Fridrih Engels: PISMO J. BLOHU

Friedrich Engels… Prema materijalističkom shvatanju istorije, određujući momenat u istoriji je u poslednjoj instanci produkcija i reprodukcija stvarnog života. Ni Marks ni ja nismo nikada tvrdili nešto više. Ako pak neko to izvrće u tom smislu kako je ekonomski momenat jedino određujući momenat, onda on pretvara ovu postavku u apstraktnu, apsurdnu frazu koja ništa ne kazuje. Ekonomsko stanje je osnova, ali na tok istorijskih borbi vrše svoj uticaj, i u mnogim slučajevima pretežno određuju njihov oblik i razni momenti nadgradnje – politički oblici klasne borbe i njeni rezultati – ustavi koje donosi pobedilačka klasa posle dobijene bitke itd. – pravni oblici, a pogotovo odrazi svih ovih stvarnih borbi u mozgu učesnika, političke, pravne, filozofske teorije, verska shvatanja i njihov dalji razvitak u sisteme dogmi. Postoji uzajamno dejstvo svih tih momenata, u kojem na kraju krajeva ekonomsko kretanje kao nužnost probija sebi put kroz beskrajno mnoštvo slučajnosti (tj. stvari i događaja, čija je unutrašnja uzajamna povezanost tako daleka, ili se tako teško može dokazati, da je možemo smatrati kao da ne postoji, zanemariti je). Inače bi primena te teorije na bilo koji istorijski period bila lakša negoli rešenje proste jednačine prvog stepena.

Mi sami stvaramo svoju istoriju, ali, prvo, pod veoma određenim pretpostavkama i uslovima. Među njima su ekonomski uslovi ti koji konačno odlučuju. Ali i politički i drugi uslovi, pa i tradicija, koja još živi u glavama ljudi, igraju ulogu, mada ne odlučujuću. Pruska država je takođe nastala i razvijala se zahvaljujući istorijskim, u poslednjoj instanci ekonomskim uzrocima. Ali teško da bi se bez pedanterije moglu utvrditi da je između mnogih državica Severne Nemačke upravo Bradenburg bio određen ekonomskom nužnošću da postane velika sila u kojoj se ovaplotila ekonomska, jezička, a od Reformacije i verska razlika između severa i juga, a da pritom nisu uticali i drugi momenti (pre svega to što je posedovanjem Pruske došao u dodir s Poljskom, a time i s međunarodnim političkim odnosima, koji su se pokazali kao odlučujući i pri moći austriske kuće). Teško da bi pošlo za rukom, a da čovek ne ispadne smešan, da se ekonomskim uzrocima objasni postojanje svake nemačke državice u prošlosti i sadašnjosti, ili poreklo visokonemačkog pomeranja glasova, koje je geografska pregrada, koju je obrazovalo gorje od Sudeta do Taunusa, proširila do prave podele Nemačke.

A drugo, istroija se stvara tako da konačni razultat proizilazi uvek iz sukoba mnogih pojedinačnih volja, pri čemu svaka od tih volja, opet, zahvaljujući mnoštvu naročitih uslova života, postaje ono što jest. Postoje, dakle, bezbrojne sile koje se međusobno ukrštaju, beskrajna grupa paralelograma snaga, i iz toga proizilazi rezultanta – istoriski događaj. Ta se rezultanta, opet, može smatrati proizvodom jedne sile, koja, uzeta kao celina, deluje nesvesno i bezvoljno. Jer, ono što hoće svaki pojedini to mu sprečava svaki drugi, i što iz toga izađe jest nešto što niko nije hteo. Tako je dosadašnja istorija tekla slično prirodnom procesu i podvgnuta je, u suštini, istim zakonima kretanja. Ali na osnovu toga što volje pojedinaca – od kojih svako hoće ono na šta ga gone telesna konstitucija i spoljne, u poslednjoj instanci ekonomske prilike (njegove lične ili opšte društvene) – ne postižu ono što hoće, već se slivaju u nešto srednje, u zajedničku rezultantu, – na osnovu toga se ipak ne sme zaključivati da su te volje ravne nuli. Naprotiv, svaka doprinosi toj rezultanti, i za toliko je u njoj sadržana.

Dalje bih Vas zamolio da ovu teoriju izučavate na originalnim izvorima, a ne iz druge ruke – to je doista mnogo lakše. Marks nije ništa napisao u čemu ona ne bi igrala ulogu. A naročito je “Osamnaesti brimer Luja Bonaparte” izvanredan primer njene primene. Isto tako se na nju često ukazuje i u “Kapitalu”. Zatim bih Vas mogao uputiti i na moje spise:”Prevrat u nauci koji je izvršio gospodin Diring” i “L. Fojerbah i kraj klasične nemačke filozofije”, gde sam izložio istorijski materijalizam podrobnije nego što je to, koliko je meni poznato, učinjeno ikada ranije.

Mora da smo Marks i ja delimice i sami za to krivi što mladi marksisti ponekad pridaju ekonomskoj strani veću važnost nego što joj pripada. Mi smo prema protivnicima morali isticati glavni princip koji su oni osporavali, i tu je nije uvek bilo vremena, mesta i prilike da se u dovoljnoj meri uzmu u obzir i ostali momenti koji imaju udela u uzajamnom dejstvu. Ali čim je trebalo izlagati neki istoriski period, čim je dakle trebalo teoriju praktično primenjivati, stvar se menjala i zabluda tu nije bila moguća. Nažalost, i suviše se često dešava da ljudi veruju da su potuno razumeli jednu novu teoriju i da bez daljega mogu njome operisati, čim su naučili njene osnovne principe, pa ni to ne uvek tačno. A od ovog prekora ne mogu poštedeti mnoge od novijih “marksista”, za mnoge besmislice koje su tu učinjene…

21-22. septembra 1890. godine

Advertisements