Antonio Gramši: PROBLEMI FILOZOFIJE I ISTORIJE

Antonio Gramsci(FRAGMENTI)

Filozofija i istorija. – Šta bi trebalo shvatati kao filozofiju, filozofiju u jednoj istorijskoj epohi, i kakav značaj i značenje imaju filozofije filozofa u svakoj takvoj istorijskoj epohi? Prihvativši Kročeovu definiciju religije, to jest da je ona pogled na svet koji je postao norma života, – pošto se norma života ne shvata u knjiškom smislu, nego kao nešto što se ostvaruje u praktičnom životu – najveći deo ljudi su filozofi ukoliko praktično deluju, i u tom njihovom praktičnom delovanju (u glavnim linijama njihovog ponašanja) implicitno je sadržan neki pogled na svet, neka filozofija. Istorija filozofije, onako kako se ona obično shvata, to jest kao istorija filozofija filozofa, jeste istorija ideoloških pokušaja i inicijativa određenog reda ljudi koji teže da izmene, isprave i usavrše postojeće poglede na svet u svakoj određenoj epohi i da prema tome izmene saobrazne i relativne norme ponašanja, to jest da izmene praktičnu delatnost u celini.

Sa stanovišta koje nas interesuje, nije dovoljno proučavati istoriju i logiku raznih filozofija filozofa. Bar radi metodskog smera, treba skrenuti pažnju na druge delove istorije filozofije, to jest na poglede na svet velikih masa, na poglede užih rukovodećih (ili intelektualnih) grupa i, naposletku, na veze između tih raznih kulturnih skupina i filozofija filozofa. Filozofija jedne epohe nije filozofija ovog ili onog filozofa, ove ili one grupe intelektualaca, ovog ili onog velikog dela narodnih masa. Filozofija jedne epohe je spoj svih tih elemenata, koji dostiže vrhunac u jednom određenom pravcu u kome njegov vrhunac postaje norma kolektivne akcije, to jest postaje konkretna i potpuna (integralna) „istorija“.

Filozofija jedne istorijske epohe nije, dakle, ništa drugo nego „istorija“ same te epohe, ništa drugo nego mnoštvo promena koje je rukovodeća grupa uspela da izrazi u prethodnoj stvarnosti: istorija i filozofija su nerazdvojne u tom smislu, one čine „blok“. Filozofski elementi u pravom smislu te reči mogu se ipak „razlikovati“, i to u svim svojim različitim stepenima: kao filozofija filozofa, kao pogledi rukovodećih grupa (filozofska kultura) i kao religije velikih masa; i može se videti kako na svakom od tih stepena nailazimo na razne oblike ideološkog „kombinovanja“.

Teorija i praksa. – Treba istraživati, analizirati i kritikovati one razne oblike u kojima se u istoriji ideja pojavljivao pojam jedinstva teorije i prakse, jer izgleda nesumnjivo da se tim problemima bavio svaki pogled na svet i svaka filozofija. Tvrđenje sv. Tome i sholastike: „Intelectus speculativus extensione fit practicus“, teorija jednostavnim širenjem postaje praksa – to jest tvrđenje o nužnoj povezanosti reda ideja i delovanja. Lajbnicov aforizam koji su toliko ponavljali italijanski idealisti – „Quo magis speculativa, magis practica“ – rečen o nauci. Izreka Đ. B. Vika – „Verum ipsum factum“, o kojoj se toliko raspravljalo i koja se toliko tumačila (up. Kročeovu knjigu o Viku a i razne polemičke spise samog Kročea), i koju Kroče razvija u idealističkom smislu da je spoznaja delanje i da se spoznaje ono što se čini. Pri tome „delanje“ ima posebno značenje, toliko posebno da na kraju ne znači ništa drugo nego „spoznaja“, to jest razrešava se u tautologiji (to shvatanje treba još dovesti u vezu sa shvatanjem koje je svojstveno filozofiji prakse).

Pošto je svaka akcija rezultat različitih volja, s raznim stepenom intenziteta, svesnosti, povezanosti sa čitavim kompleksom kolektivne volje, – jasno je da će odgovarajuća i implicitna teorija biti spoj verovanja i gledišta koja su isto tako zbrkana i raznorodna. Međutim, postoji potpuno slaganje teorije i prakse, u ovim granicama. Ako se postavlja problem identifikovanja teorije i prakse, on se postavlja u ovom smislu: graditi na određenoj praksi jednu teoriju koja, podudarajući se i identifikujući s odlučujućim elementima same prakse, ubrzava istorijski proces u toku, čineći praksu homogenijom, doslednijom, delotvornijom u svim njenim elementima, odnosno jačajući je do maksimuma; ili pak, imajući izvesno istorijsko stanovište – organizovati praktični element koji je nužan za njegovo pretvaranje u delo. Identifikacija teorije i prakse je kritički čin, kojim se dokazuje da je praksa racionalna i nužna, a teorija realistična i racionalna. Eto zbog čega se problem identiteta teorije i prakse postavlja naročito u izvesnim istorijskim trenucima, takozvanim prelaznim trenucima, odnosno trenucima kada je tog preobražaja brži, kada stvarno oslobođene praktične snage zahtevaju da budu opravdane kako bi bile delotvornije i ekspanzivnije, ili kada se povećava broj teorijskih programa koji isto tako zahtevaju da budu realistički opravdani ukoliko pokazuju da ih praktični pokreti mogu primiti, koji jedino na taj način postaju više praktični i stvarni.

Struktura i nadgradnja. – Rečenicu iz uvoda u Kritiku političke ekonomije, da ljudi postaju svesni sukoba strukture na terenu ideologija, treba posmatrati kao tvđenje gnoseološke, a ne čisto psihološke i moralne vrednosti. Iz toga proizilazi da i teorijsko-praktično načelo hegemonije takođe ima gnoseološki domet, i stoga na ovom polju treba tražiti najveći Iljičev [Lenjinov] teorijski doprinos filozofiji prakse. Iljič treba da je stvarno unapredio filozofiju kao filozofiju, ukoliko je unapredio političku doktrinu i praksu. Ostvarenje hegemonističkog aparata, ukoliko stvara nov ideološki teren, određuje reformu svesti i metoda saznanja; to je saznajna činjenica, filozofska činjenica. Kročeovim jezikom rečeno: kada ljudima pođe za rukom da uvedu nov moral koji je saglasan s novim pogledom na svet, naposletku uvode i takav pogled na svet, tj. dolazi do celokupne filozofske reforme.

Struktura i nadgradnja obrazuju „istorijski blok“, to jest složena, protivrečna i nesuglasna ukupnost nadgradnji jeste odraz ukupnosti društvenih odnosa proizvodnje. Iz toga se izvlači zaključak da samo jedan sveobuhvatni sistem ideologija racionalno odražava protivrečnost strukture, i predstavlja postojanje objektivnih uslova za preobražaj prakse. Ako se obrazuje društvena grupa koja je stoprocentno homogena po ideologiji, to znači da postoje stoprocentne premise za taj preobražaj, to jest da je „racionalno“ na delotvoran i aktuelan način stvarno. To rasuđivanje se zasniva na nužnom reciprocitetu između strukture i nadgradnji (reciprocitetu koji je stvarni dijalektički proces).

(prevedeno iz prve knjige Zatvorskih beleški – Quaderni del carcere)

Advertisements