu smo već govorili, nego i s obzirom na
porast finansiskog kapitala.
Opštu sumu vrednosnih papira na svetu godine 1910
Najmark odredjuje približno na 815 milijardi franaka. Oduzimajući, približno,
ponavljanja on tu sumu umanjuje na 575 do 600 milijardi. Evo podele po zemljama
(uzimamo 600 milijardi):
Suma vrednosnih papira 1910 godine
(milijarde franaka)
| Engleska | 142,00 |
| Sjedinjene Države | 132,00 |
| Francuska | 110,00 |
| Nemačka | 95,00 |
| Rusija | 31,00 |
| Austro-Ugarska | 24,00 |
| Italija | 14,00 |
| Japan | 12,00 |
| Holandija | 12,50 |
| Belgija | 7,50 |
| Španija | 7,50 |
| Švajcarska | 6,25 |
| Danska | 3,75 |
| Švedska, Norveška, Rumunija i dr | 2,50 |
| Ukupno: | 600,00 |
Iz tih se podataka odmah vidi kako se oštro ističu
četiri najbogatije kapitalističke zemlje, koje poseduju približno 100 do 150
milijardi franaka vrednosnih papira. Od te četiri zemlje dve su najstarije i,
kako ćemo videti, kolonijama najbogatije kapitalističke zemlje: Engleska i
Francuska; druge dve su najnaprednije kapitalističke zemlje u pogledu brzine
razvitka i stepena raširenosti kapitalističkih monopola u proizvodnji –
Sjedinjene Države i Nemačka. Te četiri države zajedno imaju 479 milijardi
franaka, tj. skoro 80% svetskog finansiskog kapitala.
Naročito se treba zaustaviti na ulozi koju igra
izvoz kapitala u stvaranju medjunarodne mreže zavisnosti i veza finansiskog
kapitala.
Beleške:
42. R. Hilferding: “Finansijski kapital“, M. 1912, str.
339.
43. Liefmann: Isto, str. 476.
44. Hans Gideon Heymann: “Die gemischten Werke im deutschen
Grosseisengerbe“, St. 1904, str. 269.
45. Liefmann, Betailigungsges, etc., str. 258 po 1 izd.
46. Schulze-Gaevernitz u “Grdr. d. S.-Oek.“, V, 2, str.
111.
47. L. Eschwege: “Tochtergesellschaften“, “Die Bank“,
1914, 1, str. 545.
48. Kurt Heinig: “Der Weg des Elektrotrusts“, “Neue
Zeit“, 1912, 30 godište, 2, str. 484.
49. E. Agahd: “Grossbanken und Weltmarkt. Die
wirtschaftliche und politische Bedeutung der Grossbanken im Weltmarkt unter
Berucksichtigung ihres Einflusses auf Russlands Volkswirtschaft und die
deutsche-russischen Beziehungen“, Brl. 1914.
50. Lysis: “Contre l’oligarchie financiere en France“, 5.
ed., P. 1908, str. 11, 12, 26, 39, 40, 48.
51. “Die Bank“, 1913, br. 7, str. 630.
52. Stillich: Isto, str. 143 i W. Sombart: “Die detsche
Volkswirtschaft in 19 Jahrhundert“, 2. A. izd. 1909, str. 526, Anlage 8.
53. “Finansiski kapital“, str. 172.
54. Stillich: Isto, str. 138, i Liefmann, str. 51.
55. “Die Bank“, 1913, str. 952, L. Eschwege, “Der Sumpf“,
isto, 1912, 1, str. 223 i dalje.
56. “Verkehrtrust“, “Die Bank“, 1914, 1, str. 89.
57. “Der Zug zur Bank“, “Die Bank“, 1909, 1, str. 79.
58. Isto, str. 301.
59. Isto 1912, 2, str. 825; 1913, 2, str. 962.
60. E. Agahd, str. 202.
61. “Bulletin del’ Instituto International de Statistique“,
sv. XIX, knj. II. La Haye, 1912. Podaci o malim državama, II. stubac uzeti su
približno prema normi od 1902, uvećani 20%.
IV
Izvoz kapitala
Za stari kapitalizam, u kome je potpuno
gospodovala slobodna konkurencija, tipičan je bio izvoz robe. Za
najnoviji kapitalizam, u kome gospoduju monopili, tipičan je postao izvoz kapitala.
Kapitalizam je robna proizvodnja na najvišem
stepenu svog razvitka, kada i radna snaga postaje roba. Porast razmene kako u
zemlji, tako, naročito, i medjunarodne razmene, karakteristična je crta
kapitalizma. Neravnomernost i skokovitos u razvitku pojedinih preduzeća,
pojedinih industrijskih grana, pojedinih zemalja neizbežni su u kapitalizmu.
Najpre je Engleska, ranije od drugih, postala kapitalistička zemlja i, uvodeći
slobodnu trgovinu, oko polovine XIX veka, polagala je pravo na ulogu “radionice
celog sveta“, dobavljača fabrikata za sve zemlje, koje su je za uzvrat morale
snabdeti sirovinama. Ali taj monopol Engleske bio je uzdrman već u
poslednjoj četvrtini XIX veka, jer se niz drugih zemalja, ogradivši se “zaštitnim“
carinama, razvio u samostalne kapitalističke države. Na početku XX veka
vidimo stvaranje monopola druge vrste: prvo, monopolističkih saveza kapitalista
u svim zemljama razvijenog kapitalizma; drugo, monopolističkog položaja
malobrojnih najbogatijih zemalja, u kojima je akumulacija kapitala dostigla
gigantske razmere. U najrazvijenijim zemljama nastao je ogroman “suvišak
kapitala“.
Razume se, da ne bi moglo biti ni govora o suvišku
kapitala, kad bi kapitalizam mogao razviti zemljoradnju, koja je sada svuda strašno
zaostala iza industrije, kad bi mogao da podigne životni nivo masa stanovništva,
koje je, uprkos vrtoglavog tehničkog napretka, i nadalje svuda napola gladno i
bedno. I taj “argumenat“ navode svi odreda sitnoburžoaski kritičari
kapitalizma. Ali, tada kapitalizam ne bi bio kapitalizam, jer su neravnomernost
razvitka i polugladni životni nivo masa osnovni i neizbežni uslovi i
pretpostavke toga načina proizvodnje. Dok god je kapitalizam kapitalizam, suvišak
kapitala ne upotrebljava se na dizanje životnog nivoa masa u nekoj zemlji, jer
bi to bilo snižavanje profita kapitalista, nego na povećanje profita putem
izvoza kapitala u inostranstvo, u zaostale zemlje. U tim zaostalim zemljama
profit je obično visok, jer je kapitala malo, cena zemlje relativno mala,
nadnica niska, sirovine jevtine. Mogućnost izvoza kapitala stvara se time, što
je niz zaostalih zemalja već uvučen u krug svetskog kapitalizma, što su već
izgradjene ili započete željezničke pruge, osigurani elementarni uslovi za
razvitak industrije itd. Neophodnost izvoza kapitala stvara se time, što je u
nekoliko zemalja kapitalizam “prezreo“ i kapital (pored nerazvijenosti
zemljoradnje i bede masa) nema područja za “unosno“ ulaganje.
Evo približnih podataka o veličini kapitala koji
su tri glavne zemlje uložile u inostranstvu.(62)
Kapital uložen u inostranstvu
(u milijardama franaka)
| Godine | Engleska | Francuska | Nemačka |
| 1862 | 3,6 | – | – |
| 1872 | 15 | 10 (1869) | – |
| 1882 | 22 | 15 (1880) | ? |
| 1893 | 42 | 20 (1890) | ? |
| 1902 | 62 | 27 – 37 | 12,5 |
| 1914 | 75 – 100 | 60 | 44,0 |
Odavde vidimo da je izvoz kapitala dostigao
gigantski razvitak na početku XX veka. Pre rata je kapital triju glavnih
zemalja, uložen u inostranstvo, iznosio 175 do 200 milijardi franaka. Prihod od
te svote, uz skromnu stopu od 5%, mora da dostiže 8 do 10 milijardi franaka
godišnje. Solidna osnova imperijalističkog ugnjetavanja i izrabljivanja većine
nacija i zemalja na svetu, kapitalističkog parazitizma šačice najbogatijih država!
Kako je medju pojedine zemlje rasporedjen taj
kapital uložen u inostranstvu, gde je uložen, na to se pitanje može
dati samo približan odgovor, koji nam ipak može osvetliti neke opšte uzajamne
odnose i veze savremenog imperijalizma:
Delovi sveta na koje su podeljeni
(približno) inostrani kapitali
(oko 1910 godine; milijarde maraka)
| Engleska | Francuska | Nemačka | Svega | |
| Evropa | 4 | 23 | 18 | 45 |
| Amerika | 37 | 4 | 10 | 51 |
| Azija, Afrika i Australija | 29 | 8 | 7 | 44 |
| Ukupno | 70 | 35 | 35 | 140 |
Kod Engleske na prvo mesto dolaze njeni
kolonijalni posedi, koji su vrlo veliki u Americi (napr. Kanada), a da i ne
govorimo o Aziji i al. Tu je gigantski izvoz kapitala najuže povezan s
gigantskim kolonijama, a o značaju ovih za imperijalizam još ćemo govoriti
kasnije. Druga je stvar kod Francuske. Tu je inostrani kapital uglavnom uložen
u Evropi, a pre svega u Rusiji (bar 10 milijardi franaka), i to je pretežno –
zajmovni kapital, državni zajmovi, a ne kapital koji se ulaže u
industrijska preduzeća. Za razliku od engleskog kolonijalnog imperijalizma,
francuski možemo nazvati zelenaškim imperijalizmom. Kod Nemačke imamo treći
oblik: njene su kolonije malene i kapital koji je uložila u inostranstvo
najraznovrsnije je podeljen na Evropu i Ameriku.
Izvoz kapitala, u onim zemljama u koje je
upravljen, utiče na razvitak kapitalizma, tako da ga neobično ubrzava. Stoga,
ako je taj izvoz do izvesne mere u stanju da dovede do nekog zastoja u razvitku
zemalja koje izvoze, to se može dogoditi samo uz cenu proširivanja i
produbljivanja daljeg razvoja kapitalizma u celom svetu.
Zemlje koje izvoze kapital skoro uvek dolaze u
mogućnost da izvuku izvesne “koristi“. Karakter tih koristi osvetljuje
osobitosti epohe finansiskog kapitala i monopola. Evo, na primer, šta je u
oktobru 1913 pisao berlinski časopis “Banka“:
“Na medjunarodnom tržištu kapitala od nedavna
odigrava se komedija dostojna Aristofanova pera. Čitav niz najrazličitijih država,
od Španije, do Balkana, od Rusije, do Argentine, Brazilije i Kine, pojavljuje
se, otvoreno ili prikriveno, na krupnim novčanim tržištima i traži, katkada
nadasve uporno, da dobije zajam. Novčana tržišta ne nalaze se sada u baš
sjajnom položaju, a političke perspektive nisu ružičaste. Ali ni jedno novčano
tržište ne usudjuje se da otkaže zajam, iz straha da ga sused ne bi pretekao,
da ne bi odobrio zajam, pa time sebi osigurao izvesne usluge za usluge. Kod
takvih medjunarodnih poslova gotovo uvek ponešto kapne u korist poveriocu:
ustupak u trgovačkom ugovoru, baza za ugalj, izgradnja luke, mesna koncesija,
narudžbina topova“.(63)
Finansiski kapital stvorio je epohu monopola. A
monopoli svuda nose sa sobom monopolističke principe: iskorišćavanje “veza“
za unosne poslove dolazi na mesto konkurencije na otvorenom tržištu. Najobičnije
je ovo: kao uslov zajma postavlja se da se jedan deo zajma mora utrošiti na
kupovanje proizvoda zemlje koja daje kredit, naročito predmeta za naoružavanje,
brodova itd. Francuska se u toku dva poslednja decenija (1890-1910) vrlo često
služila tim sredstvom. Izvoz kapitala u inostranstvo postaje sredstvo za pojačavanje
izvoza robe u inostranstvo. Kod toga su poslovi izmedju vrlo krupnih preduzeća
takvi, da stoje – kako se “blago“ izrazio Šilder(64) – “na
granici podmićivanja“. Krup u Nemačkoj, Šnajder u Francuskoj, Armstrong u
Engleskoj – primeri su takvih firmi, usko povezanih s gigantskim bankama i s
vladom, koje se ne mogu lako “obići“, kada se sklapa zajam.
Francuska, dajući zajam Rusiji, “priklještila“
ju je u trgovačkom ugovoru 16 septembra 1905 g., ugovorivši izvesne koncesije
do 1917 g.; ista je stvar sa trgovačkim ugovorom s Japanom od 19 avgusta 1911g.
Carinski rat izmedju Austrije i Srbije, koji je sa prekidom od 7 meseci trajao
od 1906-1911 godine, izazvan je delom zbog konkurencije Austrije i Francuske u
dobavljanju ratnog materijala Srbiji. Pol Dešanel izjavio je u parlamentu,
januara 1912, da su francuske firme za vreme od 1908-1911 dobavile Srbiji ratnog
materijala za 45 miliona franaka.
U izveštaju austro-ugarskog konzula u San-Paolu
(Brazilija) veli se: “izgradnja brazilskih željeznica vrši se većim delom
francuskim, belgiskim, britanskim i nemačkim kapitalom; te zemlje, pomoću
finansiskih operacija koje su u vezi s izgradnjom željeznica, osiguravaju sebi
nabavku materijala potrebnog za izgradnju željeznica“.
Na taj način francuski kapital, može se reći, u
doslovnom smislu reči, baca svoje mreže na sve strane sveta. kOd toga veliku
ulogu igraju banke koje se osnivaju u kolonijama i podružnice tih banaka. Nemački
imperijalisti gledaju zavidno na “stare“ kolonijalne zemlje, koje su se u tom
pogledu osobito “uspešno“ osigurale: Engleska je godine 1904 imala 50
kolonijalnih banaka sa 2.279 podružnica (1910: 72 sa 5.449 podružnica);
Francuska – 20 sa 136 podružnica; Holandija – 16 sa 68, a Nemačka “samo“
13 sa 70 podružnica.(65) A američki kapitalisti zavide opet
engleskim i nemačkim: “u Južnoj Americi – tužili su oni godine 1915 – 5
nemačkih banaka ima 40 podružnica, i 5 engleskih 70 podružnica… Engleska i
Nemačka uložile su za poslednjih 25 godina u Argentini, Braziliji i Urugvaju
oko četiri biliona (milijarde) dolara i usled toga drže u svojim rukama 56% čitave
trgovine tih triju zemalja“.(66)
Zemlje, koje izvoze kapital, medjusobno su
podelile svet, u prenesenom smislu reči. Ali finansiski kapital doveo je i do direktne
podele sveta.
Beleške:
62. Hobson: “Imperialism“, L. 1902, str 58; Riesser, isto,
str. 395 i 404; P. Arndt u “Weltwirtschaftliches Archiv“, sv. 7, str. 35,
1916; Neymarck u “Bulletin“; Hilferding, “Finansiski kapital“ str. 492;
Lloyd George: “Govor u Donjem domu, 4 maja 1915 g.“ “Dailly Telegraph“, 5
maj 1915; B. Harms, “Probleme der Weltwirtschaft“, Jena 19122, str. 235 i
dalje; Dr. Siegmund Schilder “Entwicklungstendezen der Wirtschaft“, Berlin
1912, sv. I, str. 150; George Paish: “Great Britains Capital Investments etc.“
u “Journal of the Royal Statistical Society“, vol. LXXIV, 1910/11, str. 167;
George Diouritch: “L’Expansion des banques allemandes a l’etranger, ses reports
avec le developpement economique de l’Allemagne“, P. 1909, str. 84.
63. “Die Bank“, 1913, 2, 1024.
64. Schilder, isto, str. 346, 350, 371.
65. Riesser, isto, str. 375, 4 izd. I Diouritch, str. 283.
66. The Annals of the American Academy of Political and
Social Science, vol. LIX, maj 1905, str. 302. Tu čitamo, na str. 301, da je
poznati statističar Paish (Pajš) u polednjem broju finansijskog časopisa
“Statist“ sumu kapitala koju su izvelzle Engleska, Nemačka, Francuska,
Belgija i Holandija procenio na 40 milijardi dolara, tj. 200 milijardi franaka.
V
Podela sveta izmedju saveza kapitalista
Monopolistički savezi kapitalista, karteli,
sindikati, trustovi, pre svega dele medju sobom unutrašnje tržište, uzimajući
u svoje ruke, više ili manje potpuno, proizvodnju neke odreedjene zemlje. Ali
je u kapitalizmu unutrašnje tržište neizbežno povezano sa spoljnim.
Kapitalizam je odavno stvorio svetsko tržište. I, ukoliko je rastao izvoz
kapitala i širile se, na sve moguće načine, inostrane i kolonijalne veze i
“sfere uticaja“ najkrupnijih monopolističkih saveza, stvar je “prirodno“
dovodila do svetskog sporazuma medju njima, do stvaranja medjunarodnih kartela.
To je novi stepen svetske koncentracije kapitala i
proizvodnje. Neuporedivo viši od prethodnih. Pogledajmo kako izrasta taj
super-monopol.
Električna industrija je najtipičnija za
najnovije uspehe tehnike, za kapitalizam kraja XIX i početka XX veka. I
ona se najviše razvila u dve najrazvijenije od mnogih kapitalističkih zemalja
– u Ssjedinjenim Državama i u Nemačkoj. U Nemačkoj je na porast
koncentracije u toj grani osobito snažno delovala kriza 1900 godine. Banke koje
su se u to doba već dosta bile srasle s industrijom, u vreme te krize su u
najvećoj meri ubrzale i produbile propast relativno sitnih preduzeća, koja su
progutana od krupnih. “Banke su, – piše Jajdels, – uskraćivale pomoć upravo
onim preduzećima koja su je najviše trebala, dovodeći time do divljeg poleta
u početku, a posle do beznadnog kraha onih društava koja nisu bila s njima
dosta tesno povezana“.(67)
Usled toga je koncentracija posle 1900 koraknula
napred gigantskim koracima. Pre 1900 g. bilo je osam ili sedam “grupa“ u
električnoj industriji, svaka se od njih sastojala od nekoliko društava (u
svemu ih je bilo 28) a iza svake je stajalo 2 do 11 banaka. Izmedju 1908 i 1912
sve su se te grupe stopile u dve ili jednu. Evo kako je tekao taj proces:
Grupe u električnoj industriji
|
Pre 1900 g. |
“Felten i Giljom“; |
“Union“ AEG |
“Simens Halske“ i “Šukert |
Bergman |
Kukmer |
|
Felten i Lamejer |
AEG (Opšte električno društvo) |
Simens i Halske Šukert |
Bergman |
Skrahirala 1900 g. | |
|
AEG (Opšte električno društvo) |
Simens i Halske Šukert |
|
|||
|
1912 g. |
(Tesna “kooperacija“ od |
|
|||
Čuveno AEG (Opšte električno društvo), koje je
nastalo na taj način, vlada nad 175 do 200 društava (po sistemu “učešća“)
i raspolaže opštom sumom kapitala od približno 1½ milijarde
maraka. Samo direktnih inostranih predstavništava ono ima 34, od kojih su 12
akcionerska društva, – u više od 10 država. Još 1914 se računalo da
kapitali, koje je nemačka elektronska industrija uložila u inostranstvu,
iznose 233 miliona maraka, od toga 62 miliona u Rusiji. Ne treba ni spominjati
da je “Opšte električno društvo“ gigantsko kombinovano preduzeće, koje
proizvodi – kod njega broj samih društava sa fabrikama iznosi 16 – najrazličitije
proizvode, od kabela i izolatora, do automobila i aviona.
Ali, koncentracija u Evropi bila je takodje
sastavni deo koncentracije u Americi. Evo kako je stvar tekla:
| “Opšta električna kompanija“ (General Electric Co) |
||
| Amerika: | Ko. Tompson – Hauston osniva za Evropu firmu |
Ko. Edison osniva za Evropu firmu: “Francuska Edisonova kompanija“, koja predaje patente nemačkoj firmi |
| Nemačka: | “Union električno Ko.“ | “Opšte električno društvo“ (A.E.G.) |
| “Opšte električno društvo“ (AEG) |
||
Tako su se izgradile dve električne “države“:
“ne postoje na zemlji druga električna društva koja su potpuno
nezavisna od njih“, – piše Hajnig u svome članku “Put električnog trusta“.
O opsegu prometa i veličini preduzeća oba “trusta“ – sledeći nam brojevi
daju neku – iako ni izdaleka potpunu – sliku:
| Promet robe (milioni maraka) |
Broj nameštenika | Čist profit (milioni maraka) |
|
| Amerika Opšta električna kompanija (GEC) |
1907: 252
1910: 298 |
28.000
32.000 |
35,4
45,6 |
| Nemačka Opšte električno društvo (AEG) |
1907: 216
1911: 362 |
30.700
60.800 |
14,5
21,7 |
A godine 1907, izmedju američkog i nemačkog
trusta sklopljen je ugovor o podeli sveta. Konkurencija se otstranjuje. “Opšta
električna kompanija“ (GEC) dobija i Sjedinjene Države i Kanadu; “Opštem
električnom društvu“ (AEG) “pripale su“ Nemačka, Austrija, Rusija,
Holandija, Danska, Švajcarska, Turska, Balkan. Specijalni – razume se tajni
– ugovori sklopljeni su u pogledu “društava-kćeri“, koja prodiru u nove
industrijske grane i u “nove“ formalno još nepodeljene zemlje. Ugovorena je
uzajamna razmena izuma i iskustva.(68)
Razume se samo po sebi koliko je otežana
konkurencija protiv tog zaista jedinstvenog, svetskog trusta, koji raspolaže
kapitalom od nekoliko milijardi i ima svoje “podružnice“, predstavništva,
agenture, veze, itd. u svim krajevima sveta. Ali, podela sveta medju dva jaka
trusta, naravno, ne isključuje ponovnu podelu, ako se promene odnosi
snaga usled neravnomernosti razvoja, ratova, krahova i t. sl.
Poučan primer pokušaja takve ponovne podele,
borbe za ponovnu podelu, pruža nam petrolejska industrija.
“Svetsko petrolejsko tržište, – piše Jajdels
1905 g., – i sad je još podeljeno medju dve krupne finansiske grupe: Američki
Rokfelerov “petrolejski trust“ (Standard Oil C) i vlasnika ruske bakinske
nafte, Rotšilda i Nobela. Obe su grupe u uskoj medjusobnoj vezi, ali njihovom
monopolističkom položaju već nekoliko godina preti pet neprijatelja(69):
1) iscrpljenost američkih izvora nafte; 2) konkurentska firma Mantaševa u
Baku; 3) izvori nafte u Austriji i 4) u Rumuniji; 5) prekookeanski izvori nafte,
naročito u holandskim kolonijama (najbogatije firme Samuela i Šela, povezane
su i sa engleskim kapitalom). Tri poslednja niza preduzeća povezana su s nemačkim
krupnim bankama, na čelu s najkrupnijom “Nemačkom bankom“. Te su banke
samostalno i planski razvijale petrolejsku industriju, napr. u Rumuniji, da bi
imale “svoj“ oslonac. Godine 1907 računalo se da u rumunskoj petrolejskoj
industriji ima 185 miliona stranog kapitala, od toga 74 miliona nemačkog.(70)
Počela je borba koju je u ekonomskoj literaturi i
nazivaju borba za “deobu sveta“. S jedne strane, Rokfelerov “Petrolejski
trust“, želeći prigrabiti sve, osnovao je u samoj Holandiji
“društvo-kćer“, kupujući izvore nafte u Holandskoj Indiji i želeći da na
taj način zada udarac svome glavnom neprijatelju: holandsko-engleskom trustu “Šel“.
S druge strane, “Nemačka banka“ i druge berlinske banke nastojale su da “za
sebe“ “odbrane“ Rumuniju i da je ujedine s Rusijom protiv Rokfelera.
Medjutim, Rokfeler je posedovao neizmerno veći kapital i odličnu organizaciju
transporta i dostave petroleja potrošačima. Borba se morala svršiti, i svršila
se 1907 g., potpunim porazom “Nemačke banke“, kojoj je preostalo jedno od
dvoga: ili, uz milionske gubitke, likvidirati svoje “petrolejske interese“,
ili se pokoriti. Izabrano je ovo drugo i s “Petrolejskim društvom“ sklopljen
ugovor – vrlo nepovoljan za “Nemačku banku“. “Nemačka banka“ se tim
ugovorom “obavezala“, “da neće preduzimati ništa na štetu američkih
interesa“, a uz to je bilo predvidjeno, da ugovor gubi vrednost ako u Nemačkoj
bude donesen zakon o državnom monopolu na petrolej.
Tada počinje “petrolejska komedija“. Jedan od
finansiskih kraljeva Nemačke fon Gviner, direktor “Nemačke banke“, pokreće,
preko svoga privatnog sekretara Štausa, agitaciju za monopol petroleja. Stavlja
se u pokret sav gigantski aparat najveće berlinske banke, sve mnogostrane
“veze“, štampa se zagrcava od “patriotskih“ poklika protiv “jarma“ američkog
trusta, i Rajhstag, 15 marta 1911, skoro jednoglasno prihvata rezoluciju kojom
se poziva vlada da izgradi nacrt o monopolu petroleja. Vlada se uhvatila na tu
“popularnu“ ideju i izgledalo je da “Nemačka banka“, koja je htela
nasamariti svog američkog kontrahenta i pomoću državnog monopola popraviti
svoje poslove, dobija igru. Nemački petrolejski kraljevi već su se unapred
sladili gigantskim profitima, koji ne zaostaju iza profita ruskih fabrikanata šećera.
Ali, prvo, nemačke krupne banke posvadjale su se izmedju sebe oko podele plena
i “Diskontno društvo“ raskrinkalo je koristoljubive interese “Nemačke
banke“; drugo, vlada se prepala borbe protiv Rokfelera, jer je bilo vrlo
sumnjivo da li će Nemačka i mimo njega doći do petroleja (produktivnost
Rumunije je malena); treće, godine 1913 upravo je odobren milijardni kredit za
ratnu pripremu Nemačke. Nacrt o monopolu bio je odložen. Rokfelerov
“Petrolejski trust“ privremeno je izišao iz borbe kao pobednik.
Tim povodom pisao je berlinski časopis “Banka“
da bi se Nemačka mogla boriti protiv petrolejskog trusta samo kad bi uvela
monopol električne struje i kad bi vodenu snagu pretvarala u jevtin
elektricitet. “Ali, – nastavlja se u tom časopisu, – do električnog monopola
doći će onda, kad on bude potreban proizvodjačima; tj. onda kad bude na pragu
sledeći veliki krah u električnoj industriji i kad ne budu mogle raditi s
profitom one gigantske, skupe električne centrale, koje sada svagde podižu
privatni “koncerni“ električne industrije i za koje ti “koncerni“ već sada
dobijaju stalne pojedinačne monopole gradova, država itd. Tada će se morati
upotrebiti vodene snage; ali njih, na račun države, neće moći biti mogućno
pretvarati u jevtin elektricitet, trebaće ih opet predati “privatnom monopolu
koji kontroliše država“, jer je privatna industrija već sklopila niz poslova
i ugovorila za sebe velike nagrade… Tako je bilo s monopolom kalija, tako je s
petrolejskim monopolom, tako će biti s monopolom elektriciteta. Bilo bi vreme
da naši državni socijalisti, koji se daju zaslepiti lepim principom, konačno
shvate da monopol u Nemačkoj nikad nije išao za tim ciljem i nije doveo do tog
rezultata, da bi donosio koristi potrošačima ili bar davao državi deo
preduzetničkog profita, nego je služio samo za to da bi na državni račun
sanirao privatnu industriju, koja je došla skoro do bankrotstva“.(71)
Buržoaski ekonomi Nemačke prinudjeni su da daju
tako dragocena priznanja. Ovde očito vidimo kako se u eposi finansiskog
kapitala privatni i državni monopol prepliću u jednu celinu, kako su i jedni i
drugi ustvari samo pojedine karike imperijalističke borbe koju vode najkrupniji
monopolisti za podelu sveta.
U trgovačkoj mornarici gigantski porast
koncentracije doveo je takodje do podele sveta. U Nemačkoj su se istakla dva
najkrupnija društva: “Hamburg-Amerika“ i “Severno-nemački Lojd“, oba s
kapitalom od po 200 miliona maraka (akcija i obligacija) s parobrodima koji
stoje 185 do 189 miliona maraka. S druge strane, u Americi je 1 janurara 1903 g.
stvoren takozvani Morganov trust – “Medjunarodno društvo za pomorsku
trgovinu“ – koji ujedinjuje američka i engleska parobrodarska društva, njih
devet na broju, i koja raspolažu s kapitalom od 120 miliona dolara (480 miliona
marka). Već 1903 godine sklopljen izmedju nemačkih kolosa i toga američko-engleskog
trusta ugovor o podeli sveta u vezi s podelom profita. Nemačka društva odrekla
su se konkurencije kod poslova izmedju Engleske i Amerike. Bilo je tačno
odredjeno kome se koje luke “prepuštaju“, osnovan je zajednički kontrolni
odbor itd. Ugovor je sklopljen na 20 godina s primedbom da u slučaju rata gubi
vrednost.(72)
Neobično je poučna i istorija stvaranja
medjunarodnog kartela željezničkih pruga. Engleske, belgiske i nemačke
fabrike željezničkih pruga prvi put su pokušale da osnuju takav kartel već
1884, u doba najjače depresije industriskih poslova. Sporazumele su se da neće
konkurisati na unutrašnjem tržištu onih zemalja koje su prišle sporazumu, a
spoljna tržišta da će podeliti po normi: 66% Engleska, 27% Nemačka i 7%
Belgija. Indija je bila u celosti prepuštena Engleskoj. Protiv jedne engleske
firme, koja je ostala izvan sporazuma, poveden je zajednički rat i troškovi
tog rata pokrivali su se odredjenim procentom od zajedničke prodaje. Ali, kad
su 1886 g. iz saveza istupile dve engelske firme, savez se raspao. Karakteristično
je da do sporazuma nije moglo doći za vreme perioda industrijskog poleta koji
je kasnije nastao.
Početkom 1904 g. osnovan je sindikat čelika u
Nemačkoj. U novembru 1904 obnovljen je “Medjunarodni kartel željezničkih
pruga“ prema normi: Engleska – 53,5%, Nemačka – 28,83%, Belgija –
17,67%. Kasnije se pridružila Francuska sa 4,8%, 5,8% i 6,4% za prvu, drugu i
treću godinu oznad 100%, tj. kod ukupnog iznosa od 104,8% itd. Godine 1905
pridružio se “trust čelika“ Sjedinjenih Država (“Korporacija čelika“),
zatim Austrija i Španija. “U ovom času, – pisao je Fogelštajn godine 1910, –
deoba zemaljske kugle je završena i krupni potrošači, u prvom redu državne
željeznice – pošto je svet već podeljen, a njihovi interesi nisu uzeti u
obzir – mogu živeti kao pesnik u Jupiterovom nebu“.(73)
Spomenućemo još medjunarodni sindikat cinka,
koji je osnovan godine 1909 i koji je tačno odredio koliko će proizvoditi koja
od pet grupa fabrika: nemačkih, belgiskih, francuskih, španskih, engleskih;
zatim medjunarodni trust baruta, taj – po rečima Lifmana – “potpuno
moderan tesni savez izmedju svih nemačkih fabrika eksploziva, koje su posle,
zajedno sa slično organizovanim francuskim i američkim fabrikama dinamita,
izmedju sebe podelile, takoreći, ceo svet“.(74)
Lifman je godine 1897 nabrojao oko 40
medjunarodnih kartela u kojima učestvuje Nemačka, a godine 1910 već oko 100.
Neki buržoaski pisci (kojima se sad pridružio i
K. Kaucki, potpuno izneverivši time svoje marksističko stanovište, na primer
od 1909 godine), izražavaju mišljenje da medjunarodni karteli, pošto su
najreljefniji izraz internacionalnog kapitala, pružaju mogućnost da se u
kapitalizmu nadamo miru medju narodima. To je mišljenje teoretski potpuna
glupost, a praktički je sofizam i način nepoštene odbrane najgoreg
oportunizma. Medjunarodni karteli pokazuju do koga je stepena sada izrastao
kapitalistički monopol i zbog čega se vodi borba izmedju saveza
kapitalista. Ova druga okolnost je najvažnija; jedino nam ona objašnjava
istoririsko-ekonomski smisao onoga što se dogadja, jer se oblik borbe može
promeniti i menja se stalno u zavisnosti od raznih, relativno posebnih i
privremenih uzroka, ali suština borbe, njen klasni sadržaj
nikako se ne može promeniti dok god postoje klase. Razume se da je u
interesu, na primer nemačke buržoazije, kojoj je sad u stvari prešao i Kaucki
u svojim teoretskim razmatranjima (o tome će biti još govora), da zataškava sadržaj
savremene ekonomske borbe (podela sveta) i da podvlači sad jedan, sad drugi oblik
te borbe. Istu pogrešku čini i Kaucki. A radi se naravno ne o nemačkoj, nego
o svetskoj buržoaziji. Kapitalisti dele svet ne zbog svoje naročite pakosti,
nego zato, što ih dostignuti stepen koncentracije sili da podju tim putem radi
postizanja profita; oni ga dele “prema kapitalu“, prema “snazi“, jer drugog
načina deobe ne može biti u sistemu robne privrede i kapitalizma. A snaga se
menja u zavisnosti od ekonomskog i političkog razvitka; da bismo razumeli ono
što se dogadja, treba znati kakva se pitanja rešavaju promenama snage, a da li
su te promene “čisto“-ekonomske ili izvan-ekonomske (na primer ratne),
to je drugorazredno pitanje, koje ne može ništa promeniti u osnovnim pogledima
na najnoviju epohu kapitalizma. Brkanje pitanja sadržaja borbe i
sporazuma izmedju saveza kapitalista s pitanjem oblika borbe i sporazuma (danas
mirnog, sutra nemirnog, prekosutra opet nemirnog) znači srozavati se na ulogu
sofiste.
Epoha najnovijeg kapitalizma pokazuje nam da se
izmedju saveza kapitalista stvaraju izvesni odnosi na osnovi ekonomske
podele sveta, a naporedo s tim, u vezi s tim, stvaraju se, izmedju političkih
saveza, izmedju država, izvesni odnosi na osnovi teritorijalne podele sveta,
borbe za kolonije, “borbe za privrednu teritoriju“.
Beleške:
67. Jeidels, isto, str. 232.
68. Riesser, isto; Diouritch, isto, str. 239; Kurt Heinig,
isto.
69. Jeidels, str. 193.
70. Diouritch, str. 245.
71. “Die Bank“, 1912, 1, str. 1032; 1912, 2, str. 629; 1913,
1, str. 388.
72. Riesser, isto, str. 125.
73. Vogelstein: “Organisationsformen“, str. 100.
74. Liefmann: “Kartele und Trust“, 2A, str. 161.
VI
Podela sveta izmedju velikih država
Geograf A. Supan u svojoj knjizi o
“teritorijalnom razvitku evropskih kolonija“(75) daje sledeći
kratki pregled toga razvitka pri kraju XIX veka:
Procenat zemljine površine koji
pripada evropskim kolonijalnim državama (i sjedinjenim državama)
| 1876 g. | 1900 g. | Povećanje za: | |
| U Africi | 10,8% | 90,4% | +79,6% |
| U Polineziji | 56,8% | 98,9% | +42,1% |
| U Aziji | 51,5% | 56,6% | +5,1% |
| U Australiji | 100,0% | 100,0% | —- |
| U Americi | 27,5% | 27,2% | -0,3% |
“Karakteristika ovog perioda, – zaključuje on, –
prema tome, jeste podela Afrike i Polinezije“. Pošto u Aziji i Americi nema
nezauzetih zemalja, tj. takvih koje ne pripadaju ni jednoj državi, Supanov
zaključak treba proširiti i reći, da je karakteristika perioda koji
promatramo konačna podela zemlje, ali ne konačna u tom smislu da je nemoguća ponovna
podela, – naprotiv, ponovne podele su moguće i neizbežne, – nego u tom
smislu da je kolonijalna politika kapitalističkih zemalja dovršila
osvajanje nezauzetih zemalja na našoj planeti. Prvi put je svet već podeljen,
tako da ubuduće pretstoje samo ponovne podele, tj. prelaz od jednog
“posednika“ drugome, a ne iz stanja bez gazde pod “gazdu“.
Prema tome, mi preživljavamo naročitu epohu
svetske kolonijalne politike, koja je najuže povezana s “najrazvijenijim
stepenom u razvitku kapitalizma“, s finansiskim kapitalom. Stoga je potrebno da
se podrobnije zadržimo u prvom redu na stvarnim podacima, da bismo, što je
mogućno tačnije, objasnili, kako razliku te epohe od prethodnih, tako i stanje
stvari u sadašnje vreme. Tu se pre svega postavljaju dva pitanja o činjenicama:
zapaža li se pojačavanje kolonijalne politike, zaoštravanje borbe za
kolonije, i to baš u eposi finansiskog kapitala, i kako je upravo u tome
pogledu podeljen svet u naše vreme.
Američki pisac Moris u svojoj knjizi o istoriji
kolonizacije(76) pokušava da rezimira podatke o veličini
kolonijalnih poseda Engleske, Francuske i Nemačke za razne periode XIX veka.
Evo ukratko rezultata do kojih je došao:
Veličina kolonijalnih poseda
| Engleska | Francuska | Nemačka | ||||
| Površina (mil. kv. milja) | Stanovništvo (milioni) | Površina (mil. kv. milja) | Stanovništvo (milioni) | Površina (mil. kv. milja) | Stanovništvo (milioni) | |
| 1815-1830 | ? | 126,4 | 0,02 | 0,05 | — | — |
| 1860 | 2,5 | 145,1 | 0,2 | 3,4 | — | — |
| 1870 | 7,7 | 267,9 | 0,7 | 7,5 | — | — |
| 1889 | 9,3 | 309,0 | 3,7 | 56,4 | 1,0 | 14,7 |
Za Englesku period silnog jačanja kolonijalnih
osvajanja pada u godine 1860-1880, i, veoma značajan, – u poslednja dva
decenija XIX veka. Za Francusku i Nemačku – upravo u ta dva decenija. Videli
smo gore da granični period u razvoju kapitalizma, predmonopolističkog
kapitalizma, u kome preovladjuje slobodna konkurencija, pada na 1860-te i
1870-te godine. Sada vidimo da upravo posle tog perioda počinje ogroman
“polet“ kolonijalnih osvajanja i izvaredno se zaoštrava borba za
teritorijalnu podelu sveta. Prema tome, nesumnjiva je činjenica, da je prelaz
kapitalizma na stepen monopolističkog kapitalizma, u finansiski kapital,
povezan sa zaoštravanjem borbe za podelu sveta.
Hopson, u svome delu o imperijalizmu, ističe
epohu 1884 do 1900 g. kao epohu pojačane “ekspanzije“ (proširenja
teritorija) glavnih evropskih država. Po njegovom računu, Engleska je za to
vreme stekla 3,7 miliona kv. milja sa stanovništvom od 57 miliona; Francuska
– 3,6 miliona kv. milja sa stanovništvom od 36,5 miliona; Nemačka – 1,0
miliona kv. milja sa 16,7 miliona; Belgija – 900 hiljada kv. milja s 30
miliona; Portugalija – 800 hiljada kv. milja s 9 miliona. Jagma svih
kapitalističkih država za kolonijama, krajem XIX veka, osobito počevši od
1880-tih godina, jeste opšte poznata činjenica istorije diplomatije i spoljne
politike.
U eposi najvećeg procvata slobodne konkurencije u
Engleskoj, 1840-1860 g., njeni vodeći buržoaski političari bili su protiv
kolonijalne politike, smatrali su da je oslobodjenje kolonija, njihovo potpuno
odvajanje od Engleske, neizbežna i korisna stvar. M. Ber u svom članku, koji
je izišao 1898 godine, o “najnovijem engleskom imperijalizmu“(77)
ističe kako je, godine 1852, državnik tako sklon imperijalizmu kao što je,
uopšte govoreći, bio Dizraeli, rekao: “Kolonije – to je mlinski kamen na našem
vratu“. A krajem XIX veka u Engleskoj su bili junaci dana Sesil Rodes i Jozef
Čemberlen, koji su otvoreno propovedali imperijalizam i s najvećim cinizmom
primenjivali imperijalističku politiku!
Nije bez interesa, da je tim vodećim političarima
engleske buržoazije već tada bila jasna veza izmedju, da kažemo, čisto
ekonomskih i socijalno-političkih korena najnovijeg imperijaliyma. Čemberlen
je propovedao imperijalizam kao “pravu, mudru i ekonomičnu politiku“, ističući
osobito konkurenciju od strane Nemačke, Amerike i Belgije, na koju sada nailazi
Engleska na svetskom tržištu. Spas je u monopolu – govorili su kapitalisti,
osnivajući kartele, sindikate, trustove. Spas je u monopolu – ponavljale su
političke vodje buržoazije i žurile se da zagrabe još nepodeljene delove
sveta. A Sesil Rodes, kako priča njegov intimni prijatelj, novinar Stid, kazao
mu je, u pogledu svojih imperijalističkih ideja, godine 1895: “Juče sam bio u
londonskom Ist Ajdu (radnička četvrt) i posetio jednu skupštinu besposlenih.
Kada sam tamo čuo one divlje govore, koji su bili opšti krik: hleba, hleba! ja
sam, idući kući, razmišljao o onome što sam video i uverio se, još više
nego pre, u važnost imperijalizma… Moja zavetna misao je rešenje socijalnog
pitanja, naime: da bi se 40 miliona stanovnika Sjedinjene Kraljevine spaslo od
ubistvenog gradjanskog rata, mi, kolonijalni političari, moramo osvojiti nove
zemlje, da bismo u njih smestili suvišak stanovništva, da bismo stvorili nova
tržišta za robu koja se proizvodi u fabrikama i rudnicima. Uvek sam govorio da
je imperija pitanje želuca. Ako ne želite gradjanski rat, onda morate postati
imperijalisti“.(78)
Tako je 1895 godine govorio Sesil Rodes –
milioner, finansiski kralj, glavni krivac za englesko-burski rat; a njegova je
odbrana imperijalizma samo nešto gruba, cinična, dok se, ustvari, ona ne
razlikuje od “teorija g. g. Maslova, Zidekuma, Petresova, Davida, osnivača
ruskog marksizma i sl., i sl. Sesil Rodes bio je malo pošteniji socijal-šovinista…
Da bismo dali što tačniju sliku teritorijalne
podele sveta i promena koje su se u tom pogledu dogodile poslednjeg decenija,
poslužićemo se rezultatima koje, u spomenutom delu, daje Supan o pitanju
kolonijalnih poseda svih država na svetu. Stupan uzima 1876 i 1900 godinu; mi
ćemo uzeti 1876 godinu – vrlo srećno izabranu, jer se može smatrati da je
upravo u to vreme uglavnom završen razvoj zapadno-evropskog kapitalizma u svome
predmonopolističkom stadiju – i 1914, uzevši umesto Supanovih brojeva, nove
brojeve Hibnerovih “Geografsko – statističkih tablica“. Supan uzima samo
kolonije; mi smatramo korisnim – zato da bismo mogli dati potpunu sliku podele
sveta – da se ukratko dodaju podaci i o nekolonijalnim zemljama, i o
polukolijalnim, medju koje ubrajamo Persiju, Kinu i Tursku; prva je od tih
zemalja već skoro potpuno postala kolonijom, a druga i treća to postaju.
Dobijamo sledeće rezultate:
Kolonijalni posedi velikih sila
(milioni kv. km. i milioni stanovnika)
|
|
Kolonije | Metropole | Svega | |||||
| 1876 | 1914 | 1914 | 1914 | |||||
| kv. km. | Stanov. | kv. km. | Stanov. | kv. km. | Stanov. | kv. km. | Stanov. | |
| Engleska | 22,5 | 251,9 | 33,5 | 39,5 | 0,3 | 46,5 | 33,8 | 440,0 |
| Rusija | 17,0 | 15,9 | 17,4 | 33,2 | 5,4 | 136,2 | 22,8 | 169,4 |
| Francuska | 0,9 | 6,0 | 10,6 | 55,5 | 0,5 | 39,6 | 11,1 | 95,1 |
| Nemačka | — | — | 2,9 | 12,3 | 0,5 | 64,9 | 3,4 | 77,2 |
| Sjed. Države | — | — | 0,3 | 9,7 | 9,4 | 97,9 | 9,7 | 106,7 |
| Japan | — | — | 0,3 | 19,2 | 0,4 | 53,0 | 0,7 | 72,2 |
| 6 velikih sila svega | 40,4 | 273,8 | 65,0 | 523,4 | 16,5 | 437,2 | 81,5 | 966 |
| Kolonije ostalih država (Belgije, Holandije i dr.) |
9,9 | 45,3 | ||||||
| Polukolonije (Persija, Kina, Turska) | 14,5 | 361,2 | ||||||
| Ostale zemlje | 28,0 | 289,9 | ||||||
| Cela zemlja | 133,9 | 1657,7 | ||||||
Ovde očigledno vidimo, kako je na granici izmedju
XIX i XX veka “završena“ podela sveta. Kolonijalni posedi posle 1876 g. raširili
su se u gigantskom opsegu: više od jedan i po puta, od 40 na 65 miliona kv.
km., kod šest najvećih sila; priraštaj iznosi 25 miliona kv. km., jedan i po
puta više nego površine metropola (16,½ miliona). Godine 1876 tri države
nisu imale nikakvih kolonija, a četvrta, Francuska, skoro ih nije imala. Do
1914 godine te četiri sile stekle su kolonije sa površinom od 14,1 miliona kv.
km., tj. približno 1½ puta više od površine Evrope, sa stanovništvom
od skoro 100 miliona. Neravnomernost u širenju kolonijalnih poseda vrlo je
velika. Ako uporedimo, na primer, Francusku, Nemačku i Japan, koje se mnogo ne
razlikuju po veličini svoje površine i po množini stanovništva, vidimo da je
prva od tih zemalja stekla tri puta više kolonija (po površini), nego druga i
treća zajedno. Ali, po veličini finansiskog kapitala, Francuska je, u početku
perioda koji imamo u vidu, bila možda takodje nekoliko puta bogatija od Nemačke
i Japana zajedno. Na veličinu kolonijalnih poseda osim čisto ekonomskih
uslova, i na bazi tih uslova, deluju i geografski uslovi i dr. Ma kako da je
poslednjih decenija snažno napredovalo niveliranje sveta, izjednačavanje
privrednih uslova i života u raznim zemljama, pod pritiskom krupne industrije,
razmene i finansiskog kapitala, – ipak razlika ostaje velika, i izmedju
spomenutih šest zemalja opažamo, s jedne strane, mlade kapitalističke zemlje,
koje neobično brzo napreduju (Amerika, Nemačka, Japan); a s druge strane –
zemlje starog kapitalističkog razvitka, koje su u poslednje doba napredovale
kudikamo sporije od prethodnih (Francuska, Engleska); s treće strane, u
ekonomskom pogledu najzaostaliju (Rusiju), u kojoj je najnoviji – kapitalistički
imperijalizam, da tako kažemo, zapleten u osobito gustu mrežu pretkapitalističkih
odnosa.
Naporedo s kolonijalnim posedima velikih sila,
postavili smo nevelike kolonije malih država, koje su, da tako kažemo, najbliži
objekat mogućne i verovatne ‘’ponovne podele’’ kolonija. Ove male države
zadržale su svoje kolonije većim delom zbog toga, jer medju velikim državama
postoje suprotnosti interesa, trvenja itd., što smeta da dodje do sporazuma o
podeli plena. Što se tiče ‘’polukolonijalnih država’’, one su primer
onih prelaznih oblika koji se susreću na svim područjima prirode i društva.
Finansiski kapital toliko je krupna, može se reći odlučujuća, snaga u svim
ekonomskim i u svim medjunarodnim odnosima, da može da podvrgne, i stvarno
podvrgava, čak i one države koje uživaju potpunu političku nezavisnost. Za
ovo ćemo odmah izneti primere. Ali, razume se, najveće ‘’pogodnosti’’
i najveće koristi finansiski kapital dobija od takvog potčinjavanja
koje je u vezi s gubitkom političke nezavisnosti za potčinjene zemlje i
narode. Polukolonijalne su zemlje tipične kao ‘’sredina’’ u tom
pogledu. Razume se, da se borba oko ovih poluzavisnih zemalja morala osobito pooštriti
u eposi finansiskog kapitala, kada je ostali svet već podeljen.
Kolonijlna politika i imperializam postojali su i
pre najnovijeg stepena kapitalizma, pa čak i pre kapitalizma. Rim, koji se
osnivao na ropstvu, vodio je kolonijalnu politiku i ostvarivao imperijalizam.
Ali ‘’opšta’’ razmatranja o imperijalizmu, kod kojih se bitna razlika
društveno-ekonomskih formacija zaboravlja ili meće na zadnje mesto, neizbežno
se pretvaraju u najraznije banalnosti i razbacivanje frazama kao što je
uporedjivanje ‘’velikog Rima s velikom Britanijom’’.(79) Čak
i kapitalistička kolonijalna politika predjašnjih stadija kapitalizma
bitno se razlikuje od kolonijalne politike finansiskog kapitala.
Osnovna osobitost najnovijeg kapitalizma je
gospodstvo monopolističkih saveza najkrupnijih preduzimača. Takvi su monopoli
najčvršći kad se u jedne ruke skupe svi izvori sirovina, i mi smo
videli s kakvom revnošću medjunarodni monopolistički savezi upiru sve svoje
sile da bi protivniku oduzeli svaku mogućnost konkurencije, da bi, na primer,
pokupovali zemlje bogate gvozdenom rudom ili izvore nafte i t. sl. Jedino
posedovanje kolonija daje garantiju za uspeh monopola protiv svih slučajnosti u
borbi s protivnikom – pa i te slučajnosti, kada protivnik hoće da se odbrani
zakonom o državnom monopolu. Što je viši razvitak kapitalizma, što se jače
oseća nedostatak sirovina, što je oštrija konkurencija i potera za izvorima
sirovina, po celom svetu, to je ograničenija borba za sticanje kolonija.
‘’Može se postaviti tvrdjenje, – piše Šilder,
– koje će nekima izgledati paradoksalno, naime: da porast gradskog i
industriskog stanovništva, u više ili manje bliskoj budućnosti, može mnogo
pre naići na zapreko u nedostatku sirovina za industriju, nego u nedostatku
predmeta ishrane. Tako se, na primer, sve jače oseća nedostatak drveta, koje
stalno poskupljuje, kože, sirovina za tekstilnu industriju. ‘’Savezi
industrijalaca pokušavaju da stvore ravnotežu izmedju poljoprivrede i
industrije na celome području svetske privrede; kao primer možemo navesti
medjunarodni savez saveza – vlasnika predionica pamuka, koji od 1904 g.
postoji u nekoliko najvažnijih industrijskih država, zatim po uzoru na njega
osnovan 1910 g. savez evropskih saveza predionica lana’’.(80)
Naravno, da buržoaski reformisti, a medju njima
naročito sadašnji kauckijanci, pokušavaju da umanje značaj činjenice te
vrste, ukazujući na to da bi se sirovine ‘’mogle’’ dobaviti na
slobodnom tržištu bez ‘’skupe i opasne’’ kolonijalne politike, da bi
se ponuda sirovina ‘’mogla’’ gigantski povećati ‘’prostim’’
poboljšanjem prilika u poljoprivredi uopšte. Ali takva se tvrdjenja pretvaraju
u apologetiku imperijalizma, u njegovo ulepšavanje, jer u njihovoj osnovi leži
zaboravljanje glavne osobitosti najnovijeg kapitalizma: monopola. Slobodno tržište
sve više odlazi u prošlost, monopolistički sindikati i trustovi svakim danom
ga krnje, a ‘’prosto’’ poboljšanje prilika u poljoprivredi svodi se na
poboljšanje položaja masa, na povećavanje nadnica i smanjenje profita. A gde,
osim u fantaziji sladunjavih reformista, postoje trustovi koji bi bili kadri da
se brinu o položaju masa mesto o osvajanju kolonija?
Za finansiski kapital imaju značaj ne samo već
otkriveni izvori sirovina nego i eventualni izvori, jer se u naše dane tehnika
razvija neverovatno brzo, pa zemlje koje su danas nepodesne mogu se sutra učiniti
podesnim, ako se pronadju nove metode (a u tu svrhu krupna banka može opremiti
naročitu ekspediciju inžinjera, agronoma i dr.), ako se potroše veće sume
kapitala. Isto vredi i za istraživanja rudnih bogatstava, za nove načine
preradjivanja i iskorišćavanja ovih ili onih sirovina itd. Otuda – neizbežna
težnja finansiskog kapitala da proširi privrednu teritoriju, pa čak i
teritoriju uopšte. Kako trustovi kapitaliziraju svoj imetak po dvostrukoj ili
trostrukoj proceni, računajući sa u budućnosti ‘’mogućim’’ (a ne
sadašnjim) profitima, računajući s najdaljim rezultatima monopola, tako i
finansiski kapital uopšte teži da prigrabi što je mogućno više zemalja,
kakvih god bilo, računajući s eventualnim izvorima sirovina, bojeći se da će
zaostati u divljoj borbi oko poslednjih komada nepodeljenog sveta i oko ponovne
podele već podeljenih komada.
Engleski kapitalisti na sve načine nastoje da
razviju proizvodnju pamuka u svojoj koloniji Egiptu, – godine 1904 od 2,3
miliona hektara obradjene zemlje u Egiptu već je 0,6 miliona bilo pod pamukom,
tj. preko četvrtine; Rusi u svojoj koloniji, Turkestanu, zato što na
taj način mogu lakše da tuku svoje inostrane konkurente, mogu lakše da
pristupe monopolizaciji izvora sirovina, stvaranju ekonomičnijeg i unosnijeg
tekstilnog trusta s ‘’kombinovanom’’ proizvodnjom, tako da se u jednim
rukama koncentrišu svi stepeni proizvodnje i prerade pamuka.
Isto tako i interesi izvoza kapitala guraju u
pravcu osvajanja kolonija, jer je na kolonijalnom tržištu lakše (a ponekad i
jedino mogućno) monopolističkim sredstvima odstraniti konkurenta, osigurati
sebi nabavku, učvrstiti potrebne ‘’veze’’ i dr.
Izvanekonomska nadgradjnja, koja je izrasla na
osnovi finansiskog kapitala, njegova politika, njegova ideologija, jačaju težnju
za kolonijalnim osvajanjima. Pravo kaže Hilferding: ‘’Finansiski kapital neće
slobodu, nego gospodstvo’’. A jedan buržoaski francuski pisac, kao da
razvija i dopunjava misao Sesila Rodesa, koju smo već naveli, piše, da
ekonomskim uzrocima savremene kolonijalne politike treba dodati socijalne:
‘’usled sve veće komplikovanosti života, i teškoća koje tište ne samo
radničke mase nego i srednje klase, u svim zemljama stare civilizacije
nagomilavaju se ‘nestrpljivost, razdraženost, mržnja, što sve dovodi u
opasnost društveni mir; energija koja je izbačena iz odredjene klasne kolotečine
treba naći primenu, treba joj dati posla izvan zemlje, da se ne dogodi
eksplozija unutra’.’’(81)
Kad se već govori o kolonijalnoj politici epohe
kapitalističkog imperijalizma, potrebno je primetiti da finansiski kapital i
medjunarodna politika koja mu odgovara, koja se svodi na borbu velikih sila za
ekonomsku i političku podelu sveta, stvara ceo niz prelaznih oblika državne
zavisnosti. Za ovu epohu nisu tipične samo dve osnovne grupe zemalja, politički
formalno samostalnih, a u stvari zapletenih u mreže finansiske i diplomatske
zavisnosti. Već smo ranije upozorili na jedan od tih oblika – na
polukolonije. Obrazac drugog primera je, na primer, Argentina.
‘’Južna Amerika, a osobito Argentina, – piše
Šulce-Gevernic u svome delu o britanskom imperijalizmu, – nalazi se u takvoj
finansiskoj zavisnosti od Londona, da bi je skoro trebalo nazvati engleskom
trgovačkom kolonijom’’.(82) Šilder je, prema izveštaju
austro-ugarskog konzula u Buenos-Airesu, za godinu 1909, procenio kapital koji
je Engleska uložila u Argentini, na 8¾ milijarde franaka. Nije teško
zamisliti do kakvih čvrstih veza, na osnovu toga, dolazi finansiski kapital
Engleske – i njegov verni ‘’prijatelj’’ diplomacija – s argentinskom
buržoazijom, s vodećim krugovima celog ekonomskog i političkog života.
Nešto drukčiji oblik finansiske i diplomatske
zavisnosti, uz političku nezavisnost, pokazuje nam primer Portugalije.
Portugalija je samostalna, suverena država, a stvarno je preko 200 godina, od
vremena rata za špansko nasledstvo (od 1700 do 1714), pod protektoratom
Engleske. Engleska je štitila Portugaliju i njene kolonijalne posede zbog jačanja
svojih pozicija u borbi protiv svojih protivnika – Španije i Francuske. Za
uzvrat je Engleska dobila trgovačke koristi, bolje uslove za izvoz robe i
osobito za izvoz kapitala u Portugaliju i njene kolonije, mogućnost da se služi
portugalskim lukama i ostrvima, njenim kabelima i dr., itd.(83)
Odnosa te vrste bilo je uvek izmedju pojedinih velikih i malih država, ali u
eposi kapitalističkog imperijalizma oni postaju opšti sistem, ulaze kao deo u
celinu odnosa ‘’podele sveta’’, pretvaraju se u karike operacije
svetskog finansiskog kapitala.
Da bismo završili s pitanjem podele sveta, moramo
još istaći još sledeće. To je pitanje, pred sam kraj XIX i početkom XX
veka, postavila potpuno otvoreno i odredjeno ne samo američka literatura, posle
špansko-američkog rata, i engleska posle englesko-burskog rata, ne samo nemačka
literatura, koja je ‘’najljubomornije’’ pratila ‘’britanski
imperijalizam’’ i sistematski ocenjivala tu činjenicu. I u francuskoj buržoaskoj
literaturi to je pitanje postavljeno dosta odredjeno i široko, ukoliko se to može
zamisliti sa buržoaskog stanovišta. Pozvaćemo se na istoričara Drio-a koji
je u svojoj knjizi: ‘’Politički i socijalni problemi pred kraj XIX
veka’’, u glavi o ‘’velikim silama i podeli sveta’’ pisao ovo:
‘’U toku poslednjih godina sva slobodna mesta na zemlji, osim Kine, zauzele
su države Evrope i Severne Amerike. Na toj bazi došlo je već do nekoliko
sukoba i premeštanja uticaja, koji su glasnici još užasnijih eksplozija u
bliskoj budućnosti. Naime, treba se žuriti: nacije koje se nisu osigurale
dolaze u opasnost da nikada ne dobiju svoj deo i da ne sudeluju u toj gigantskoj
eksploataciji zemljine kugle, što će biti jedna od najbitnijih činjenica
sledećeg (tj. XIX veka). Eto zašto je u poslednje vreme sva Evropa i Amerika
bila obuzeta groznicom kolonijalnog širenja, ‘imperijalizma’, koji je
najznačajnija karakteristika XIX veka’’. I pisac dodaje: ‘’U toj podeli
sveta, u toj tesnoj hajci za bogatstvima i velikim tržištima, relativna snaga
imperija, osnovanih u tome, XIX veku, nikako ne odgovara mestu što ga zauzimaju
u Evropi nacije koje su ih osnovale. Sile koje imaju prevalst u Evropi, koje
odlučuju o njenoj sudbini, nemaju u istoj meri prevlast na celom svetu.
A, pošto će kolonijalna snaga, nada na posedovanje bogatstva koja nisu još
uzeta u račun, delovati i na relativnu snagu evropskih država, to će zbog
toga kolonijalno pitanje – ako hoćete ‘imperijalizam’ – koje je već
promenilo političke prilike u Evropi, menjati ih sve više i više’’.(84)
Beleške:
75. A. Supan: “Die territoriale Entwicklung der europaischen
Kolonien“, 1916, str. 254.
76. Henri C. Morris: “The history of colonisation“, NY,
1900, vol. II, str. 88; I, 419; II, 304.
77. “Die Neue Zeit“, XVI, I, 1898, str. 302.
78. Isto, str. 304.
79. C. P. Lucas: “Greater Rome and Greater Britain“, Oxf.
1912, ili Earl of Cromer: “Ancient and modern imperialism“, L. 1910.
80. Schilder, isto, str. 38-42.
81. Wahl: “La France aux colonies“, citirano kod Henri
Russier-a: “Le partage de l’Oceanie“, P. 1905, str. 165
82. Schulze-Gaevirnitz: “Britischer Imperialismus und
englischer Freihandel zu Beginn des 20-ten Jahrhunderts“, Lpz. 1906, str. 318.
Isto veli Sartorius v. Waltershausen: “Das Volkswirtschaftliche System der
Kapitalanlage im Auslende“, Berlin 1907, str. 46.
83. Schilder, isto, I sv, str. 160-161.
84. J. E. Driault: “Problemes politiques et sociaux“, P.
1907, str. 299.
VII
Imperijalizam kao osobit stadij kapitalizma
Sad treba da izvučemo izvesne zaključke, da u
jedno skupimo ono što smo već rekli o imperijalizmu. Imperijalizam je nastao
kao razvitak i direktni nastavak osnovnih svojstava kapitalizma uopšte. Ali
kapitalizam je postao kapitalistički imperijalizam samo na odredjenom, vrlo
visokom stepenu svoga razvitka, kada su neka osnovna svojstva kapitalizma počela
da se pretvaraju u svoju suprotnost, kada su se na celoj liniji stvorile i
pokazale oznake prelazne epohe iz kapitalizma, u više društveno-ekonomsko
uredjenje. Ekonomski osnovno u tom procesu je zamenjivanje kapitalističke
slobodne konkurencije kapitalističkim monopolima. Slobodna konkurencija je
osnovno svojstvo kapitalizma i robne proizvodnje uopšte; monopol je direktna
suprotnost slobodnoj konkurenciji, a ova se pred našim očima počela
pretvarati u mopol, ostvarujući krupnu proizvodnju, potiskujući sitnu,
zamenjujući krupnu još krupnijom, dovodeći koncentraciju proizvodnje i
kapitala do toga, da je iz nje izrastao i izrasta monopol: karteli, sindikati,
trustovi i s njima stopljeni kapital kakvih desetak banaka koje raspolažu
milijardama. A u isti mah monopoli, koji izrastaju iz slobodne konkurencije, ne
otstranjuju slobodnu konkurenciju, nego postoje nad njom i naporedo s njom i
time stvaraju niz osobito oštrih i dubokih protivurečnosti, trvenja, sukoba.
Monopol je prelaz od kapitalizma k višem uredjenju.
Ako bi trebalo dati što je mogućno kraću
definiciju imperijalizma, onda bi trebalo reći da je imperijalizam monopolistički
stadij kapitalizma. Ta bi definicija sadržavala ono najglavnije, jer – s
jedne strane – finansiski kapital je bankovni kapital monopolistički malog
broja najkrupnijih banaka, koji se stopio s kapitalom monopolističkih saveza
industrijalaca; a s druge strane – podela sveta je prelaz od kolonijalne
politike, koja se bez zapreke širila po područjima nezauzetim od ma koje
kapitalističke države, na kolonijalnu politiku monopolističkog posedovanja
teritorija zemaljske kugle, koja je do kraja podeljena.
Ali sasvim kratke definicije, iako su zgodne jer
rezimiraju ono što je glavno – ipak su nepotpune, napose onda kad iz njih
treba izvoditi vrlo bitne oznake one pojave koju treba definisati. Stoga, ne
zaboravljajući uslovno i relativno značenje svih definicija uopšte, koje
nikada ne mogu obuhvatiti svestrane veze pojave u njenom punom razvitku, treba
dati takvu definiciju imperijalizma, koja bi sadržavala ovih pet osnovnih
njegovih oznaka: 1) koncentracija proizvodnje i kapitala, koja je dostigla tako
visok stepen razvitka, da je stvorila monopole koji igraju odlučnu ulogu u
privrednom životu; 2) stapanje bankovnog i industriskog kapitala i stvaranje
finansiske oligarhije na bazi toga ‘’finansiskog kapitala’’; 3) izvoz
kapitala, za razliku od izvoza robe, dobija naročito važno značenje; 4)
stvaraju se medjunarodni monopolistički savezi kapitalista koji dele svet i 5)
završena je teritorijalna podela zemaljske kugle medju najkrupnije kapitalističke
sile. Imperijalizam je kapitalizam na onom stadiju razvitka, kada je –
izgradjeno gospodstvo monopola i finansiskog kapitala, izvoz kapitala dobio
istaknuti značaj, započela podela sveta izmedju medjunarodnih trustova i završena
podela cele zemaljske kugle medju najkrupnije kapitalističke zemlje.
Videćemo kasnije kako se imperijalizam može i
mora drukčije definisati, ako se imaju u vidu ne samo osnovni čisto-ekonomski
pojmovi (na koje se ograničava navedena definicija), nego istorisko mesto toga
stadija kapitalizma u odnosu prema kapitalizmu uopšte, ili odnos imperijalizma
i dveju osnovnih struja u radničkom pokretu. Odmah treba istaći da je
imperijalizam u pomenutom smislu nesumnjivo naročit stadij razvitka
kapitalizma. Da bismo čitaocu dali što je mogućno bolje obrazloženu
pretstavu o imperijalizmu, namerno smo se trudili da navedemo što više izjava buržoaskih
ekonomista, koji moraju da priznaju posve nesumnjivo utvrdjene činjenice
najnovije ekonomike kapitalizma. S istom svrhom navodjeni su podrobni statistički
podaci koji nam omogućuju da vidimo do kojeg se upravo stepena razvio bankovni
kapital itd. U čemu se upravo izrazio prelaz kvantiteta u kvalitet, prelaz
razvijenog kapitalizma u imperijalizam. Naravno, da je suvišno govoriti o tome,
da su sve granice u prirodi i društvu uslovne i pomične, da bi bilo glupo
prepirati se na primer o tome, koje godine ili u kome deceniju je
‘’definitivno’’ nastao imperijalizam.
Ali, pre svega, prinudjeni smo da se prepiremo o
definiciji imperijalizma sa K. Kauckim, glavnim marksističkim teoretičarom
epohe takozvane druge internacionale, koja obuhvata dvadeset pet godina, od 1889
do 1914 godine.
Protiv osnovnih misli koje su izražene u našoj
definiciji imperijalizma sa K. Kauckim, glavnim odlučno i godine 1915 i čak još
u novembru godine 1914, izjavljujući da pod imperijalizmom ne treba shvatiti
‘’fazu’’ ili stepen privrede, nego politiku, i to odredjenu politiku,
kojoj finansiski kapital ‘’daje prednost’’, da imperijalizam ne treba
‘’identifikovati’’ sa ‘’savremenim kapitalizmom’’, jer, ako se
pod imperijalizmom razumevaju ‘’sve pojave savremenog kapitalizma’’ –
karteli, protekcionizam, gospodstvo finansijera, kolonijalna politika, – onda se
pitanje o nužnosti imperijalizma za kapitalizam svodi na ‘’najbanalniju
tautologiju’’, jer onda je, ‘’zaista imperijalizam životna potreba za
kapitalizam’’ itd. Najtačnije ćemo izraziti misao Kauckoga, ako navedemo
njegovu definiciju imperijalizma, upravljenu direktno protiv suštine ideja koje
smo mi izložili (jer su prigovori iz tabora onih nemačkih marksista, koji su
slične ideje propovedali tokom čitavog niza godina, odavno poznati Kauckom,
kao prigovori odredjene struje u marksizmu).
Definicija Kauckog glasi:
‘’Imperijalizam je produkt visoko razvijenog
industriskog kapitalizma. On se sastoji u težnji svake industriske kapitalističke
nacije da sebi prisajedini ili podvrgne sva velika agrarna (kursiv kod
Kauckog) područja, bez obzira na to kakvim su nacijama naseljena’’.(85)
Ova definicija ne vredi ni prebijene pare, jer ona
jednostavno, tj. proizvoljno, izdvaja samo nacionalno pitanje (iako je ono vrlo
važno i samo po sebi, i u svome odnosu prema imperijalizmu), proizvoljno i netačno
ga povezujući samo s industriskim kapitalom u zemljama koje vrše
aneksiju drugih nacija, ističući, isto tako proizvoljno i netačno, aneksiju
agrarnih područja.
Imperijalizam je težnja za aneksijama – eto na
šta se svodi politički deo definicije Kauckoga. To je tačno, ali skroz
nepotpuno, jer je politički imperijalizam uopšte težnja za nasiljem i
reakcijom. Ovde nas, medjutim, interesuje ekonomska strana stvari, koju
je sam Kaucki uneo u svoju definiciju. Netačnosti u definiciji
Kauckog bodu u oči. Baš za imperijalizam nije karakterističan
industriski, nego finansiski kapital. Nije slučajno što je u Francuskoj
upravo naročito brz razvitak finansiskog kapitala, uz slabljenje
industriskog izazvao od 80-tih godina krajnje pooštrenje aneksionističke
(kolonijalne) politike. Za imperijalizam je karakteristična upravo težnja za
anektiranjem ne samo agrarnih područja nego i najindustriskijih (nemački
apetiti na Belgiju, francuski na Lotaringiju), jer, prvo, završena podela sveta
primorava da se kod ponovne podele pružaju ruke za svakom
zemljom; drugo, za imperijalizam je bitna utakmica nekoliko velikih sila u težnji
za hegemonijom, tj. za osvajanjem zemalja ne samo direktno za sebe nego i zbog
slabljenja protivnika i potkopavanja njegove hegemonije (Nemačkoj je
Belgija osobito važna kao uporište protiv Engleske; Engleskoj Bagdad kao uporište
protiv Nemačke itd.).
Kaucki se poziva naročito – i često – na
Engleze, kao da su oni tobože odredili značenje reči imperijalizam u
njegovom, Kauckijevom, značenju. Uzimamo Engleza Hopsona i čitamo u njegovom
delu ‘’Imperijalizam’’ koje je izašlo 1902 godine:
‘’Novi imperijalizam razlikuje se od starog,
prvo, u tome što on, namesto težnji jedne rastuće imperije, postavlja teoriju
i praksu imperija, koje jedna drugoj konkurišu i od kojih svaku vodi jednaka
pohlepa za političkim širenjem i trgovačkom dobiti; drugo, u tome što nad
trgovačkim interesima gospoduju interesi finansiskog kapitala ili interesi koji
se odnose na plasiranje kapitala’’.(86)
Vidimo da Kaucki faktički nije u pravu kad se
poziva na Engleze uopšte (mogao bi se pozvati, recimo, na vulgarne engleske
imperijaliste ili otvorene apologete imperijalizma). Vidimo da Kaucki,
pretendujući da i nadalje brani marksizam, ustvari ide korak natrag u
poredjenju sa socijal-liberalom Hopsonom, koji pravilnije uzima u
obzir dve ‘’istoriski konkretne’’ (Kaucki u svojoj definiciji upravo
tera šegu sa istoriskom konkretnošću!) osobine savremenog imperijalizma: 1)
konkurenciju nekoliko imperijalizama i 2) prevlast finansijera nad trgovcem. A
ako bi se uglavnom radilo o tome da industriska zemlja anektira agrarnu, onda se
time ističe prvenstvena uloga trgovca.
Kauckijeva definicija ne samo da je netačna i
nemarksistička. Ona je osnova čitavog sistema shvatanja na celoj liniji kidaju
i s marksističkom teorijom i s marksističkom praksom, o čemu ćemo još
govoriti. Sasvim je neozbiljna ova prepirka rečima, koju je Kaucki započeo: da
li najnoviji stepen kapitalizma treba nazvati imperijalizmom ili stepenom
finansiskog kapitala. Zovite kako hoćete; to je svejedno. Bitno je da Kaucki
odvaja politiku imperijalizma od njegove ekonomike, da priča o aneksijama, kao
o politici kojoj finansiski kapital ‘’daje prednost’’ a on toj politici
suprotstavlja drugu, buržoasku politiku, koja je tobože moguća na istoj bazi
finansiskog kapitala. Otuda sledi da se monopoli u ekonomici mogu složiti s
nemonopolističkim, nenasilnim, neosvajačkim delovanjem u politici. Otuda sledi
da se teritorijalna podela zemaljske kugle, koja je završena upravo u eposi
finansiskog kapitala i koja sačinjava osnovu specifičnosti sadašnjih oblika
utakmice izmedju najkrupnijih kapitalističkih država, može složiti s
neimperijalističkom politikom. Dolazi se do zamazivanja, do otupljivanja,
najosnovnijih protivurečja najnovijeg stepena kapitalizma, umesto razotkrivanja
njihove dubine; dolazi se do buržoaskog reformizma, umesto do marksizma.
Kaucki polemiše s nemačkim apolgetom
imperijalizma i aneksija, Kunovom, koji prosudjuje nezgrapno i cinički:
imperijalizam je savremeni kapitalizam; razvitak kapitalizma je neizbežan i
napredan; dakle, imperijalizam je napredan; dakle, treba puzati pred
imperijalizmom i slaviti ga! Nešto kao ona karikatura koju su slikali
narodnjaci protiv ruskih marksista u godinama 1894-1895: naime, ako marksisti
smatraju da je kapitalizam u Rusiji neizbežan i napredan, onda treba da otvore
krčmu i da se bave gajenjem kapitalizma. Kaucki odgovara Kunovu: ne,
imperijalizam nije savremeni kapitalizam, nego samo jedan od oblika politike
savremenog kapitalizma i mi možemo i moramo da se borimo protiv te politike, da
se borimo protiv imperijalizma, protiv aneksije itd.
Odgovor izgleda na oko sasvim lep, a ustvari on je
finije, prikrivenije (i zato opasnije) propovedanje izmirenja s imperijalizmom,
jer ‘’borba’’ protiv politike trustova i banaka, koja ne dira u temelje
ekonomike trustova i banaka, svodi se na buržoaski reformizam i pacifizam, na
dobre i nevine željice. Izbeći postojeća protivurečja, zaboraviti najvažnija
od tih protivurečja, namesto da se otkrije sva dubina protivurečja – eto to
je teorija Kauckoga, koja nema ništa zajedničko s marksizmom. I razumljivo je
da takva ‘’teorija’’ služi samo odbrani ideje jedinstva s Kunovima!
‘’Sa čisto ekonomskog gledišta, – piše
Kaucki, – nije nemogućno da kapitalizam proživi još jednu novu fazu, prenošenja
politike kartela na spoljnu politiku, fazu ‘ultra-imperijalizma’,(85)
tj. nadimperijalizma, ujedinjenja imperijalizma celoga sveta, a ne borbe medju
njima, fazu prestanka ratova u kapitalizmu, fazu ‘opšte eksploatacije sveta
od internacionalno-ujedinjenog finansiskog kapitala’.’’(87)
Na toj ‘’teoriji ultra-imperijalizma’’
moraćemo se zadržati još kasnije, da bismo podrobno pokazali, u kolikoj meri
ona odlučno i neopozivo kida s marksizmom. A sada, prema opštem planu ove
skice, treba se osvrnuti na tačne ekonomske podatke koji se odnose na to
pitanje. Da li je ‘’sa čisto-ekonomskog gledišta’’ mogućan
‘’ultra-imperijalizam’’, ili su to ultra-gluposti?
Ako se pod čisto ekonomskim gledištem razume
‘’čista’’ apstrakcija, onda se sve, što se može reći, svodi na
tvrdjenje: razvitak ide u pravcu monopola, prama tome, u pravcu jednog svetskog
monopola, jednog svetskog trusta. To je van spora, ali to je i potpuno bez sadržaja,
kao kad tvrdimo, da ‘’razvitak ide’’ u tome pravcu da će se predmeti
prehrane proizvoditi u laboratoriumima. U tom smislu je ‘’teorija’’
ultra-imperijalizma isto takva glupost kao što bi bila i ‘’teorija’’
ultra-poljoprivrede.
Ako se pak govori o ‘’čisto-ekonomskim’’
uslovima epohe finansiskog kapitala, kao i konkretno-istoriskoj eposi, koja se
odnosi na početak XX veka, onda je najbolji odgovor na mrtve apstrakcije
‘’ultra-imperijalizma’’ (koje služe isključivo reakcionarnom cilju:
odvlačenju pažnje od dubine postojećih protivrečja) ako im se
suprotstavi konkretno-ekonomska stvarnost savremene svetske privrede. Besadržajna
pričanja Kauckog o ultra-imperijalizmu pojačavaju, izmedju ostalog, onu
doboko-pogrešnu misao koja navraća vodu na mlin apolgeta imperijalizma, da
tobože gospodstvo finansiskog kapitala slabi neravnomernosti i protivurečja
unutar svetske privrede, a ono ih, ustvari, pojačava.
R. Kalver u svojoj knjižici ‘’Uvod u svetsku
privredu’’(88) pokušao je da rezimira najglavnije čisto-ekonomske
podatke koji omogućuju da se konkretno predoče uzajamni odnosi unutrašnje
svetske privrede na granici XIX i XX veka. On ceo svet deli na 5 ‘’glavnih
privrednih područja’’: 1) srednje-evropsko (sva Evropa osim Rusije i
Engleske); 2) britansko; 3) rusko; 4) istočno-azisko i 5) američko, uključujući
i kolonije u ‘’područja’’ onih država kojima pripadaju i
‘’ostavljajući po strani’’ nekoliko zemalja koje još nisu podeljene na
područja, kao što su, na primer, Persija, Avganistan, Arabija u Aziji, Maroko
i Abisinija u Africi i t. sl.(89)
Evo, u skraćenom obliku, podataka koje on navodi
za ta područja:
| Glavna privredna područja sveta | Površina | Stanovništvo | Komunikacije | Trgovina | Industrija | |||
| (milioni kv. km.) | (milioni) | Želje-Znice (hiljade km.) | Trgovačka mornarica (mil. tona) | Uvoz i izvoz zajedno | Proizvodnja | Broj vretena u pamučnoj industriji (milioni) | ||
| Kam. uglja (mil. tona) | Gvoždja (mil. tona) | |||||||
| 1) Srednje-evropsko | 27,6 | 388 | 204 | 8 | 41 | 251 | 15 | 26 |
| 2) Britansko | 28,9 | 398 | 140 | 11 | 25 | 249 | 9 | 51 |
| 3) Rusko | 22 | 131 | 63 | 1 | 3 | 16 | 3 | 7 |
| 4) Istočno-azisko | 12 | 389 | 8 | 1 | 2 | 8 | 0,02 | 2 |
| 5) Američko | 30 | 148 | 379 | 6 | 14 | 245 | 14 | 19 |
Vidimo tri područja s visoko razvijenim
kapitalizmom (jak razvitak i komunikacija, i trgovine, i industrije):
srednje-evropsko, britansko i američko. Medju njima su tri države koje vladaju
svetom: Nemačka, Engleska, Sjedinjene Države. Imperijalistička utakmica i
borba izmedju njih do krajnosti je zaoštrena time, što Nemačka ima neznatno
područje i malo kolonija; stvaranje “srednje Evrope“ još je u budućnosti i
ona se radja u očajnoj borbi. Zasada je politička rascepkanost obležje cele
Evrope. Naprotiv, na britanskom i američkom području politička je
koncentracija vrlo velika, ali je ogromna nesrazmera izmedju prostranih kolonija
prve i neznatih druge. A u kolonijama kapitalizam tek počinje da se razvija.
Borba za Južnu Ameriku postaje sve oštrija.
Dva su područja slabog razvitka kapitalizma –
rusko i istočno-azisko. U prvom je gustina stanovništva neobično mala, u
drugom neobično velika; u prvom je politička koncentracija velika, u drugom je
nema. Kinu su tek počeli da dele i borba koju za nju vode Japan, Sjedinjene Države
itd. postaje sve oštrija i oštrija.
Uporedite sa tom stvarnošću – s gigantskom
raznolikošću ekonomskih i političkih uslova, s krajnom nejednakošću brzine
porasta raznih zemalja i dr., s divljom borbom izmedju imperijalističkih država
– glupu priču Kauckoga o “mirnom“ ultra-imperijalizmu. Zar to nije
reakcionaran pokušaj uplašenog malogradjanina, da se sakrije pred groznom
stvarnošću? Zar nam internacionalni karteli, koji se Kauckom čine začecima
“ultra-imperijalizma“ (kao što se proizvodnja tableta u laboratiji “može“
proglasiti začetkom ultra-poljoprivrede), ne pokazuju primer podele i
ponovne podele sveta, prelaz od mirne podele na nemirnu i obratno? Zar američki
i dr. finansiski kapital, koji je mirno delio svet uz učešće Nemačke, recimo
u medjunarodnom sindikatu željezničkih pruga, ili u medjunarodnom trustu
trgovačkog brodarstva, zar oni sada ne dele ponovo svet na osnovu novih
odnosa snaga, koje se menjaju sasvim nemirnim putem?
Finansiski kapital i trustovi ne slabe, nego pojačavaju
razlike u brzini porasta raznih delova svetske privrede. A kad su se odnosi
snaga već jednom promenili, u čemu može biti, u kapitalizmu, rešenje
protivrečja, ako ne u sili? Izvanredno tačne podatke o različitoj
brzini porasta kapitalizma i finansiskog kapitala u celoj svetskoj privredi
imamo u statistici željeznica.(89) Poslednjih decenija imperijalističkog
razvitka dužine željezničkih pruga promenila se ovako:
Željezničke pruge
(hiljade kilometara)
|
|
1890 | 1913 | + |
| Sjedinjene Države | 268 | 411 | +122 |
| Evropa | 224 | 346 | +143 |
| Sve kolonije | 82 | 210 | +128 |
| Samostalne i polusamostalne države Azije i Amerike |
43 | 137 | +94 |
| Svega | 617 | 1104 |
Prema tome, najbrže su se razvijale željeznice u
kolonijama i u samostalnim (i polusamostalnim) državama Azije i Amerike.
Poznato je da tamo caruje i potpuno vlada finansiski kapital 4-5 najkrupnijih
kapitalističkih država. Dve stotine hiljada kilometara novih željezničkih
pruga u kolonijama i drugim zemljama Azije i Amerike, to znači preko 40
milijardi maraka novoga ulaganja kapitala uz osobito povoljne uslove, uz naročite
garantije rentabilnosti, uz unosne narudžbine za livaonice čelika i dr., itd.
Najbrže raste kapitalizam u kolonijama i
prekomorskim zemljama. Medju njima se pojavljuju nove imperijalističke
sile (Japan). Pooštrava se borba svetskih imperijalizama. Povećava se danak
koji pobire finansiski kapital od osobito unosnih kolonijalnih i prekomorskih
preduzeća. Kod podele toga “plena“ neobično veliki deo dolazi u ruke zemalja
koje uvek ne zauzimaju prvo mesto u brzini razvitka proizvodnih snaga. U najvećim
državama, zajedno s njihovim kolonijama, bila je dužina željezničkih pruga:
(hiljade kilometara)
|
|
1890 | 1913 |
|
| Sjedinjene Države | 268 | 413 | +145 |
| Britanska Imperija | 107 | 208 | +101 |
| Rusija | 32 | 78 | +46 |
| Nemačka | 43 | 68 | +25 |
| Francuska | 41 | 63 | +22 |
| Svega u 5 država: | 491 | 830 | +339 |
Dakle, oko 80% svih željezničkih pruga
koncentrisano je u 5 najvećih država. Ali, koncentracija vlasništva
tih pruga, koncentracija finansiskog kapitala još je neuporedivo značajnija,
jer, napr., engleskim i francuskim milionerima pripada ogromna količina akcija
i obligacija američkih, ruskih i drugih željeznica.
Zahvaljujući svojim kolonijama, Engleska je povećala
svoju željezničku mrežu na 100 hiljada kilometara, četiri puta više
nego Nemačka. Medjutim, opšte je poznato da je za to vreme razvitak
proizvodnih snaga Nemačke, i osobito razvitak proizvodnje kamenog uglja i gvoždja,
tekao neuporedivo brže nego u Engleskoj, a da i ne govorimo o Francuskoj i
Rusiji. Godine 1892 Nemačka je proizvodila 4,9 miliona tona gvoždja prema 6,8
u Engleskoj; a 1912 već 17,6 prema 9,0, tj. gigantska prevaga nad Engleskom!(90)
Pita se, kakvim se drugim sredstvom, osim rata, mogao na bazi kapitalizma
ukloniti nesklad izmedju razvitka proizvodnih snaga i akumulacije kapitala, s
jedne strane, i razdeobe kolonija i “sfera uticaja“ finansiskog kapitala, s
druge strane?
Beleške:
85. “Die Neue Zeit“, 1914, 2 (32 sv.), str. 909, od 11
septembra 1914 god. Uporedi 1915, 2, str. 107 i dalje.
86. Hobson: “Imperialism“, L. 1902, str. 324.
87. “Die Neue Zeit“, 1915, 1, str. 144, od 30 aprila 1915.
88. R. Calwer: “Einfuhrung in die Weltwirtschaft“, Brl.
1906.
89. “Stat. Jahrbuch fur das deutsche Reich“, 1915; Archiv
fur Eisenbahnwesen, 1892; za 1890 g. morao sam približno odrediti manje
pojedinosti u pogledu rasporeda željezničkih pruga na kolonije raznih zemalja.
90. Uporedi takodje Edgar Crummond: “The Economie Relation
of the British and German Empires“ i “Journal of the Royal Statistical
Society“ 1914, juli, str. 777 i dalje.
VIII
Parazitizam i truljenje kapitalizma
Potrebno je zaustaviti se još na jednoj vrlo važnoj
strani imperijalizma, koja je većim delom nedovoljno ocenjena u većini
rasprava o toj temi. Jedan od nedostataka marksiste Hilferdinga jeste u tome, što
je učinio korak natrag u uporedjenju sa nemarksistom Hopsonom. Radi se o
parazitizmu koji je svojstven kapitalizmu.
Monopol je, kako smo videli, najdublja ekonomska
osnova imperijalizma. To je monopol kapitalistički, tj. monopol koji je
izrastao iz kapitalizma i koji se nalazi u opštoj situaciji kapitalizma, robne
privrede, konkurencije, u stalnom i bezizlaznom protivrečju s tom opštom
situacijom. Ali, utoliko više, kao i svaki monopol, on neizbežno radja
tendenciju zastoja i truljenja. Ukoliko dolazi, makar i povremeno, do
monopolskih cena, utoliko, do izvesne mere, nestaju oni uzroci koji potstiču
tehnički, pa onda i svaki drugi napredak, kretanje napred; utoliko, dalje,
nastaje ekonomska mogućnost da se veštački spreči tehnički napredak.
Primer: u Americi je neki Ovens izmislio mašinu za proizvodnju flaša, koja bi
dovela do revolucije u proizvodnji flaša. Nemački kartel fabrikanata flaša
kupuje Ovensove patente, meće ih u fijoku i sprečava njihovu primenu. Naravno,
dok je kapitalizma, monopol nikada ne može potpuno i na vrlo dugo vreme,
otstraniti konkurenciju sa svetskog tržišta (u tome je, medju ostalim, i jedan
od uzroka besmislenosti teorije ultra-imperijalizma). Naravno, da mogućnost snižavanja
troškova proizvodnje i povećanje profita uvodjenja, pomoću tehničkih usavršavanja,
deluje u korist promena. Ali, tendencija k zastoju i truljenju,
svojstvena monopolu, deluje i dalje i preovladjuje u pojedinim industriskim
granama, u pojedinim zemljama, u pojedinim razmacima vremena.
U istom smislu deluje monopol posedovanja naročito
prostranih, bogatih ili zgodno smeštenih kolonija.
Dalje. Imperijalizam je ogromna akumulacija novčanog
kapitala u nekoliko država, akumulacija, za koju smo videli da dostiže sumu od
100-150 milijardi franaka vrednosnih papira. Otuda neobičan porast klase ili,
tačnije, sloja renterijera, tj. osoba koje žive od “rezanja kupona“ –
osoba koje su potpuno odvojene od sudelovanja u kakvom bilo preduzeću, osoba čija
je profesija besposličenje. Izvoz kapitala, jedna od najbitnijih ekonomskih
osnova imperijalizma, još više pojačava tu potpunu odvojenost sloja
renterijera od proizvodnje, udara pečat parazitizma celoj zemlji, koja živi od
eksploatacije rada nekoliko prekomorskih zemalja i kolonija.
“Godine 1893, – piše Hopson, – britanski kapital
uložen u inostranstvo iznosio je oko 15% celog bogatstva Sjedinjene
Kraljevine“.(91) Napomenimo da se taj kapital 1915 god. povećao
približno 2½ puta. “Agresivni imperijalizam, – čitamo dalje kod
Hopsona, – koji tako skupo stoji poreske platiše i koji ima tako malo značaja
za industrijalce i trgovca,… izvor je velikih profita za kapitalistu, koji traži
gde će uložiti svoj kapital“… (engleski se taj pojam izražava jednom reči:
“investor“ – “ulagač“, renterijer)… “Sav godišnji prihod koji Velika
Britanija dobija od svoje spoljne i kolonijalne trgovine, uvoza i izvoza,
procenjen je od statističara Hifena na 18 miliona funti sterlinga (oko 170
miliona rubalja) za 1899 godinu, računajući 2½ na ceo promet od 800
miliona funti sterlinga“. Ma koliko da je velika ta svota, njom se ne može
objasniti agresivni imperijalizam Velike Britanije. Njega objašnjava svota od
90-100 miliona funti sterlinga, koja pretstavlja prihod od “uloženog“
kapitala, prihod sloja renterijera.
Prihod renterijera je pet puta veći od
prihoda spoljne trgovine u “najtrgovačkijoj“ zemlji sveta! Eto, u tome je suština
imperijalizma i imperijalistiškog parazitizma.
Stoga se pojam “država-renterijer“
(Renterstaat) ili država-lihvar uopšte upotrebljava u ekonomskoj literaturi o
imperijalizmu. Svet se podelio na šačicu država-lihvara i ogromnu većinu država-dužnika.
“Kod ulaganja kapitala u inostranstvo, – piše Šulce-Gevernic, – na prvo mesto
dolaze kapitali koji se ulažu u zemlje, zavisne ili savezne: Engleska daje
zajam Egiptu, Japanu, Kini, Južnoj Americi. Njena ratna mornarica u slučaju
krajnje potrebe igra ulogu sudskog izvršioca. Politička snaga Engleske čuva
je od pobune dužnika“.(92) Sartorius fon Valtershauzen u svome delu
“Narodno-gospodarski sistem ulaganja kapitala u inostranstvo“ kao uzor “države-renterijera“
ističe Holandiju i pokazuje da to sada postaju Engleska i Francuska.(93)
Šilder smatra da su pet industriskih država: Engleska, Francuska, Nemačka,
Belgija i Švajcarska, “izričito države-poverioci“. Holandiju ne ubraja
ovamo samo zato, jer ona ima “slabu industriju“(94) Sjedinjene Države
su poverilac samo s obzirom na Ameriku.
“Engleska, – piše Šulce-Gevernic, – postepeno
prerasta iz industriske države u državu-poverioca. Bez obzira na apsolutno
povećanje industriske proizvodnje i industriskog izvoza, dohoci kod kamata i
dividenda, od emisija, komisija i špekulacija, zadobijaju sve veće relativno
značenje za svu narodnu privredu. Ja mislim da je upravo ta činjenica
ekonomska osnova imperijalističkog poleta. Poverilac je čvršće vezan s dužnikom
nego prodavac s kupcem“.(92) U pogledu Nemačke pisao je izdavač časopisa
“Banka“ A. Lanzburg godine 1911 u članku “Nemačka – država-renterijer“:
“U Nemačkoj se rado potsmevaju sklonosti pretvaranja u renterijera, koja se
opaža u Francuskoj. Ali kod toga zaboravljaju da, ukoliko se stvar tiče buržoazije,
nemačke prilike postaju sve sličnije francuskim“(95)
Država-renterijer je država parazitskog, trulećeg
kapitalizma, i ta okolnost mora se odražavati, kako na svim socijalno-političkim
prilikama datih zemalja uopšte, tako i napose na dvema osnovnim strujama u
radničkom pokretu. Da bismo to prikazali što očiglednije, dajemo reč
Hopsonu, koji je kao svedok “najpouzdaniji“, jer mu se ne može prigovoriti da
je pristrasan zbog “marksističkog pravoverja“, a s druge strane, on – kao
Englez – dobro zna kako stoje stvari u zemlji, najbogatijoj kolonijama i
finansiskim kapitalom i imperijalističkim iskustvom.
Pod živim utiscima englesko-burskog rata, opisujući
veze imperijalizma s interesima “finansijera“, porast njihovih prihoda od
narudžbina, nabavki i dr., Hopson veli: “kapitalisti su oni koji daju pravac
toj izrazito parazitskoj politici; ali isti motivi vrše uticaj i na specijalne
redove radnika. U mnogim gradovima najvažnije industriske grane zavisne su od
vladinih narudžbina; od te činjenice u velikoj meri zavisi imperijalizam središta
metalurgiske i brodogradilišne industrije“. Po mišljenju pisca, dvojake su
okolnosti slabile snagu starih imperija: 1) “ekonomski parazitizam“ i 2)
sastav vojske od zavisnih naroda. “Prvo je običaj ekonomskog parazitizma, zbog
koga gospodujuća država iskorišćava svoje provincije, kolonije i zavisne
zemlje za bogaćenje svoje vladajuće klase i za podmićivanje svojih nižih
klasa, da bi bile mirne“. Da bi takvo podmićivanje bilo ekonomski mogućno, pa
ma u kakvom se obliku vršilo, potreban je – dodajmo mi – monopolistički
visok profit.
Što se tiče druge okolnosti, Hopson piše:
“Jedan od najčudnijih simptoma slepoće imperijalizma je ona bezbrižnost
kojom su Velika Britanija, Francuska i druge imperijalističke nacije pošle tim
putem. Velika Britanija je otišla najdalje. Većinu bitaka, kojima smo osvojili
našu indisku imperiju, izvojevale su naše vojske sastavljene od urodjenika; u
Indiji, a u poslednje doba i u Egiptu, velike stajaće vojske nalaze se pod
komandom Britanaca, skoro sve ratove kojima je pokorena Afrika, osim njenog južnog
dela, vodili su za nas urodjenici“.
Perspektiva podele Kine dovodi Hopsona do ove
ekonomske ocene: “Veći deo zapadne Evrope mogao bi tada primiti onakav izgled
i karakter, kakav sada imaju njeni delovi: jug Engleske, Rivijera, mesta Italije
i Švajcarske koja najviše posećuju turisti i u kojima stanuju bogataši,
naime: mala hrpica bogatih aristokrata, koji dobijaju dividende i penzije s
Dalekog Istoka i nešto veća grupa profesionalnih nameštenika i trgovaca i veća
grupa domaćih slugu i radnika, zaposlenih u prevoznoj industriji i u industriji
koja se bavi konačnom izradom fabrikata. Nestalo bi glavnih industriskih grana,
a masovni produkti za ishranu, masovni polufabrikati, dolazili bi kao danak iz
Azije i Afrike“. “Eto kakve nam mogućnosti otkriva širi savez zapadnih sila,
evropska federacija velikih sila: ona ne samo da ne bi unapredjivala delo
svetske civilizacije, nego bi mogla značiti ogromnu opasnost zapadnog
parazitizma: izdvojiti grupu najrazvijenijih evropskih industriskih nacija, kod
kojih gornje klase dobijaju ogroman danak iz Azije i Afrike i pomoću tog danka
drže velike pripitomljene mase nameštenika i slugu, koji se više ne bave
proizvodnjom masovnih poljoprivrednih i industriskih produkata, nego ličnim
posluživanjem ili drugostepenim industriskim poslovima pod kontrolom nove
finansiske aristokratije. Oni koji su spremni da odmahnu rukom na takvu
teoriju“ (trebalo bi reći: perspektivu) “kao na nešto što ne zaslužuje da
se o njemu misli, neka se zamisle o socijalnim i ekonomskim prilikama onih
okruga današnje južne Engleske, koji su već dovedeni u takav položaj. Neka
promisle kako bi se taj sistem mogao proširiti, kad bi Kina bila podvrgnuta
ekonomskoj kontroli takvih grupa finansijera, “ulagača kapitala“, njihovih
političkih i trgovačko-industriskih nameštenika, koji bi cedili profit iz
najvećeg potencijalnog izvora, koji je ikad bio poznat na svetu, sa svrhom da
se ti profiti troše u Evropi. Razume se da je položaj vrlo komplikovan, da se
igra svetskih sila vrlo teško može uzeti u račun tako, da bi se učinilo vrlo
verovatnim ovo ili bilo koje tumačenje budućnosti samo u jednom pravcu. Ali
oni uticaji, koji upravljaju imperijalizmom zapadne Evrope u današnje vreme,
kreću se u tom smeru i, ako ne naidju na protivdelovanje, ako ne budu odvučeni
na drugu stranu, oni rade u smeru upravo takvog završetka procesa“.(96)
Pisac ima potpuno pravo: ako snage
imperijalizma ne bi naišle na protivdelovanje, one bi dovele upravo do toga.
Tim je pravilno ocenio značenje “Sjedinjenih država Evrope“ u savremenim,
imperijalističkim prilikama. Trebalo bi samo dodati, da i u samom radničkom
pokretu oportunisti, koji su sada privremeno pobedili u većini zemalja,
“rade“ sistematski i neumorno upravo u tome smeru. Imperijalizam, koji znači
podelu sveta i eksploataciju ne samo Kine, koji znači monopolski-visoke profite
za šačicu najbogatijih zemalja, daje ekonomsku mogućnost potkupljivanja
gornjih slojeva proletarijata i time hrani, formira, učvršćuje oportunizam.
Samo ne treba zaboraviti one snage koje deluju protiv imperijalizma uopštem a
oportunizma napose, koje, naravno, ne može videti socijal-liberal Hopson.
Nemački oportunista Gerhard Hildebrand, koji je u
svoje vreme bio isključen iz partije zbog odbrane imperijalizma, a sada bi
mogao biti vodja takozvane “socijal-demokratske“ partije Nemačke, dobro
dopunjava Hopsona, propovedajući “Sjedinjene države zapadne Evrope“ (bez
Rusije) u svrhu “zajedničkih“ akcija. … Protiv afričkih Crnaca, protiv
“velikog islamskog pokreta“ za održavanje “jake vojske i mornarice“, protiv
“japansko-kineske koalicije“(97) i dr.
Opis “britanskog imperijalizma“ kod Šulce-Gevernica
pokazuje nam iste crte parazitizma. Nacionalni prihod Engleske približno se
podvostručio od 1865 do 1898 g., a dohodak “iz inostranstva“ za to vreme povećao
se devet puta. Ako je “zasluga“ imperijalizma “odgajivanje Crnaca za
rad“ (bez prisiljavanja se ne može…), onda se “opasnost“ imperijalizma
sastoji u tome, da će “Evropa sav fizički rad – u početku poljoprivredni i
rudarski, a zatim i grublji industriski, – svaliti na ledja “tamnokožaca“, a
sama će se smiriti u ulozi renterijera, pripremajući možda time ekonomsku, pa
onda i političku emancipaciju crvenokožnih i tamnokožnih rasa“.
U Engleskoj se sve veći deo zemljišta oduzima
poljoprivredi i upotrebljava za sport, za zabavu bogataša. Za Škotsku –
najaristoratskije mesto za lov i drugi sport – kažu da “živi od svoje prošlosti
i od misterije Karnedži-a“ (američkog milijardera). Samo na trke i lov na
lisice Engleska troši svake godine 14 miliona funti sterlinga (oko 130 miliona
rubalja). Broj renterijera u Engleskoj iznosi oko 1 milion. Procenat
produktivnog stanovništva se smanjuje.
| Stanovništvo Engleske (mil.) | Broj radnika glavnih industriskih grana |
% stanovništva | |
| 1851 | 17,9 | 4,1 | 23% |
| 1901 | 32,5 | 4,9 | 15% |
A govoreći o engleskoj radničkoj klasi buržoaski
istraživač “britanskog imperijalizma na početku XX veka“ primoran je da
sistematski pravi razliku izmedju “gornjeg sloja“ radnika i “pravog
proleterskog nižeg sloja“. Gornji sloj daje masu članova kooperativa i
sindikalnih saveza, sportskih društava i mnogobrojnih verskih sekta. Prema
njegovom nivou prilagodjeno je izborno pravo, koje je u Engleskoj “još uvek dosta
ograničeno, da bi se mogao isključiti pravi-proleterski niži sloj“!! Da
bi se ulepšao položaj engleske radničke klase, obično se govori o tom
gornjem sloju, koji sačinjava manjinu proletarijata, napr., “pitanje
nezaposlenosti je prvenstveno pitanje koje se tiče Londona i proleterskog nižeg
sloja, o kome političari malo vode računa“…(92) Trebalo
je reći: o kome buržoaski politikanti i “socijalistički“ oportunisti malo
vode računa.
Medju osobine imperijalizma, koje su u vezi s
opisanim krugom pojava, spada smanjenje emigracije iz imperijalističkih zemalja
i povećanje emigracije (pridolaska radnika i useljavanja) u te zemlje iz
zaostalih zemalja, s nižom nadnicom. Emigracija iz Engleske, kako navodi
Hopson, opada od godine 1884; te je godine iznosila 242 hiljade, a 169 hiljada
godine 1900. Emigracija iz Nemačke dostigla je maksimum u deceniju 1881-1900:
1453 hiljade, i onda je u dva sledeća decenija pala na 544 i na 341 hiljadu.
Zato je rastao broj radnika koji su dolazili u Nemačku iz Austrije, Italije,
Rusije i dr. Po popisu od 1907 g. u Nemačkoj je bilo 1.342.294 stranca, od toga
industriskih radnika – 440.800, poljoprivrednih 257.329(98) U
Francuskoj, u rudarskoj industriji, radnici su “znatnim delom“ inostranci:
Poljaci, Italijani, Španci(99). U Sjedinjenim Državama najgore plaćena
mesta imaju emigranti iz južne i istočne Evrope, a američki radnici daju
najveći procenat onih koji se uzdižu do nadglednika i koji dobijaju najbolje
plaćen posao(100). Imperijalizam ima tendenciju da i medju radnicima
izdvoji privilegovane razrede i da ih otcepi od širokih masa proletarijata.
Treba istaći da se u Engleskoj pojavila, kudikamo
ranije od kraja XIX i početka XX veka, tendencija imperijalizma da pocepa
radnike i da pojača medju njima oportunizam, da izaziva privremeno truljenje
radničkog pokreta. U Engleskoj su, naime, od polovine XIX veka postojale dve
odlike imperijalizma: ogromni kapitalni posedi i monopolistički položaj na
svetskom tržištu. Marks i Engels su u toku niza decenija sistematski pratili
tu vezu oportunizma u radničkom pokretu s imperijalističkim osobinama
engleskom kapitalizma. Engles je, napr., pisao Marksu 7 oktobra 1858 g.:
“Engleski proletarijat stvarno se sve više i više buržoazira, tako da ova
najburžoaskija od svih nacija, izgleda da na kraju krajeva hoće da dovede do
toga, da naporedo sa buržoazijom ima i buržoasku aristokratiju i buržoaski
proletarijat. Razume se, kod nacije koja eksploatiše ceo svet, to je u izvesnoj
meri opravdano“. Skoro četvrt veka kasnije, u pismu od 11 avgusta 1881 g., on
govori o “najgorim engleskim tred-unionima koji dopuštaju da ih vode ljudi
koji su se prodali buržoaziji ili bar koje ona plaća“. A u pismu Kauckom, od
12 septembra 1882 g., Engels je pisao: “Pitate me šta misle engleski radnici o
kolonijalnoj politici? Ono isto što misle o politici uopšte. Ovde nema radničke
partije, ima samo konzervativnih i liberalnih radikala, a radnici se zajedno s
njima koriste mirne duše kolonijalnim monopolom Engleske i njenim monopolom na
svetskom tržištu“(101). (Isto je Engels štampao u predgovoru 2-om
izdanju “Položaja radničke klase u Engleskoj“, 1892 g.)
Ovde su jasno pokazani uzroci i posledice. Uzroci:
1) eksploatacija celog sveta od strane te zemlje; 2) njen monopolski položaj na
svetskom tržištu; 3) kolonijalni monopol. Posledice: 1) deo engleskog
proletarijata se buržoazirao; 2) jedan njegov deo dopušta da njim upravljaju
ljudi koji su se prodali buržoaziji ili bar koje one plaća. Imperijalizam početka
XX veka završio je podelu sveta medju šačicu država, od kojih sada svaka
eksploatiše (u smislu izvlačenja ekstraprofita) nešto manji deo “celog
sveta“ nego Engleska godine 1858; svaka se nalazi u monopolističkom položaju
na svetskom tržištu, zahvaljujući trustovima, kartelima, finansiskom
kapitalu, odnosima poverilaca prema dužniku; svaka ima do izvesne mere
kolonijalni monopol (videli smo da je od 75 miliona kv. km. svih kolonija
sveta, 65 miliona, tj. 86% koncentrisano u rukama šest velikih sila; 61 milion,
tj. 81% u rukama tri velike sile.
Ono čim se sadašnji položaj odlikuje, to su
ekonomske i političke prilike, koje su morale pojačati nepomirljivost
oportunizma s opštim bitnim interesima radničkog pokreta; imperijalizam je iz
zametka izrastao u gospodareći sistem; kapitalistički monopoli zauzeli su prvo
mesto u narodnoj privredi i politici; podela sveta dovedena je do kraja; a, s
druge strane, umesto neograničenog monopola Engleske vidimo medju malim brojem
imperijalističkih sila borbu za sudelovanje u monopolu, borbu koja karakteriše
čitav početak XX veka. Oportunizam ne može sada potpuno pobediti u radničkom
pokretu jedne zemlje na dugi niz decenija, kao što je pobedio oportunizam u
Engleskoj, u drugoj polovini XIX veka, ali on je konačno sazreo, prezreo i
sagnjio u nizu zemalja, i kao socijal-šovinizam stopio se s buržoaskom
politikom(102).
Beleške:
91. Hobson, str. 59, 60.
92. Schulze-Gaevernitz, Br. Imp, str. 320 i dr.
93. Sart. von Waltershausen: “D. Volkswirt. Syst. etc.“, B.
1907, knj. IV.
94. Schilder, str. 393.
95. “Die Bank“, 1911, 1, str. 11.
96. Hobson, str. 103, 205, 144, 335, 386.
97. Gerhard Hilderbrand: “Die Erschutterung der
Industrie-Herrschaft und des Industriesozialismus“, 1910, str. 229 i d.
98. Statistik des Deutschen Reichs. Bd. 211.
99. Henger: “Die Kapitalsanlage der Franzosen“, St, 1913.
100. Haurwich: “Immigration and Labour“, NY. 1913.
101. “Briefwechsel von Marx und Engels“, Bd. II, str. 290;
IV, 453. – K. Kautsky: “Sozialismus und Kolonialpolitik“, Brl. 1907, str.
79; ta je brošura pisana u ona beskrajno daleka vremena, kada je Kaucki bio
marksista.
102. Ruski socijal-šovinizam gospode Potresova, Čenkela,
Maslova itd. kako u svom otvorenom obliku, zako i u prikrivenom (gospoda Čeize,
Skobeljev, Akselrod, Martov i dr.) takodje je izrastao iz ruske vrste
oportunizma, naime iz likvidatorstva.
IX
Kritika imperijalizma
Kritiku imperijalizma mi shvatamo u širokom
smislu reči, kao odnos raznih društvenih klasa prema politici imperijalizma u
vezi s njihovom opštom ideologijom.
Ogromna veličina finansiskog kapitala, koji je
koncentrisan u malo ruku i koji stvara neobično gustu mrežu odnosa i veza,
koja mu podvrgava ne samo masu srednjih i malih nego i najmanjih kapitalista i
posrednika – s jedne strane, a s druge strane – pooštrena borba protiv
drugih nacionalno-državnih grupa finansijera za podelu sveta i za gospodstvo
nad drugim zemljama, – sve to izaziva opšti prelaz svih imućnih klasa na
stranu imperijalizma. “Sveopšte“ ushićenje njegovim perspektivama, besomučna
odbrana imperijalizma, ulepšavanje imperijalizma na sve mogućne načine – to
je znak vremena. Imperijalistička ideologija prodire u radničku klasu. Nju ne
deli kineski zid od drugih klasa. Ako su vodje sadašnje takozvane
“socijal-demokratske“ partije Nemačke s pravom dobili ime
“socijal-imperijalista“, tj. socijalista na rečima, a imperijalista na delu,
to je Hopson već 1902 g. spomenuo postojanje “fabrikantskih imperijalista“ u
Engleskoj, koji pripadaju oportunističkom “Fabijanskom društvu“.
Buržoaski naučnici i publicisti nastupaju kao
branioci imperijalizma, obično u nešto zavijenom obliku, zataškavajući
potpuno gospodstvo imperijalizma i njegove duboke korene, nastojeći da na prvom
mestu istaknu pojedinosti i drugorazredne detalje, naprežući se da neozbiljnim
“projektima reformi“, kao što je policiski nadzor nad trustovima i bankama i
t. sl., skrenu pažnju sa onoga što je bitno. Redje nastupaju cinični,
otvoreni imperijalisti, koji imaju smelosti da priznaju besmislenost misli o
reformisanju osnovnih svojstava imperijalizma.
Uzmimo jedan primer. Nemački imperijalisti u
izdanju: “Arhiv svetske privrede“ nastoje da prate nacionalno-oslobodilačke
pokrete u kolonijama, razume se, naročito u ne-nemačkim. Oni beleže meteže i
proteste u Indiji, pokret u Natalu (Južna Afrika), u Holandskoj Indiji itd.
Jedan od njih, u belešci povodom engleskog izdanja, gde se nalazi izveštaj o
konferenciji podjarmljenih nacija i rasa, koja je održana 28 do 30 juna 1910 g.
sa pretstavnicima raznih naroda Azije, Afrike i Evrope pod tudjim gospodstvom,
komentarišući govore na toj konferenciji, piše: “Govore nam da se treba
boriti protiv imperijalizma; gospodujuće države treba da priznaju potčinjenim
narodima pravo na samostalnost; medjunarodni tribunal treba da pazi na
ispunjavanje ugovora, sklopljenih izmedju velih sila i slabih naroda.
Konferencija ne ide dalje od tih nevinih želja. Ne vidimo ni traga shvatanju
one istine, da je imperijalizam nerazdvojivo vezan s kapitalizmom u njegovom
današnjem obliku, i da je stoga (!!) direktna borba protiv imperijalizma
beznadna, osim ako se ograniči na istupanje protiv pojedinih, osobito odvratnih
ekscesa“.(103) Budući da je reformističko popravljanje osnova
imperijalizma obmana, “nevina želja“, budući da buržoaski pretstavnici
ugnjetenih nacija ne idu “dalje“ napred, zato buržoaski pretstavnik nacije
koja ugnjetava ide “dalje“ natrag, puzanju pred imperijalizmom, koje
prikriva pretenzijama na “naučnost“. I to je “logika“!
Temeljna pitanja kritike imperijalizma su pitanja
o tome, da li je mogućno reformističko menjanje osnova imperijalizma, da li
treba ići napred ka daljem pooštravanju i produbljivanju protivurečja, koja
imperijalizam radja, ili natrag, njihovom otupljivanju. Budući da je politička
osobina imperijalizma reakcija na celoj liniji i pojačavanje nacionalnog
ugnjetavanja u vezi sa ugnjetavanjem koje vrši finansiska oligarhija i
otstranjivanje slobodne konkurencije, to se gotovo u svim imperijalističkim
zemljama početka XX veka javlja sitnoburžoaska-demokratska opozicija. I prekid
s marksizmom koji je izvršio Kaucki, i široka internacionalna struja
kauckijanstva baš i jeste u tome da se Kaucki ne samo nije pobrinuo nego nije
ni umeo da se suprotstavi toj sitnoburžoaskoj, reformističkoj, ekonomski u
svojoj osnovi reakcionarnoj, opoziciji, nego se naprotiv praktički s njom
stopio.
U Sjedinjenim Državama imperijalistički rat
protiv Španije 1898 godine izazvao je opoziciju “anti-imperijalista“,
poslednjih mohikanaca buržoaske demokratije, koji su taj rat nazivali “zločinačkim“,
smatrali da osvajanje tudjih zemalja znači povredu ustava, proglasili “šovinističkom
obmanom“ postupak prema vodji urodjenika sa Filipina, Agvinaldu (njemu su obećali
slobodu njegove zemlje, a onda iskrcali amerikansku vojsku i anektirili
Filipine), – citirali reči Linkolna: “kada beli čovek upravlja sam sobom, to
je samouprava; kada on upravlja sam sobom i ujedno upravlja i drugima, to više
nije samouprava, to je despotizam“.(104) Ali, kako se sva ta kritika
bojala priznati neraskidivu vezu imperijalizma s trustovima, pa prema tome i sa
osnovima kapitalizma, pridružiti se snagama koje stvara krupni kapitalizam i
njegov razvitak, ona je ostala “nevinom željom“.
Isto je osnovno stanovište Hopsona u njegovoj
kritici imperijalizma. Hopson je pretekao Kauckog ustajući protiv “neizbežnosti
imperijalizma“ i naglašavajući potrebu da se “podigne potrošačka
sposobnost“ stanovništva (u kapitalizmu!). U kritici imperijalizma, svemoći
banaka, finansiske oligarhije i dr. na sitnoburžoaskom stanovištu stoje Agad,
A. Lanzburg, L. Ešvege, koje smo nekoliko puta citirali, a od francuskih pisaca
– Viktor Berar, pisac površne knjige: “Engleska i imperijalizam“ (1900 g.).
Svi oni, nimalo ne pretendujući na marksizam, suprotstavljaju imperijalizmu
slobodnu konkurenciju i demokratiju, osudjuju zamisao bagdadske željeznice,
koja vodi u sukobe i rat, izražavaju “nevine želje“ za mirom i t. sl. –
sve do statistike medjunarodnih emisija A. Najmarka, koji, nabrajajući stotine
miliona franaka “medjunarodnih“ vrednosti, uzvikuje 1912 g.: “može li se
pretpostaviti, da bi mir mogao biti narušen? … da bi se kod tako ogromnih
brojki rizikovalo izazivanje rata?“(105)
Kod buržoaskih ekonomista takva nevinost nije čudnovata,
ta njima je kod toga i korisno da izgledaju toliko naivni i da
“ozbiljno“ govore o miru pod imperijalizmom. Ali šta je ostalo od marksizma
kod Kauckog, kad se on godine 1914, 15, 16 postavlja na isto buržoasko
reformističko stanovište i konstatuje da se “svi slažu“ (imperijalisti,
tobože-socijalisti i socijal-pacifisti) u pogledu mira? Umesto analize i
otkrivanja dubine protivurečja imperijalizma, vidimo samo reformističke
“nevine želje“, da se predje preko tih protivurečja, da se ona zaobidju.
Evo jednog malog primera ekonomske kritike
imperijalizma Kauckog. On uzima podatke o izvozu i uvozu Engleske iz Egipta 1872
i 1912 godine; pokazuje se da je taj izvoz i uvoz rastao slabije nego opšti
izvoz i uvoz iz Engleske. I Kaucki umuje: “nemamo nikakvog razloga da tvrdimo
da bi se bez vojničkog zaposedanja Egipta trgovina s njim manje porasla pod
uticajem obične težnje ekonomskih faktora“. “Težnje kapitala za širenjem“
“najbolje se mogu ostvariti mirnom demokratijom, a ne nasilnim metodama
imperijalizma“.(106)
Ovo umovanje Kauckog, na sto načina prepevano od
njegovog štitonoše (i ruskog prikrivača socijal-šovinista) G. Spektatora,
osnova je kauckijanske kritike imperijalizma, pa se stoga na to moramo
podrobnije osvrnuti. Počećemo sa citatima iz Hilferdinga, čije je zaključke
Kaucki mnogo puta, pa i u aprilu 1916 g., proglasio da su “jednoglasno prihvaćeni
od svih socijalističkih teoretičara“.
“Nije stvar proletarijata, – piše Hilferding, –
da progresivnoj kapitalističkoj politici suprotstavlja zaostalu politiku ere
slobodne trgovine i neprijateljskog odnosa prema državi. Odgovor proletarijata
na ekonomsku politiku finansiskog kapitala, na imperijalizam, ne može biti
slobodna trgovina, nego samo socijalizam. Takav ideal, kao što je
uspostavljanje slobodne konkurencije – on se sada pretvorio u reakcionarni
ideal – ne može sada biti cilj proleterske politike, taj cilj može biti
jedino potpuno uništenje konkurencije uklanjanjem kapitalizma“.(107)
Kaucki je prekinuo sa marksizmom, braneći za
epohu finansiskog kapitala “reakcionarni ideal“, “mirnu demokratiju“, “običnu
težnju ekonomskih faktora“ – jer taj ideal objektivno vuče natrag,
od monopolističkog kapitalizma na nemonopolistički, on je reformistička
prevara.
Trgovina s Egiptom (ili s kojom drugom kolonijom
ili polukolonijom) “porasla bi“ jače bez vojničkog zauzimanja, bez
imperijalizma, bez finansiskog kapitala. Šta to znači? Da bi se kapitalizam brže
razvijao, ako se slobodna konkurencija ne bi ograničila ni monopolom uopšte,
ni “vezama“ ili ugnjetavanjem (tj. takodje monopolom) finansiskog kapitala ni
monopolskim posedovanjem kolonija od strane pojedinih zemalja?
Umovanje Kauckog ne može imati drugog smisla, a
taj “smisao“ je besmislica. Recimo da je tako, da bi slobodna
konkurencija bez ikakvih monopola brže razvijala kapitalizam i trgovinu. Ali što
se brže razvija trgoina i kapitalizam, to je jača koncentracija proizvodnje i
kapitala, koja radja monpol. A monopoli su se već rodili, –
upravo iz slobodne konkurencije! Čak iako su sada monopoli počeli
usporavati razvitak, ipak to nije dokaz za slobodnu konkurenciju, koja je nemogućna
posle toga kako je rodila monopole.
Ma kako okretali umovanje Kauckog, ne možemo u
njemu ništa naći osim reakcionarnosti i buržoaskog reformizma.
Ako popravimo to umovanje i kažemo, kao što kaže
Spektator: trgovina engleskih kolonija s Engleskom razvija se sada sporije nego
s drugim zemljama – to takodje ne spasava Kauckog. Jer Englesku tuče takodje
monopol, takodje imperijalizam, samo druge zemlje (Amerike, Nemačke).
Poznato je da su karteli doveli do zaštitnih carina novog, originalnog tipa: zaštićuju
se (to je već Engels spomenuo u III svesci “Kapitala“) upravo oni proizvodi
koji su sposobni za izvoz. Poznat je, dalje, kartelima i finansiskom kapitalu
svojstven sistem “izvoza u bescenje“, “demping“ kako kažu Englezi: u zemlji
kartel prodaje svoje proizvode uz monopolistički visoku cenu, a u inostranstvu
prodaje bud zašto – da bi oslabio konkurenta, da bi svoju proizvodnju raširio
do maksimuma itd. Ako Nemačka brže razvija svoju trgovinu s engleskim
kolonijama nego Engleska – to samo dokazuje da je nemački imperijalizam svežiji,
jači, organizovaniji, razvijeniji od engleskog, a nikako ne dokazuje
“prevagu“ slobodne trgovine, jer se tu ne bori slobodna trgovina protiv
protekcionizma, protiv kolonijalne zavisnosti, nego se bori jedan imperijalizam
protiv drugog, jedan monopol protiv drugog, jedan finansiski kapital protiv
durgog. Premoć nemačkog imperijalizma nad engleskim jača je nego zid
kolonijalnih granica ili zaštitnih carina: od toga praviti “dokaz“ za
slobodnu trgovinu i “mirnu demokratiju“ znači vulgarnost, znači zaboraviti
osnovne oznake i svojstva imperijalizma, znači zamenjivanje marksizma
malogradjanskim reformizmom.
Interesantno je da je čak i buržoaski ekonomist
A. Lanzburg, koji kritikuje imperijalizam isto tako malogradjanski kao i Kaucki,
ipak naučnije obradio podatke trgovinske statistike. On ne uporedjuje samo
jednu slučajno uzetu zemlju i samo kolonije sa ostalim zemljama, nego
uporedjuje izvoz iz imperijalističke zemlje 1) u zemlju koja je od nje
finansiski zavisna, koja od nje uzajmljuje novac i 2) u zemlje finansiski
nezavisne. Dobija se ovo:
Izvoz iz nemačke
(milioni maraka)
|
|
1889 | 1908 | Povećanje u % | |
| U zemlje finansiski nezavisne od Nemačke | Rumunija | 48,2 | 70,8 | +47% |
| Portugalija | 19,0 | 32,8 | +73% | |
| Argentina | 60,7 | 147,0 | +143% | |
| Brazilija | 48,7 | 85,4 | +73% | |
| Čile | 28,3 | 52,4 | +85% | |
| Turska | 29,9 | 64,0 | +114% | |
| Svega | 22,8 | 51,5 | +92% | |
| U zemlje finansiski zavisne od Nemačke | Vel. Britanija | 651,8 | 997,4 | +53% |
| Francuska | 210,2 | 437,9 | +108% | |
| Belgija | 137,2 | 322,2 | +135% | |
| Švajcarska | 177,4 | 401,1 | +127 | |
| Australija | 21,2 | 64,5 | +205% | |
| Holandska Indija | 8,8 | 40,7 | +363% | |
| Svega | 1.206,6 | 2.261,4 | +87% | |
Lanzburg nije zbrojio cifre i stoga začudo
nije primetio, ako te cifre išta dokazuju, da dokazuju samo protiv
njega, jer je izvoz u zavisne zemlje porastao ipak brže, iako ne mnogo,
nego u finansiski nezavisne (podvući ćemo “ako“, jer Lanzburgova statistika
ni izdaleka nije potpuna).
Prateći vezu izvoza sa zajmovima Lanzburg piše:
“Godine 1890/91 zaključen je rumunski zajam
posredstvom nemačkih banaka, koje su već u prethodnim godinama davale na račun
toga zajma. Zajam je služio uglavnom za kupovanje željezničkog materijala,
koji se dobavlja iz Nemačke. Godine 1891 nemački izvoz u Rumuniju iznosio je
55 miliona maraka. Sledeće godine pao je na 39,4 miliona i s prekidima pao na
25,4 miliona u g. 1900. Tek poslednjih godina ponovo je postigao nivo od 1891 g.
– zahvaljujući dvama novim zajmovima.
“Nemački izvoz u Portugaliju narastao je usled
zajmova 1888/89 g. na 21,1 miliona (1890), zatim je u dve sledeće godine pao na
16,2 i 7,4 miliona i dostigao svoj stari nivo tek 1903 g.
“Još su reljefniji podaci o nemačko-argentinskoj
trgovini. Usled zajmova 1888 i 1890 g. nemački izvoz u Argentinu dostigao je
1889 g. 60,7 miliona. Dve godine kasnije izvoz je iznosio svega 18,6 miliona,
manje od trećine predjašnjeg. Tek godine 1901 dostignut je i prestignut nivo
od 1889 g., što je bilo u vezi s novim državnim i gradskim zajmovima, sa
izdavanjem novca za podizanje električnih preduzeća i drugim finansiskim
operacijama.
“Izvoz u Čile narastao je zbog zajma od 1889 g.
na 45,2 miliona (1892) i zatim za godinu dana pao na 22,5 miliona. Posle novog
zajma, zaključenog posredstvom nemačkih banaka godine 1906, izvoz se podigao
na 84,7 miliona (1907), da bi ponovo pao na 52,4 miliona godine 1908“.(108)
Iz tih činjenica Lanzburg izvodi zabavan
malogradjanski moral, da je nestalan i neravnomeran izvoz koji je u vezi sa
zajmovima, da nije dobro izvoziti kapital u inostranstvo, umesto da se
“prirodno“ i “harmonično“ razvija industrija u domovini, da Krupa “skupo“
stoje bakšiši kod inostranih zajmova i t. sl. Ali činjenice govore jasno:
povećanje izvoza upravo je u vezi s lupeškim mahinacijama finansiskog
kapitala, koji se ne brine za buržoaski moral i dere dve kože s vola: prvo,
profit od zajma, drugo, profit od istog zajma kada se troši na kupovinu
Krupovih proizvoda ili željezničkog materijala sindikata čelika i dr.
Ponavljamo: Lanzburgovu statistiku nikako ne
smatramo savršenstvom, ali ju je trebalo navesti, jer je naučnija nego
statistika Kaukoga i Spektatora, jer Lanzburg pravilnije prilazi pitanju. Za
prosudjivanje značaja finansiskog kapitala u stvari izvoza i t. sl. Treba znati
odvojiti vezu izvoza specijalno i samo s mahinacijama finansijera, specijalno i
samo s prodajom kartelskih proizvoda itd. A uporedjivati naprosto kolonije uopšte
sa nekolonijama, jedan imperijalizam s drugim imperijalizmom, jednu polukoloniju
ili koloniju (Egipat) sa svim ostalim zemljama znači obilaziti i zataškavati
upravo suštinu stvari.
Zato Kauckijeva teoretska kritika imperijalizma i
nema ništa zajedničkog s marksizmom, zato je i podesna samo kao uvod u
propovedanje mira i jedinstva sa oportunistima i socijal-šovinistima, jer ta
kritika obilazi i zataškava upravo najdublja i najbitnija protivurečja
imperijalizma: protivurečje izmedju monopola i slobodne konkurencije koja
postoji naporedo s monopolom, izmedju gigantskih “operacija“ (sa gigantskim
profitima) finansiskog kapitala i “poštene“ trgovine na slobodnom tržištu,
izmedju kartela i trustova, s jedne strane, i nekartelisane industrije s druge
strane, itd.
Apsolutno isti reakcionarni karakter ima i mnogo
spominjana teorija ultra-imperijalizma, koju je izmislio Kaucki. Uporedite
njegovo umovanje o toj temi godine 1915 i umovanje Hopsona godine 1902:
Kaucki: “… Zar ne može sadašnja imperijalistička
politika biti potisnuta od nove, ultra-imperijalističke, koja će namesto
medjusobne borbe nacionalnih finansiskih kapitala postaviti zajedničku
eksploataciju sveta od strane internacionalno-ujedinjenog finansiskog kapitala?
Svakako, takva se nova faza kapitalizma može zamisliti. Da li se ona može
ostvariti, za to pitanje nemamo još dovoljnih pretpostavki“.(109)
Hopson: “Hrišćanstvo, koje se učvrstilo u
nekoliko krupnih federalnih imperija, od kojih svaka ima niz necivilizovanih
kolonija i zavisnih zemalja, mnogima izgleda kao najzakonitiji razvoj savremenih
tendencija i uz takav razvoj, koji bi nam ulio najviše nade za stalan mir na
solidnoj bazi inter-imperijalizma“.
Ultra-imperijalizam ili nad-imperijalizam Kaucki
je nazvao ono, što je 13 godina pre njega Hopson nazvao inter-imperijalizmom
ili medju-imperijalizam. Osim što je smišljena nova premudra reč,
zamenjivanjem jedne latinske rečenice drugom, napredak “naučne“ misli kod
Kauckog sastoji se samo u pretenziji, da se prikaže kao marksizam ono što
Hopson opisuje u bitnosti kao licemernost engleskih popova. Posle
englesko-burskog rata bilo je sasvim prirodno, da taj visokopoštovani stalež
napregne sve sile da bi utešio engleske malogradjane i radnike, koji su
izgubili mnogo poginulih u južnoafričkim bojevima i koji su morali plaćati
povećane poreze da bi se osigurali što veći profiti engleskim finansijerima.
A koja bi uteha bila bolja od te, da imperijalizam nije tako rdjav, da je on
blizu inter- (ili ultra-) imperijalizmu, koji je kadar da osigura stalan mir? Ma
kako bile dobre namere engleskih popova i sladunjavog Kauckog, objektivni, tj.
stvarni socijalni smisao njegove “teorije“ je jedan i samo jedan:
najreakcionarnije tešenje masa nadama na mogućnost stalnog mira u kapitalizmu,
pomoću skretanja pažnje od oštrih protivurečja i oštrih problema
savremenosti na lažne perspektive nekakvog tobože novog budućeg
“ultra-imperijalizma“. Prevara masa – osim toga ništa, – ama baš ništa
drugo, nema u “marksističkoj“ teoriji Kauckoga.
Ustvari, dovoljno je da jasno uporedimo opšte
poznate, nepobitne činjenice, pa da se uverimo koliko su lažne perspektive
koje je Kaucki nastojao da sugeriše nemačkim radnicima (i radnicima svih
zemalja). Uzmimo Indiju, Indo-Kinu i Kinu. Poznato je da su te tri kolonijalne i
polukolonijalne zemlje sa stanovništvom od 6-7 stotina miliona duša podvrgnute
eksploataciji finansiskog kapitala nekoliko imperijalističkih sila –
Engleske, Francuske, Japana, Sjedinjenih Država itd. Uzmimo da te imperijalističke
zemlje sklope saveze, jedna protiv druge, sa ciljem da odbrane ili prošire
svoje posede, interese i “sfere uticaja“ u pomenutim azijskim državama. To će
biti “inter-imperijalistički“ ili “ultra-imperijalistički“ savezi. Uzmimo
da sve imperijalističke države sklope savez u svrhu “mirne“ podele
pomenutih azijskih zemalja – to će biti “internacionalno-ujedinjeni
finansiski kapital“. Stvarne primere takvih saveza imamo u istoriji XX veka na
primer u odnosu velikih sila prema Kini. Pita se, da li se “može“
pretpostaviti, uz uslov da se sačuva kapitalizam (a Kaucki pretpostavlja upravo
taj uslov), da takvi savezi ne bi bili kratkotrajni? Da u njima ne bi bilo
trvenja, sukoba i borbe u svakakvim i u svim mogućnim oblicima?
Dosta je samo jasno postaviti pitanje, pa da se na
njega ne može drugačije odgovoriti osim odrečno. Jer se u kapitalizmu ne
može zamisliti druga baza za podelu sfera uticaja, interesa, kolonija itd. osim
snage učesnika u deobi, snage opšte-ekonomske, finansiske, vojne
itd. A snaga tih učesnika u deobi menja se nejednolično jer u kapitalizmu ne
može biti ravnomernog razvitka pojedinih preduzeća, trustova,
industriskih grana, zemalja. Pre pola veka Nemačka je bila šaka jada, ako
njenu tadašnju kapitalističku snagu uporedimo sa snagom tadašnje Engleske;
isto tako – Japana u poredjenju s Rusijom. Zar se “može“ pretpostaviti, da
će za 10-20 godina ostati nepromenjeni odnosi izmedju imperijalističkih
velikih sila? Apsolutno se ne može pretpostaviti.
Stoga su “inter-imperijalističke“ ili
“ultra-imperijalistički“ savezi u kapitalističkoj stvarnosti, a ne u
vulgarnoj malogradjanskoj fantaziji engleskih popova ili nemačkog “marksiste“
Kauckog – u kakvoj god se formi sklopili, bilo u obliku imperijalističke
koalicije protiv druge imperijalističke koalicije, bilo u obliku sveopšteg
saveza svih imperijalističkih sila – neizbežno samo
“predasi“ izmedju ratova. Mirni savezi pripremaju ratove, a i sami nastaju iz
ratova, uslovljavajući se medjusobno, radjajući promenu oblika mirne i nemirne
borbe, iz jedne te iste baze imperijalističkih veza i uzajamnih odnosa
svetske privrede i svetske politike. A premudri Kaucki, da bi umirio radnike i
pomirio ih sa socijal-šovinistima koji su prešli na stranu buržoazije,
razdvaja iz jedinstvenog lanca jednu kariku od druge, razdvaja današnji mirni i
“ultra-imperijalistički“, čak “ultra-ultra-imperijalistički“ savez svih
velikih sila radi “smirivanja“ Kine (setite se gušenja bokserskog ustanka) od
sutrašnjeg nemirnog sukoba koji priprema prekosutra opet “mirni“ opšti savez
za podelu recimo Turske itd., itd. Namesto žive povezanosti naroda
imperijalističkog mira i perioda imperijalističkih ratova, Kaucki pruža
radnicima mrtvu apstrakciju, da bi ih pomirio s njihovim mrtvim vodjama.
Amerikanac Hil u predgovoru svoje “Istorije
diplomatije u medjunarodnom razvitku Evrope“ ističe ove periode najnovije
istorije diplomatije: 1) era revolucije; 2) ustavni pokret; 3) era “trgovačkog
imperijalizma“(110) naših dana. A jedan pisac deli istoriju
“svetske politike“ Velike Britanije od 1870 g. na četiri perioda: 1) aziski
(borba protiv kretanja Rusije u Srednjoj Aziji u pravcu Indije); 2) afrički
(otprilike 1875 do 1902 – borba protiv Francuske radi podele Afrike, – “Fašoda“
1898 – umalo što nije došlo do rata s Francuskom); 3) drugi aziski (ugovor s
Japanom protiv Rusije) i 4) “evropski“ – uglavnom protiv Nemaške.(111)
“Politička čarkanja prethodnica razvijaju se na finansiskoj osnovi“, – pisao
je još 1905 g. bankarski praktičar Riser, – ukazujući na to kako je francuski
finansiski kapital, operišući u Italiji, pripremao politički savez tih
zemalja, kako se razvijala borba Nemačke i Engleske radi Persije, borba svih
evropskih kapitala radi zajmova Kini i dr. Eto to je ona živa stvarnost
“ultra-imperijalističkih“ mirnih saveza u neraskidivoj vezi s
prosto-imperijalističkim konfliktima.
Kauckijevo zabašurivanje najdubljih protivurečja
imperijalizma, koje se neizbežno pretvara u polepšavanje imperijalizma, nije
bez posledica i za kritiku političkih svojstava imperijalizma koju daje taj
pisac. Imperijalizam je epoha finansiskog kapitala i monopola koji svagde unose
težnje za gospodstvom, a ne za slobodom. Rezultat tih tendencija je reakcija na
celoj liniji, ma kakvo bilo političko uredjenje, krajnje pooštrenje protivurečja
i na tom području. Osobito se zaoštrava i nacionalno potlačivanje i težnja
za aneksijama, tj. za rušenjem nacionalne nezavisnosti (jer aneksija nije ništa
drugo, nego rušenje samoodredjenja nacija). Hilferding pravilno ističe vezu
imperijalizma sa pojačavanjem nacionalnog tlačenja: “Što se tiče nanovo
otvorenih zemalja, – piše on, – kapital koji se tamo uvozi pojačava ta
protivurečja i izaziva protiv došljaka sve jači otpor naroda, kad se budi
nacionalna svest; taj otpor može lako prerasti u opasne mere uperene protiv
inostranog kapitala. Iz temelja se revolucionarišu stari socijalni odnosi, ruši
se hiljadugodišnja agrarna izolovanost “izvan-istoriskih nacija“, one se uvlače
u kapitalistički vrtlog. Sam kapitalizam malo pomalo daje pokorenima sredstva i
načine oslobodjenja. I oni ističu onaj cilj koji je nekada za evropske nacije
bio nešto najviše: stvaranje jedinstvene nacionalne države, kao orudja
ekonomske i kulturne slobode. Taj pokret za nezavisnost preti evropskom kapitalu
u njegovim najdragocenijim područjima eksploatacije, koja obećavaju
najsjajnije perspektive, i evropski kapital može održavati svoje gospodstvo
samo tako, da stalno pojačava svoje vojne snage“.(112)
Tome treba dodati, da ne samo u novootvorenim,
nego i u starim zemljama imperijalizam dovodi do aneksija, do jačanja
nacionalnog ugnjetavanja, pa prema tome, i do sve jačeg otpora. Protestujući
protiv pojačavanja političke reakcije koju vrši imperijalizam, Kaucki
ostavlja u zasenku pitanje, koje je postalo osobito aktuelnom, pitanje o nemogućnosti
jedinstva sa oportunistima u eposi imperijalizma. Protestujući protiv aneksija
on svojim protestima daje takav oblik, koji je najmanje uvredljiv za
oportuniste, i koji oni mogu najlakše prihvatiti. On se obraća neposredno nemačkim
slušaocima i za sve to zabašuruje upravo ono najvažnije i svakidašnje, na
primer, da je Elzas i Lotaringija aneksija koju je izvršila Nemačka. Da bismo
ocenili to “zastranjenje misli“ Kauckoga, uzmimo jedan primer: recimo da
Japanac osudjuje aneksiju Filipina koju su izvršili Amerikanci. Pita se, hoće
li mnogi poverovati, da on to čini iz neprijateljstva prema aneksijama uopšte,
a ne iz želje da sam anektira Filipine? I zar nećemo morati priznati, da se
“borba“ Japanaca protiv aneksija može smatrati iskrenom i politički-poštenom
samo u tom slučaju, ako on ustaje protiv aneksije Koreje koju je izvršio
Japan, ako zahteva slobodu otcepljenja Koreje od Japana?
I teoretska analiza imperijalizma kod Kauckog i
njegova ekonomska, a isto tako i politička kritika imperijalizma skroz
su prožete duhom zabašurivanja i izgladjivanja najbitnijih protivurečja,
duhom koji se apsolutno ne može pomiriti s marksizmom, težnjom da se u
evropskom radničkom pokretu po svaku cenu sačuva uzdrmano jedinstvo s
oportunizmom.
Beleške:
103. Weltwirschaftliches Archiv, Bd. II, str. 193.
104. J. Patouillet: “L’imperialisme americain“, Dijon 1904,
str. 272.
105. Bulletin de l’Institut International de Statistique, T.
XIX, livre II, p. 225.
106. Kautsky: “Nationalstaat, imperialistischer Staat und
Staatenbund“, Nurnberg 1915, str. 72 i 70.
107. “Finansiski kapital“, str. 567.
108. “Die Bank“, 1909, 2, str. 819 i dalje.
109. “Neue Zeit“, 30 aprila 1915, str. 144.
110. David Jayne Hill: “A history of the Diplomacy in the
international development of Europe“, vol. I, p. X.
111. Schilder, isto, str. 178.
112. “Finansiski kapital“, str. 487.
X
Istorisko mesto imperijalizma
Videli smo da je imperijalizam po svojoj
ekonomskoj suštini monopolistički kapitalizam. Već tim je odredjeno istorisko
mesto imperijalizma, jer monopol, koji izrasta na osnovu slobodne konkurencije,
jeste prelaz od kapitalističkog uredjenja u više društveno-ekonomsko
uredjenje. Osobito treba istaći četiri glavna oblika monopola, ili glavne
manifestacije monopolističkog kapitalizma, koje su karakteristične za epohu
koju promatramo.
Prvo, monopol je izrastao iz koncentracije
proizvodnje na vrlo visokom stepenu njenog razvitka. To su monopolistički
savezi kapitalista, karetli, sindikati, trustovi. Videli smo koju golemu ulogu
igraju oni u savremenom privrednom životu. U početku XX veka oni su potpuno
preovladali u najrazvijenijim zemljama, pa iako su prvi koraci na putu
kartelisanja bili ranije učinjeni u zemljama s visokom zaštitnom carinom (Nemačka,
Amerika), u Engleskoj se sa njenim sistemom slobodne trgovine tek nešto kasnije
pojavila ista osnovna činjenica: radjanje monopola iz koncentracije
proizvodnje.
Drugo, monopoli su deoveli do pojačanog
zauzimanja najvažnijih izvora sirovina, osobito kod osnovne i najviše
kartelisane industrije kapitalističkog društva: kamenougljene i metalurgiske.
Monopolističko posedovanje najvažnijih izvora sirovina strašno je povećalo
vlast krupnog kapitala i pooštrilo protivurečja izmedju kartelisane i
nekartelisane industrije.
Treće, monopol je izrastao iz banaka. One su se
od skromnih posredničkih preduzeća pretvorile u monopoliste finansiskog
kapitala. Nekih tri do pet najkrupnijih banaka, koje bilo najrazvijenije
kapitalističke nacije, ostvarilo je “personalnu uniju“ industriskog i
bankovnog kapitala, koncentrisalo je svojim rukama raspolaganje milijardama i
milijardama, koje sačinjavaju veći deo kapitala i novčanih prihoda cele
zemlje. Finansiska oligarhija, koja prekriva gustom mrežom odnose zavisnosti na
sve bez izuzetka ekonomske i političke ustanove savremenog buržoaskog društva,
– to je najreljefnija pojava toga monopola.
Četvrto, monopol je izrastao iz kolonijalne
politike. Mnogobrojnim “starim“ motivima kolonijalne politike finansiski
kapital dodao je borbu za izvore sirovina, za izvoz kapitala, za “sfere
uticaja“ – tj. sfere unosnih poslova, koncesije, monopolističkih profita i
dr. – najzad za privrednu teritoriju uopšte. Na primer, kad su evropske sile
svojim kolonijama zapremale deseti deo Afrike, kako je to bilo još 1976 g.,
tada se kolonijalna politika mogla razvijati ne-monopolistički, tako reći po
tipu “slobodno-prisvajačkog“ zauzimanja zemalja. Ali kada je 9/10 Afrike bilo
zauzeto (1910), kad je cela zemaljska kugla bila podeljena – neizbežno je
nastupila era monopolističkog posedovanja kolonija, pa prema tome i osobito zaoštrene
borbe za podelu i ponovnu podelu sveta.
Opšte je poznato, koliko je monopolistički
kapitalizam pooštrio sva protivurečja kapitalizma. Dosta je napomenuti skupoću
i pritisak kartela. To zaoštravanje protivurečja najjača je pokretna snaga
prelaznog istoriskog perioda, koji je započeo s konačnom pobedom svetskog
finansiskog kapitala.
Monopoli, oligarhija, težnje za gospodstvom
umesto težnja za slobodom, eksploatacija sve većeg broja malih i slabih nacija
od šačice najbogatijih i najjačih nacija – iz svega toga su nastale one
odlike imperijalizma, koje nas primoravaju da ga karakterišemo kao parazitski
ili truleći kapitalizam. Stvaranje “države-renterijera“, države-lihvara, čija
buržoazija sve više živi od izvoza kapitala i “rezanja kupona“ sve se
reljefnije pokazuje kao jedna od tendencija imperijalizma. Bilo bi pogrešno
misliti, da ta tendencija k truljenju isključuje brzi porast kapitalizma; ne,
pojedine industriske grane, pojedini slojevi buržoazije, pojedine zemlje,
pokazuju u eposi imperijalizma, u većoj ili manjoj meri, sad jednu, sad drugu
od tih tendencija. U celini kapitalizam raste neuporedivo brže nego pre, ali
taj porast ne samo da je uopšte neravnomerniji, nego se ta neravnomernost
pokazuje i posebno u truljenju zemalja najjačih kapitalom (Engleska).
O brzini ekonomskog razvitka Nemačke, autor
studije o nemačkim krupnim bankama, Riser, veli: “Ne baš suviše spori
napredak prethodne epohe (1848 do 1870) odnosi se prema brzini razvitka cele
nemačke privrede, i posebno njenih banaka, u ovoj eposi (1870 do 1905) približno
onako, kao brzina kretanja poštanskih kola dobrog starog vremena prema brzini
savremenog automobila, koji tako juri da je opasan i za bezbrižnog pešaka i za
one koji se i sami voze automobilom“. Finansiski kapital koji je tako neobično
brzo narastao, nije daleko od toga da predje na “mirnije“ posedovanje
kolonija, koje se mogu uzeti od bogatijih nacija i to ne samo mirnijim
sredstvima. A u Sjedinjenim Državama ekonomski razvitak poslednjih decenija
tekao je brže nego u Nemačkoj, i upravo zahvaljujući tome pokazale su se
osobito jasno parazitske crte najnovijeg američkog kapitalizma. S druge strane,
uporedjivanje tobože republikanske američke buržoazije s monarhističkom
japanskom ili nemačkom pokazuje, da u eposi imperijalizma u najvećoj meri
slabi najkrupnija politička razlika – ne zato što ona ne bi uopšte bila važna,
nego zato što se u svim tim slučajevima radi o buržoaziji s odredjenim crtama
parazitizma.
Monopolno-veliki profiti kapitalista jedne od
mnogih industriskih grana, jedne od mnogih zemalja itd. daju im ekonomsku mogućnost
da potkupljuju pojedine slojeve radnika, a privremeno i dosta znatnu manjinu
radnika, privlačeći ih na stranu buržoazije odredjene industriske grane ili
odredjene nacije protiv ostalih. I sve jači antagonizam imperijalističkih
nacija radi podele sveta pojačava tu težnju. Tako se stvara veza imperijalizma
sa oportunizmom, koja se pokazala najranije i najjasnije u Engleskoj zato, što
su se neke imperijalističke odlike razvitka ovde pokazale kudikamo ranije nego
u drugim zemljama. Neki pisci, na primer L. Martov, vole da predju preko činjenice
da je imperijalizam u vezi sa oportunizmom u radničkom pokretu – činjenica
koja sada osobito snažno udara u oči – služeći se ovakvim “službeno-optimističkim“
(u duhu Kauckog i Hjuismansa) umovanjima: stvar protivnika kapitalizma bila bi
beznadna, kad bi baš najrazvijeniji kapitalizam vodio jačanju oportunizma ili
kad bi baš najbolje plaćeni radnici bili skloni oportunizmu i t. sl. Ne treba
se varati u pogledu značaja takvog “optimizma“: to je optimizam u pogledu
oportunizma, to je optimizam koji služi za prikrivanje oportunizma. To što se
oportunizam razvija neobično brzo i neobično odvratno, ustvari nipošto nije
garantija njegove sigurne pobede, kao što i brzina razvitka opakog čira ne
zdravom organizmu može samo ubrzati da se čir provali, da se organizam
oslobodi od njega. U tom su pogledu najopasniji oni ljudi koji ne žele da
shvate da je borba protiv imperijalizma pusta i lažna fraza, ako nije
neraskidivo povezana s borbom protiv oportunizma.
Iz svega što smo rekli o ekonomskoj suštini
imperijalizma, izlazi da ga treba karakterisati kao prelazni ili, tačnije,
umirući kapitalizam. Izvanredno je poučno u tom pogledu, što buržoaski
ekonomisti, koji opisuju najnoviji kapitalizam, obično upotrebljavaju izraze:
“preplitanje“, “otsustvo izolovanosti“ itd. Banke su “preduzeća koja po
svojim zadaćama i po svom razvitku nemaju čisto privatno-privredni karakter,
nego sve više izlaze iz sfere čisto privatno-privrednog regulisanja“. I isti
taj Riser, koji je napisao te reči, neobično ozbiljno izjavljuje da se “nisu
ostvarila“ “pretskazivanja“ marksista o “podruštvljavanju“!
Šta znači ta reč “preplitanje“? Od procesa
koji se vrši pred našim očima ona ističe samo onu karakteristiku koja najviše
pada u oči. Ona pokazuje da promatrač broji pojedino drveće a ne vidi šume.
Ona ropski kopira ono što je spoljno, slučajno, haotično. Ona nam u promatraču
otkriva čoveka koji se guši u sirovom materijalu i apsolutno ne razume
njegovog smisla i značenja. “Slučajno se isprepliću“ posedovanje akcija,
odnosi privatnih vlasnika. Ali ono što je podloga toga preplitanja, ono što sačinjava
njegovu osnovu, to su društveni odnosi proizvodnje, koji se menjaju. Kad krupno
preduzeće postane gigantsko i kada na osnovu tačnog proračuna masovnih
podataka planski organizuje nabavku prvobitnih sirovina u razmeri 2/3 ili
¾ svega što je potrebno za desetine miliona stanovništva; kad se
sistematski organizuje prevoz tih sirovina u najzgodnije tačke proizvodnje,
koje su ponekad jedne od druge udaljene stotinu i hiljade kilometara; kada se iz
jednog središta upravlja svim stadijima sukcesivne prerade materijala, sve dok
se ne dobije čitav niz raznolikih gotovih produkata; kad se po jednom planu vrši
podela tih produkata na desetine i stotine miliona potrošača (američki
“Petrolejski trust“ prodaje petrolej i u Americi i u Nemačkoj); – onda je očigledno
da se pred našim očima vrši podruštvljavanje proizvodnje, a nikako prosto
“preplitanje“; – da su privatno-privredni i privatno-vlasnički odnosi ljuska
koja više ne odgovara sadržaju, koja neizbežno mora da trune, ako se umetno
bude odlagalo njezino otstranjenje – koja može ostati u stanju truljenja
relativno dugo vremena (u najgorem slučaju, ako se otegne lečenje oportunističkog
čira), ali koja će uza sve to biti neizbežno otstranjena.
Oduševljeni obožavalac nemačkog imperijalizma,
Šulce-Gevernic kliče:
“Ako nemčkim bankama u poslednjoj liniji
upravlja tuce osoba, njihova je važnost već sada važnija za sreću naroda
nego delatnost većine državnih ministara“ (ovde je zgodnije zaboraviti
“preplitanje“ bankara, ministara, industrijlaca, renterijera…) … “Ako
promislimo do kraja o razvitku tih tendencija koje smo videli, izlazi: novčani
kapital nacije ujedinjen u bankama; banke medjusobno povezane u kartel; kapital
nacije koji traži svoje plasiranje dobio je oblik vrednosnih papira. Tada se
ostvaruju genijalne reči Sen-Simona: “Sadašnja anarhija u proizvodnji, koja
odgovara činjenici da odbijanje ekonomskih odnosa nije jednoliko regulisano,
mora ustupiti meso organizaciji proizvodnje. Proizvodnjom neće upravljati
izolovani preduzimači, nezavisni jedan od drugog, koji ne znaju ljudske
ekonomske potrebe; ta će stvar biti u rukama odredjene društvene ustanove.
Centralni komitet uprave, koji će biti u mogućnosti da s višeg stanovišta
ima predmet širokog područja socijalne evolucije, regulisaće je tako, kako je
to korisno za celo društvo i predavati sredstva proizvodnje u ruke koje tome
najbolje odgovaraju, a osobito će se brinuti o stalnoj harmoniji izmedju
proizvodnje i potrošnje. Postoje organizacije, koje su u krug svojih zadataka
uključile odredjenu organizaciju privrednog posla: banke“. Mi smo još daleko
od ostvarenja Sen-Simonovih reči, ali se već nalazimo na putu njihovog
ostvarenja: marksizam, drukčiji nego što ga je zamišljao Marks, ali samo po
obliku drukčiji“.(113)
Nema šta: lepo “opovrgnuće“ Marksa, koje ide
korak natrag od tačne Marksove naučne analize k slutnji – makar genijalnoj,
ali ipak samo slutnji Sen-Simona.
Beleške:
113. “Grundriss der Sozialokonomik“, str. 146.
Crvena akcija / Crvena inicijativa 