Roza Luksemburg: MILICIJA I MILITARIZAM

Rosa LuxemburgI

Nije prvi i verovatno ni poslednji put da se iz partijskih redova podižu kritički glasovi o pojedinim našim programskim zahtevima i o našoj taktici.(1) To samo po sebi možemo samo pozdraviti. No pri tom je pre svega reč o tome kako, a pod tim kako ne podrazumevamo „ton“, kojim se u partiji – što je na žalost postalo moda – u svakoj prilici diže galama, nego nešto daleko važnije – opšti temelji kritike, odredjen pogled na svet, koji se izražava u kritici.

Stvarno krstaškom pohodu Izegrim-Šipela protiv zahteva za milicijom i u prilog militarizma nalazi se u temelju sasvim dosledan pogled na svet.

Najopštije stanovište od koga Šipel polazi u svojoj odbrani militarizma jeste ubedjenje u nužnost ovog vojnog sistema. On svim mogućim argumentima ratno-tehničke društvene i privredne prirode dokazuje neophodnost stajaće vojske. I on je svakako, sa izvesne tačke gledišta u pravu. Stajaća vojska, militarizam, stvarno su neophodni, ali za koga? Za današnje vladajuće klase i sadašnje vlade? No šta iz toga drugo proizilazi sem da za današnju vladu i vladajuće klase sa njihovog klasnog stanovišta ukidanje stajaće vojske i uvodjenje milicije, tj. naoružanje naroda, može izgledati kao nemoguća stvar i neka apsurdnost? I ako Šipel sa svoje strane miliciju isto tako smatra nemogućom i apsurdnošću, time samo pokazuje da i on sam po pitanju militarizma stoji na gradjanskom stanovištu, da je posmatra očima kapitalističke vlade ili gradjanskih klasa. To takodje jasno pokazuju i njegovi pojedinačni argumenti. On tvrdi da naoružanje svih gradjana, stub temeljac milicijskog sistema, ne bi bilo moguće, jer za to ne bismo imali novaca, da „kulturni zadaci već i tako trpe“. On pri tom, dakle, jednostavno polazi od današnje prusko-nemačke finansijske privrede, – neku drugu sem Mikelove (Miquel),(2) na primer neko podvrgavanje kapitalističke klase oporezivanju u većoj meri, ne može uopšte zamisliti ni kod milicijskog sistema.

Šipel vojni odgoj omladine, jedan drugi stub temeljac milicijskog sistema, smatra nepoželjnim, jer bi, po njemu, podoficiri kao vojni odgojitelji vršili najštetniji uticaj na omladinu. On pri tom polazi naravno, od današnjeg pruskog kasarnskog podoficira i prenosi ga jednostavno u fingirani milicijski sistem kao odgojitelja omladine. On ovim načinom shvatanja živo podseća na profesora Juliusa Volfa, koji važnu primedbu protiv socijalističkog društvenog poretka vidi u tome, da će pod njegovom vladavinom, po njegovom proračunu, doći do opšteg povećanja kamatne (interesne) stope.

Šipel današnji militarizam smatra privredno neophodnim, jer „oslobadja“ društvo od ekonomskog pritiska. Kaucki ulaže sav mogući napor da bi dokučio kakao je socijaldemokrata Šipel mogao misliti na „rasterećenje“ kroz militarizam, i propraća svako moguće tumačenje izvanrednim odgovorima. No Šipel se očigledno nije kao socijaldemokrata, – uopšte se nije sa stanovišta radnog naroda, prihvatio te stvari. Ako je govorio o „rasterećenju“ jasno je da je mislio na kapital. I u tome je svakako u pravu: za kapital je militarizam jedan od najvažnijih oblika ulaganja, sa stanovišta kapitala militarizam je svakako rasterećenje. I da Šipel ovde govori kao pravi predstavnik interesa kapitala vidimo već po tome što je po ovoj tački našao pozvanog pouzdanika.

„Ja tvrdim, moja gospodo“, – rečeno je u Rajhstagu na zasedanju od 12. januara 1899. godine, – „da je takodje potpuno pogrešno ako se kaže da dve milijarde dugova Rajha pogadjaju samo neproduktivne izdatke, njima se ni na koji način ne suprotstavljaju produktivni dohoci. Ja tvrdim da ne postoji produktivnije ulaganje od izdataka za vojsku.“(3) Stenogram pri tom ipak saopštava „veselo raspoloženje na levoj strani“… Govornik je bio – baron fon Štum.(4)

Za sve Šipelove tvrdnje upravo je karakteristično ne toliko što su one same po sebi pogrešne, nego što imaju za temelj stanovište gradjanskog društva; zato se i kod Šipela, gledano sa socijaldemokratskog stanovišta, sve pojavljuje postavljeno na glavu: stajaća vojska je neophodna, militarizam privredno blagotvoran, milicija nepraktična, itd.

Upadljivo je kako se Šipelovo stanovište po pitanju militarizma u svim glavnim tačkama slaže sa njegovim stanovištem po jednom drugom, najvažnijem pitanju političke borbe – carinske politike.

Pre svega, ovde se kao i tamo odlučno odbacuje da se ovo ili ono zauzimanje stava po nekom pitanju poveže sa demokratijom ili reakcijom. Tvrdnja da je slobodna trgovina istovetna sa napretkom, a zaštitne carine sa reakcijom, rečeno je u referatu na Štutgartskom partijskom kongresu, pogrešna je. Duga i široka istorijska sećanja trebalo bi da dokažu da se veoma lepo može biti pristalica slobodne trgovine i ujedno reakcionar i, prema tome, pristalica zaštitnih carina i vatren prijatelj demokratije. Skoro istim rečima čuli smo sada: „Postoje oni koji sanjaju o miliciji, koji današnji privredjivački život kažnjavaju večnim smetnjama i prekidima i koji podoficirski duh žele usaditi našim mladićima i dečacima sve do poslednjih razreda škole – mnogo gore od današnjeg militarizma. Postoje protivnici milicije, koji su u potpunosti smrtni neprijatelji svake takve hipertrofije vojnih intervencija i zahteva“.(5)

Iz činjenice da gradjanski političari u ovim kao i u svim drugim pitanjima ne zauzimaju nikakav načelan stav, da se bave prigodnom politikom, socijaldemokrata Šipel i za sebe izvodi pravo i nužnost da ne obrati pažnju na unutrašnje reakcionarno jezgro zaštitnih carina i militarizma, odnosno da bagateliše napredno značenje slobodne trgovine i milicije, tj. da isto tako ne zauzme načelan stav u odnosu na oba ova pitanja.

Drugo, kao i tamo ovde vidimo da istovremeno sa opozicijom protiv pojedinačnih zala politike zaštitnih carina, i u pogledu militarizma postoji sudbonosno oklevanje da se obe pojave kao takve sasvim unište. U Štutgartu smo slušali u Šipelovom referatu o nužnosti borbe protiv nekih preteranih carina, no ujedno i opomenu: „usidriti se“, „vezati sebi ruke“, tj. uvek i svuda voditi borbu protiv zaštitnih carina. Sada čujemo da se Šipel slaže sa „parlamentarnom i agitacionom borbom protiv konkretnih vojnih zahteva“,(6) ali da upozorava na opasnost od toga da se „čisto spoljašnje slučajnosti i veoma sporedna, svakako i veoma upadljiva obratna dejstva (militarizma) na druga područja društva uzmu za njegovu bit i njegovu srž“.(7)

Konačno, treće, a to je temelj oba prednja stanovišta, ovde kao i tamo procena pojave isključivo sa stanovišta ranijeg gradjanskog razvoja, tj. sa istorijski uslovljene napredne strane i potpuno neosvrtanje na dalji, predstojeći razvoj, i u vezi sa time, i na reakcionarnu stranu navedenih pojava. Zaštitna carina je za Šipela još uvek to što je bila u vreme pokojnog Fridriha Lista, pre više od jedno pola veka: veliki napredak u odnosu na srednjevekovnu-feudalnu rascepkanost Nemačke. Što je već danas opšta slobodna trgovina isti takav nužan dalji korak svetske privrede, koja je savladala unutrašnja privredna ograničavanja i postala jedinstvena da su stoga danas nacionalne carinske granice reakcija, – to za Šipela ne postoji. Tako isto stoji i sa militarizmom. On ga još uvek posmatra sa stanovišta velikog napretka, koji je stajaća vojska značila na temelju opšte vojne obaveze u odnosu na nekadašnje najamne vojske i feudalne armije. No pri tom se za Šipela razvoj zaustavlja: daljim ostvarivanjem opšte vojne obaveze istorija za njega ne odbacuje stajaću vojsku.

No šta znače ta karakteristična stanovišta, koja Šipel zauzima kako o carinama tako i po pitanju vojske? Ona, prvo, znače politiku od slučaja do slučaja, umesto načelnog zauzimanja stava, i u vezi sa time, borbu samo protiv deformacija carinskog, odnosno vojnog sistema, umesto borbe protiv samog sistema. No, šta je ta politika drugo do naš stari poznanik iz poslednjeg vremena partijske istorije – oportunizam?

To je opet „praktična politika“, koja u Izegrim-Šipelovom otvorenom odricanju od zahteva za milicijom, jedne od temeljnih tačaka našeg celog političkog programa, slavi svoje trijumfe, i u tome se sa partijsko-političkog stanovišta sastoji stvarni značaj Šipelovog istupanja. Samo u povezanosti sa celom ovom strujom i sa stanovištem opštih temelja i posledica oportunizma možemo pravilno prosuditi i proceniti najnovije socijaldemokratsko izjašnjavanje u korist militarizma.

II

Suštinsko obeležje oportuništičke politike jeste da dosledno stalno vodi tome da se krajnji ciljevi pokreta, interesi oslobodjenja radničke klase žrtvuju njihovim najbližim, i to – umišljenim interesima. Da taj postulat u dlaku odgovara i Šipelovoj politici, možemo očigledno pokazzati i na jednom od njegovih osnovnih stavova u vezi sa pitanjem militarizma. Najvažniji privredni razlog, koji nas zbog Šipela prisiljava da se zadržimo na sistemu militarizma jeste ekonomsko „rasterećenje“ društva pomoću ovog sistema. Mi tu apstrahujemo da to čudno tvrdjenje ignoriše najjednostavnije privredne činjenice. Mi tome nasuprot hoćemo, radi karakterisanja tog načina shvatanja na trenutak pretpostavimo da je ta izopačena tvrdnja istina, da se „društvo“ kroz militarizam stvarno „rasterećuje“ od svojih suvišnih proizvodnih snaga.

Kako se ta pojava za radničku klasu može oblikovati? Očigledno tako da se oslobodi jednog dela svoje rezervne armije, najamnih radnika, kroz održanje stajaće vojske i time poboljša svoje radne uslove. Šta to znači? Samo to: radnik daje, kako bi smanjio svoju ponudu na tržištu radne snage, kako bi ograničio utakmicu, prvo – jedan deo svoje nadnice u vidu poreza, kako bi svog konkurenta izdržavao kao vojnika. Drugo, od tog konkurenta stvara orudje, kojim svaka kapitalistička država može svaki njegov pokret u cilju poboljšanja njegovog položaja (ustanci, koalicija itd.) onemogućiti, u nužnom slučaju ugušiti u krvi, dakle isto poboljšanje položaja radnika osujetiti, da bi zbog toga militarizam po Šipelu bio nužan. Treće, radnik čini tog konkurenta najsigurnijim stubom reakcije uopšte, dakle svoje vlastite eksploatacije.

Drugim rečima: radnik kroz militarizam sprečava neposredno smanjivanje svoje nadnice za izvestan iznos, no zato u velikoj meri gubi mogućnost da se trajno bori za podizanje svoje nadnice i za poboljšanje svoga položaja. On kao prodavac radne snage dobija, no ujedno gubi političku slobodu kretanja kao gradjanin, da bi u krajnjoj liniji i kao prodavac radne snage izgubio. On uklanja jednog konkurenta sa tržišta radne snage da bi video kako se javlja jedan čuvar njegovog najamnog ropstva, i sprečava smanjenje nadnice da bi tako smanjio kako izglede trajnog poboljšanja svoga položaja kao i izglede na svoje konačno privredno i društveno oslobodjenje. To je stvarni značaj privrednog „rasterećenja“ radničke klase kroz militarizam. Ovde kao i kod svih špekulacija oportunističke politike vidimo kako se veliki ciljevi socijalističkog klasnog oslobodjenja žrtvuju malim praktičnim trenutnim interesima; interesima, koji se pored toga, kada se bliže pogledaju, pokazuju u suštini prividnim.

No postavlja se pitanje: kako je Šipel mogao doći na pomisao koja tako apsurdno zvuči, da izjavi kako je militarizam i sa stanovišta radničke klase neko „rasterećenje“? Podsetimo se kako isto pitanje izgleda sa stanovišta kapitala. Pokazali smo da za kapital militarizam predstavlja način ulaganja koji donosi najveću dobit, način bez koga se ne može. Doista! Jasno je, doduše, da ista sredstva koja oporezivanjem dolaze u ruke vladi služe održavanju militarizma, a da su ostala u rukama stanovništva predstavljala bi povećanu potražnju za životnim namirnicama i predmetima komfora ili, korišćena od države, za kulturne ciljeve, isto tako stvorila bi odgovarajuću potražnju za društvenim radom. Jasno je, doduše, da tako militarizam za društvo u celini uopšte nije nikakvo „rasterećenje“. Samo drugačije se postavlja pitanje sa stanovišta kapitalističkog profita, sa stanovišta preduzetnika. Za kapitalistu uopšte nije svejedno da li njegove proizvode potražuju raspršeni privatni kupci ili država. Potražnja države odlikuje se sigurnošću, masovnošću i povoljnim, najčešće monopolističkim oblikovanjem cena, koje državu čine najpogodnijim kupcem i isporuke za nju najblistavijim poslom za kapital.

Ali to što je kod vojnih liferacija naročita i krajnje važna prednost – u odnosu, na primer, na državne izdatke za kulturne ciljeve (škole, putevi itd.) – to su neprekidne tehničke inovacije i neprekidan rast izdataka, tako da militarizam predstavlja neiscrpan, čak sve izdašniji izvor kapitalističke dobiti i kapital podiže do jedne društvene moći, kakva se radniku javlja na primer u Krupovim (Krupp) i Štumovim preduzećima. Militarizam koji za društvo u celini predstavlja ekonomski potpuno apsurdno rasipanje ogromnih proizvodnih snaga, koji za radničku klasu znači snižavanje njenog životnog standarda u cilju njenog socijalnog porobljavanja, predstavlja za klasu kapitalista ekonomski najblistaviji, nezamenljiv način investiranja, kao društveno i politički najbolji oslonac njene klasne vladavine. Zato, ako Šipel olako izjavljuje da je taj isti militarizam nužno ekonomsko „rasterećenje“, tada očigledno ne samo da zamenjuje stanovište društvenih interesa interesima kapitala i stavlja se tako – kao što smo u uvodu kazali – ne samo na gradjansko stanovište, nego takodje polazi, pretpostavljajući da je svaka ekonomska prednost preduzetništva nužno takodje prednost radničke klase, od načela harmonije interesa izmedju kapitala i rada.

To je opet isto stanovište, koje smo kod Šipela već jednom upoznali – u vezi sa pitanjem carina. Takodje i tu je – pošto je radnika kao proizvodjača hteo da zaštiti od štetne utakmice inostrane industrije – načelno istupio u korist zaštita carina. Tu, baš kao i u podnesku o vojsci, vidi samo neposredno privredne interese radnika a previdja njihove dalje društvene interese, povezane sa opštim društvenim napretkom prema slobodnoj trgovini ili ka ukidanju stajaće vojske. I tu kao i tamo smatra takodje neposrednim privrednim interesom radnika to što je u neposrednom interesu kapitala, verujući da je sve ono što je prednost za preduzetništvo prednost i za radnika. Žrtvovanje konačnih ciljeva pokreta praktičnim trenutnim uspesima i procena praktičnih interesa sa stanovišta harmonije interesa izmedju kapitala i rada – oba ova načela nalaze se isto tako medjusobno u harmoničnoj povezanosti, kao što čine suštinsko obeležje cele oportunističke politike.

Na prvi pogled može nas iznenaditi što zastupnik ove politike nalazi mogućnost da se pozove na tvorca socijaldemokratskog programa i da to najozbiljnije – pošto je ipak njegov jemac po vojnom pitanju baron fon Štum – da za svog jemca po istom pitanju smatra – Fridriha Engelsa. Reč je o uvidu u istorijsku nužnost i istorijski razvoj militarizma, u čemu Šipel uobražava da se slaže sa Engelsom. No to samo ponovo dokazuje da isto kao nekad nesvarena Hegelova dijalektika, tako i sada nesvareno Marksovo shvatanje istorije vodi najkobnijoj pometnji u glavama. Dalje, ponovo se pokazuje da je jedno i drugo, dijalektički način mišljenja uopšte kao i materijalističko shvatanje istorije posebno, ma koliko da su revolucionarni kada ih pravilno shvatimo, radjaju opasne reakcionarne posledice čim se shvate izopačeno. Ako čitamo Šipelove citate iz Engelsa, naime iz Anti-Diringa o razvoju vojnog sistema od njegovog ukidanja i do narodne vojske, tada je na prvi pogled nejasno, u čemu se u stvari nalazi razlika izmedju Šipelovog i u partiji odomaćenog shvatanja o tom pitanju. Mi militarizam, kakav je on u suštini, posmatramo kao prirodni i neizbežni izdanak društvenog razvoja – Šipel takodje. Mi tvrdimo da militarizam u svom daljem razvoju vodi narodnoj vojsci – Šipel takodje. Pa gde je tada razlika, koja je Šipela mogla odvesti njegovoj reakcionarnoj opoziciji prema zahtevu za milicijom? Ona je vrlo jednostavna: dok mi sa Engelsom u vlastitom unutrašnjem razvoju militarizma u miliciju vidimo samo uslove za njegovo ukidanje, Šipel misli da narodna vojska budućnosti takodje samom sobom, „iz sebe“, izrasta iz današnjeg vojnog sistema. Dok mi, oslanjajući se na te materijalne uslove koje nam pruža objektivni razvoj, proširenje opšte vojne obaveze i skraćivanje roka službe – kroz političku borbu hoćemo da ostvarimo sistem milicije, Šipel se oslanja na vlastiti razvoj militarizma sa njegovim propratnim pojavama i žigoše svako svesno zalaganje za ostvarenje milicije kao maštanje i politikanstvo.

Ono što tako dobijamo nije Engelsovo shvatanje istorije, nego Bernštajnovo. Kao što kod Bernštajna kapitalistička privreda od sebe, bez skoka, korak po korak, „urasta“ u socijalističku privredu, tako kod Šipela iz današnjeg militarizma iz sebe izrasta narodna vojska. Kao što Bernštajn u odnosu na kapitalizam u celini, tako i Šipel u odnosu na militarizam ne razume da nam objektivni razvoj daje u ruke samo uslove jednog višeg razvojnog stupnja, no da ni jedno ni drugo ne možemo ostvariti bez našeg zalaganja koje je svesno svoga cilja, bez političke borbe radničke klase za socijalistički preobražaj ili za miliciju. No kao god što se to komotno „urastanje“ javlja kao puka himera, oportunistički izlaz, da bi se izbegla revolucionarna borba sigurna u cilj, tako se i društveni i politički preobražaj, koji se može postići tim putem, sprčkao u jednu gradjanski krpariju. Kao što u Bernštajnovoj teoriji „postepene socijalizacije“ konačno iz pojma samo socijalizma nestaje sve što pod tim podrazumevamo, i socijalizam postaje „društvena kontrola“, tj. bezazlena gradjanska reforma, tako se i u Šipelovom shvatanju „narodna vojska“ iz slobodnog naoružanog naroda koji sam odlučuje o ratu i miru, što je naš cilj, preobražava u opštu vojnu obavezu, koja se proteže na sve sposobne gradjane, i sa kratkim rokom vojne obaveze. Primenjeno na sve ciljeve naše političke borbe, Šipelovo shvatanje neposredno vodi odricanju od celokupnog socijaldemokratskog programa.

Šipelovo izjašnjavanje za militarizam očigledno je objašnjenje za čitavu oportunističku struju u našoj partiji i ujedno važan korak u njenom razvoju. Već smo i ranije slušali od jednog socijaldemokratskog poslanika Rajhstaga, od Hajnea, da se pod datim okolnostima kapitalističke vladavine mogu odobriti vojni zahtevi. No to je bilo zamišljeno samo kao ustupak višim ciljevima demokratije. Topovi su kod Hajnea barem imali poslužiti samo kao predmet razmene za narodna prava. Sada Šipel izjavljuje da su topovi radi topova nužni. Ako je i rezultat ovde kao i tamo isti – naime podrška militarizmu – tada je kod Hajnea barem još bilo reči o pogrešnom shvatanju socijaldemokratskog načina vodjenja borbe, dok kod Šipela ta podrška jednostavno proističe iz pomeranja objekta borbe. Tamo se samo umesto socijaldemokratske predlagala gradjanska taktika, ovde je umesto socijaldemokratskog programa drsko postavljen gradjanski program.

U Šipelovoj „sumnji u miliciju“ „praktična politika“ izvukla je svoje poslednje zaključke. Dalje u pravcu reakcije ne može ići, preostaje joj samo da se proširi na ostale tačke programa kako bi zbacila ostatak socijaldemokratskog ogrtača, čijim se krpicama kiti, i da se pojavi u potpunoj klasičnoj razgolićenosti kao pastor Nauman (Naumann).(8)

III

Kada bi socijaldemokratija bila diskusioni klub za socijalno-politička pitanja mogla bi Šipelov slučaj posle jednog teoretskog raspravljanja s njim smatrati skinutim sa dnevnog reda. No kako je ona politička borbena partija, za nju teoretskim dokazivanjem pogrešnosti Šipelovog stanovišta pitanje nije rešeno nego, naprotiv, tek postavljeno. Šipelov spis o miliciji nije samo ispoljavanje odredjenih misli, on je takodje politički postupak. Ono čime partija na njega mora odgovoriti nije zato pobijanje pogleda, već isto tako politička akcija. I ta akcija mora biti srazmerna dalekosežnosti Šipelovog izjašnjavanja.

Tokom protekle godine tako su napadi iz naših vlastitih redova prilično uzdrmali u svojoj neospornoj valjanosti sve postulate koji su se smatrali kamenima temeljcima socijaldemokratije. Eduard Bernštajn je izjavio da mu krajnji cilj proleterskog pokreta ništa ne znači. Volfgang Hajne je svojim predlozima za kompenzaciju(9) pokazao da mu uobičajena socijaldemokratska taktika u stvari ništa ne predstavlja. Sam Šipel dokazuje da se i on direktno uzdigao iznad političkog programa partije. Skoro nijedno načelo proleterske borbe nije ostalo poštedjeno nipodaštavanja od strane nekih partijski predstavnika. U celini ne vidimo nimalo utešnu sliku. Izmedju ovih veoma značajnih izjašnjavanja moramo ipak praviti razliku, sa stanovišta partijskih interesa. Bernštajnova kritika naših teoretskih zahteva nesumnjivo je krajnje sudbonosna pojava samo oportunizam u praksi za pokret je neuporedivo opasniji. Sumnju u krajnji cilj može još uvek sam pokret, dok je u svojoj praktičnoj borbi zdrav i snažan, jednostavno da otkloni. No čim se najbliži ciljevi, dakle sama praktična borba, stavi pod znak pitanja tada čitava partija zajedno sa konačnim ciljem i pokretom postaje ne samo „ništa“ u subjektivnoj predstavi ovog ili onog partijskog filozofa, nego i objektivnom svetu pojava.

Šipelov napad upravljen je samo na jednu tačku našeg partijskog programa. No ta jedina tačka jeste, s obzirom na temeljni značaj militarizma po sadašnju državu, praktično već poricanje cele političke borbe socijaldemokratije.

U militarizmu kristališe se moć i vladavina isto tako kapitalističke države kao i gradjanske klase, i kao što je socijaldemokratija jedina partija koja protiv nje bori, tako i obrnuto, načelna borba protiv militarizma spada u bit socijaldemokratije. Odricanje od borbe protiv militarističkog sistema praktično se svodi na poricanje borbe protiv današnjeg društvenog poretka uopšte. Rekli smo na kraju prethodnog poglavlja da oportunizmu još samo preostaje da Šipelov stav prema pitanju milicije proširi i na druge programske tačke kako bi zaklinjući se potpuno napustio socijaldemokratiju. Pri tom smo mislili na subjektivan, svestan razvoj pristalica te politike. Objektivno, prema prirodi stvari, taj razvoj je u Šipelovom izjašnjavanju već ispoljen.

Još jedna strana u oportunističkim izjašnjavanjima u poslednje vreme i poimenice u Šipelovom izjašnjavanju zaslužuje pažnju, ako ni zbog čega drugog ono zbog njene simptomatičnosti. Reč je o savršenoj lakoći, nepokolebljivom miru, štaviše, kao u poslednjem slučaju reč je čak o vedroj gracioznosti, kojom se potkopavaju načela koja su svakom drugu koji ne shvata površno partijsku stvar ušla u krv i meso i čije je podrivanje kod svakog čestitog socijaldemokrate trebalo da izazove barem krizu savesti. Te pojave su pouzdani znaci, bez obzira na sve drugo, niskog revolucionarnog nivoa, otupljivanja revolucionarnog instikta, pojave koja same po sebi mogu biti neshvatljive i nebitne, no za jednu partiju – koja je, kao socijaldemokratija, privremeno većim delom upućena ne na uspehe u praksi već na uspehe u širenju svojih ideala pa individualnoj izgradjenosti svojih članova nužno postavlja visoke zahteve – nesumnjivo su bitne. Harmonična dopuna gradjanskog načina mišljenja oportunizma jeste njihov gradjanski način osećanja. Dalekosežnost Šipelovog izjašnjavanja u svim pravcima, čini odgovarajuće misaono izjašnjavanje partije nužnim. U čemu se može i mora sastojati ta protivakcija? Prvo u jasnom i nedvosmislenom zauzimanju stava čitave partijske štampe o tom pitanju, isto tako objašnjavanje tog slučaja na partijskim skupovima. Ako se partija u celini ne nalazi na Šipelovom stanovištu, prema kome su narodni skupovi samo prilike na kojima se gomili bacaju mrvice „parola“, da u datom trenutku izabere za Rajhstag jednog „čoveka od soja“, tada ona ne može ni na objašnjenje najvažnijih partijskopolitičkih načela gledati kao na „obrok za izabranike“, odredjen za izabrane a ne za veliku masu drugova. Naprotiv, samo unošenje diskusije u najšire partijske krugove može uspešno onemogućiti eventualno širenje Šipelovih pogleda.

No drugo, što je još važnije, jeste zauzimanje stava socijaldemokratske frakcije u Rajhstagu. Ona je ta, koja je pre svega pozvana da u Šipelovom slučaju kaže odlučujuću reč, s jedne strane zato što je Šipel poslanik Rajhstaga i član frakcije, s druge strane zato jer je pitanje koje on obradjuje jedan od glavnih predmeta parlamentarne borbe. Mi ne znamo da li je frakcija u tom pogledu nešto učinila ili nije. Kako je uskoro posle pojave Izegrimovog članka postala javna tajna ko se nalazio iza pseudonima, vrlo je verovatno da partija nije skrštenih ruku gledala kako je jedan njen član njenu delatnost izvrgao ruglu.

Ako nešto već nije učinila, može propušteno nadoknaditi, pošto je Kaucki Šipela istresao iz njegove vučije kože.(10) Bez obzira da li je frakcija prema Šipelovom slučaju zauzela stav ili nije, rezultat će biti uglavnom isti, sve dok taj stav ne sazna celokupna partija. Prinudjena da se kreće po parketu gradjanskog parlamentarizma, koji je stran njenoj demokratskoj suštini, socijaldemokratija je kako izgleda nehotično i nesvesno preuzela i neke običaje tog parlamentarizma, koji se baš ne mogu uskladiti sa njenim demokratskim karakterom. Tu npr, po našem mišljenju, spada istupanje frakcije kao korporacije zatvorene ne samo prema gradjanskim partijama, što je potpuno nužno, već i prema vlastitoj partiji – što može postati nepodnošljivo. Frakcije gradjanskih partija, medju kojima se borba najčešće vodi u vidu neuzbudljivih zakulisnih pregovora i trampe, imaju sve razloge da se plaše svetlosti i javnosti. Socijaldemokratska frakcija, naprotiv, niti ima potrebu niti je pobudjena da rezultat svojih rasprava gleda kao na internu stvar, čim je reč o partijskim načelima ili o važnijim taktičkim pitanjima. Rešavanje takvog pitanja samo na nekom tajnom zasedanju frakcije bilo bi dovoljno samo tada, kada bi kod nas, kao i kod gradjanskih partija, bilo reči samo o konačnom rezultatu odredjenog glasanja frakcije u Rajhstagu. Ali socijaldemokratija, za koju je parlamentarna borba njene frakcije mnogo važnija sa čisto agitacionog od praktičnog stanovišta, ne može se u datom slučaju ići za formalnom odlukom većine, već za samom raspravom o stvari, za razjašnjavanjem situacije. Za partiju je barem isto toliko važno da zna kako njeni predstavnici misle o parlamentarnim pitanjima, kao i to kako o tome u celini u Rajhstagu glasaju. U jednoj iz osnova demokratskoj partiji ne može se ni pod bilo kakvim okolnostima odnos izmedju birača i poslanika smatrati rešenim samim činom izbora i uglavnom formalnim, sumarnim podnošenjem izveštaja na partijskim kongresima. Frakcija, naprotiv, mora ostati u što življem dodiru sa partijskom masom, i to postaje naime jednostavan imperativ samoodržanja s obzirom na oportunistička strujanja, koja se u poslednje vreme javljaju baš medju poslanicima. Javno zauzimanje stava prema Šipelovim istupanjima bilo je već i zato nužno, jer partija u svojoj ukupnosti, ma koliko to mogla i želela, jednostavno nije u mogućnosti da kao celina sama istupi po tome pitanju. Frakcija je pozvano političko zastupstvo celokupne partije i trebalo bi da vlastitim javnim postupcima posredno pomogne partiji da zauzme potreban stav.

Treće, konačno, i partija neposredno kao takva treba da kaže svoju reč o Šipelovom slučaju, i to u jedinoj formi koja joj stoji na raspolaganju – na sledećem partijskom kongresu.

Rečeno je u štutgartskoj diskusiji da partijski kongres ne može odlučivati o teoretskim pitanjima. Sada u Šipelovom slučaju imamo čisto praktično pitanje. Rečeno je da su Hajneovi predlozi o kompenzaciji bili samo neprikladna muzika budućnosti, sa kojom partija ne može da računa. Sada kod Šipela imamo muziku sadašnjosti. I to se u Šipelovom zauzimanju stava prema pitanju milicije oportunistička politika, kao što je rečeno, razvila do poslednjih konsekvenci, ona je sazrela za rešavanje. Postavlja nam se kao prešan zadatak partije da iz tog razvoja jasnim i nedvosmislenim zauzimanjem stava izvučemo pravilne zaključke.

Ona za to ima dva razloga. U datom slučaju reč je o jednom povereniku, političkom predstavniku partije, koji bi prema svome položaju imao da posluži kao mač u borbi, čija bi akcija trebalo da partiji bude brana protiv nasrtaja gradjanske države. No ako se brana svakog trenutka preobražava u stvar kašaste prirode i ako se oštrica slama u borbi kao da je od hartije, zar onda i partija sa svoje strane toj politici ne bi mogla doviknuti:

Dosta sa kašom,
ona mi je potrebna,
od kartona ne mogu iskovati mač!…

Sa molbom da ga objavi, list „Leipziger Volkszeitung“ dobio je 24. februara sledeći dopis, koji je Šipel poslao pošto je pročitao oba prva članka:

Dragi prijatelju Šenlank (Schoenlank)!

Članke rl. (Roze Luksemburg) u novinama „Leipziger Volkszeitung“ stalno čitam sa velikim interesovanjem, ne što bih se sa njima uvek po svim tačkama mogao složiti, nego što u njima visoko cenim živahnu borbenu prirodu, čestito ubedjenje i podsticajnu dijalektiku.

I ovaj put ne pratim bez čudjenja zaključke, koji sve više i brže dostižu kulminaciju i koji polaze od jedne pretpostavke:

Privredni razlog, koji nas zbog Šipela prinudjuje da se zadržimo na sistemu militarizma jeste ekonomsko rasterećenje društva pomoću ovog sistema… Šipel militarizam i sa stanovišta radničke klase proglašava rasterećenjem… time što polazi od načela harmonije interesa izmedju kapitala i rada.

Svaka čast zaključcima, samo pretpostavka je potpuno pogrešna i ništavna! Ja sam u „Neue Zeit“ samo izjavio da ogromni neproduktivni izdaci – bilo privatnika za ludi luksuz ili glupe budalaštine, bilo države za vojsku, za mesta sa dobrim prihodima i svakojake trice – slabe groznicu krize, kojom bi jedno društvo „hiperprodukcije“ upravo bilo potresano kada neproduktivno rasipništvo ne bi zauzimalo sve više mesta pored akumulacije u produktivne svrhe. Time, razume se, nisam ni najmanje pozdravio rasipanje i neproduktivne izdatke, još manje sam ih zahtevao u interesu radničke klase. Ja sam jedino pokušao da ukažem na druge, kako se obično naglašava, stvarne posledice istih po „moderno društvo“.

Smatrao sam u početku nesumnjivim da me niko neće oceniti kao prvoborca „za moderno društvo“. Medjutim, imam ipak i neka iskustva što se tiče socijaldemokratskih diskusija, i tako sam, kako bih izbegao svaki nesporazum, naknadno ubacio u pasus o

hiperprodukciji još jednu malu rečenicu:

Naravno, to mi militarizam ne čini prijatnim, već utoliko neprijatnijim.

To ipak po svome smislu znači: utoliko više za odbacivanje. No i ta suvišna opreznost sa moje strane izgleda da mi nije ništa pomogla: „ostaje pri tom“ – upravo kao da se vodila diskusija sa nekom gradjanskom ženom.

Medjutim, ukazivanjem na prostodušnost rl. – saradnika lista „Leipziger Volkszeitung“, uzdam se u to da će uvideti da je tu uzeo sasvim pogrešan start i da će stoga trka za premiju proletersko-najrevolucionarnijeg ubedjenja izmedju nas dvojice još jednom morati da krene od početka.

Vaš
Maks Šipel

IV

Ako drug Šipel sa čudjenjem sledi „sve višu i bržu kulminaciju zaključivanja“, koja polaze od osnove jednog pogleda koji je on izrekao, onda to još jednom dokazuje da pogledi imaju svoju logiku, čak i tamo gde je ljudi nemaju.

Šipelova replika koja se nalazi pred nama predstavlja najpre za njegovu misao o ekonomskom „rasterećenju“ kapitalističkog društva kroz militarizam, formulisanu u „Neue Zeit“, značajnu dopunu: pored militarizma pojavljuju se sada „mesta sa dobrim prihodima i svakojake trice“ i „ludi luksuz i glupe budalaštine privatnika“ kao sredstvo rasterećenja i izbegavanja kriza. Poseban pogled na društvenu funkciju militarizma razvija se tako u opštu teoriju, po kojoj je rasipništvo korektiv kapitalističke privrede, i dokazuje da smo barem fon Štumu kao ekonomisti učinili nepravdu time što smo ga u prvom članku nazvali Šipelovim jemcom. Štum je mislio, kada je izdatke za vojsku proglasio najproduktivnijom, barem na značaj militarizma u borbi za tržišta i za odbranu „domaće industrije“. Šipel pri tom, kako se ispostavlja, potpuno apstrahuje od specifične funkcije militarizma u kapitalističkom društvu, on u tome vidi jednostavno jednu duhovitu formu da se odredjena masa društvenog rada svake godine ispuca; militarizam ekonomski njemu je isto što i npr. šesnaest pasa vojvotkinje d’Ize (d’Uzes), koji za čitav apartman, nekoliko članova posluge i za čitavu pseću garderobu „rasterećuju“ kapitalističku privredu.

Šteta što drug Šipel u kalejdoskopskom menjanju svojih ekonomsko-političkih simpatija svaki put tako temeljno kida sa svojim jučerašnjim naklonostima, da mu ne preostaje ni najbledja uspomena. Inače bi kao bivši rodbertusovac morao pomisliti na klasične listove Četvrtog socijalnog pisma Kirhmanu (Kirchmann)(11) gde je njegov nekadašnji majstor smrvio njegovu sadašnju teoriju o krizama i luksuzu. No ta teorija je mnogo starija od Rodbertusa.

Ako misao o privrednom rasterećenju posebno kroz militarizam – najmanje u redovima socijaldemokratije – i može bar da pretenduje na draž novine, tada opšta teorija o spasilačkoj funkciji rasipništva za kapitalističko društvo pokazuje da je isto toliko stara kao i sama gradjanska vulgarna ekonomija.

Vulgarna ekonomija je doduše u svom lutajućem razvitku porodila više teorija o krizi, ali ta koju je naš Šipel sada usvojio, spada u najbanalnije, ona se čak nalazi – što se tiče uvida u unutrašnji mehanizam kapitalističke privrede – niže od teorije najodvratnijeg lakrdijaša vulgarne ekonomije, Ž. B. Seja, prema kome je hiperprodukcija u stvari podprodukcija.

Šta je opšta pretpostavka Šipelove teorije? Krize nastaju tako što prema masi proizvedenih dobara ima premalo potrošača, krize se dakle mogu obuzdati povećanjem potrošnje u okviru društva. Tu se dakle kapitalističko stvaranje kriza ne izvodi iz unutrašnje tendencije proizvodnje da prelazi granice tržišta i iz haotičnosti proizvodnje, nego iz potpunog odsustva odnosa izmedju proizvodnje i potrošnje. Masa dobara kapitalističkog društva predstavlja se tu kao neko brdo pirinča odredjene veličine, kroz koje se društvo mora progristi. Što se više konzumira, utoliko manje ostaje nesvarenog ostatka da pritiskuje ekonomsku savest društva, utoliko je veće „rasterećenje“. To je apsolutna teorija kriza, koja se prema onoj relativnoj kod Marksa isto tako odnosi kao i Maltusova (Malthus) teorija o stanovništvu prema Marksovom zakonu o relativnoj prenaseljenosti.

No za društvo nije svejedno ko je potrošač. Ako potrošnja služi samo za to da se blagovremeno ponovo pokrene proizvodnja, tada brdo pirinča počinje opet da raste i „društvo“ nije ništa dobilo, krizna groznica potresa ga kao i ranije. Tek kada se dobra zanavek apsorbuju, ako služe potrošnji ljudi, koji sa svoje strane više ništa ne proizvode, tek tada će društvo s olakšanjem odahnuti, stvaranje kriza biće obuzdano.

Preduzetnik Hinc ne zna šta će sa robom koju je sam (tj. njegovi radnici) proizveo. Na sreću, preduzetnik Kunc bavi se ludim luksuzom i otkupljuje od svog ugroženog klasnog druga neprijatnu robu. No on sam, Kunc, ima medjutim takodje suvišak proizvedenih dobara, koja ga „pritiskuju“; na sreću, ranije navedeni Hinc daje isto tako mnogo za „luksuz i budalaštine“ i nudi se zabrinutom Kuncu sa svoje strane kao željeni kupac. Sada, posle srećno sklopljenog posla, obojica naših preduzetnika zgranuto se gledaju i dobijaju želju da poviknu: Da li si lud ti ili ja? Stvarno to su obojica. Jer šta su postigli operacijom koju im je savetovao Šipel? Obojica su naravno valjano pomogli da se do kraja uništi odredjena masa dobara. Ali avaj, nije uništenje materijalnih dobara već ostvarenje viška vrednosti u čistom zlatu svrha preduzetništva. I u tom pogledu šaljiv posao svodi se na istu stvar, kao da je svaki od obojice preduzetnika sam potpuno progutao, konzumirao svoj vlastiti pretekli višak vrednosti. To je Šipelovo sredstvo za ublažavanje kriza. Da li vestfalski baroni ugljena pate od hiperprodukcije? Budale! Oni treba samo da bolje greju svoje palate i tržište ugljena je „rasterećeno“. Da li se posednici mermernih majdana u Karari žale zbog zapinjanja u trgovini? Oni treba samo da za svoje konje podignu staje od mermera i „krizna groznica“ u trgovini mramorom odmah će iščeznuti. I ako se navuče neki preteći oblak opšte trgovinske krize, Šipel će doviknuti kapitalizmu: „Više ostriga, više šampanjca, više livrejisane posluge, više balerina, i vi ste spaseni“! Mi samo strahujemo da će mu stari okoreli momci odgovoriti: „Gospodine, Vi smatrate da smo gluplji nego što jesmo“!

Ova duhovita ekonomska teorija vodi, medjutim, još zanimljivijim socijalnim i političkim zaključcima. Ako, naime, neproduktivna potrošnja, tj. potrošnja države i gradjanskih klasa, predstavlja privredno rasterećenje i protusredstvo za ublažavanje kriza, tada se u interesu društva i mirnog toka proizvodnog ciklusa javlja to da je neproduktivna potrošnja što je moguće šira, produktivna što je moguće ograničenija, da je deo koji su prisvojili kapitalisti i država što je moguće veći, deo koji preostaje radnom narodu što je moguće manji, da su profiti i porezi što je moguće viši i da su nadnice što je moguće niže. Radnik – privredni „teret“ za društvo, i psići vojvotkinje d’Ize, privredna uzdanica – to su posledice Šipelove teorije o „rasterećenju“.

Rekli smo da je ona i medju vulgarnoekonomskim teorijama najbanalnija. Šta je mera stepena vulgarnoekonomske banalnosti? Suština vulgarne ekonomije sastoji se u tome što zbivanja kapitalističke privrede ne posmatra u objektivnoj povezanosti i njenoj unutrašnjoj biti, već u površnoj raspršenosti kroz zakon konkurencije, ne kroz dogled nauke, nego kroz naočare pojedinačnih interesa gradjanskog društva. No već prema ovim interesovanjima pomera se i slika društva, i ona se više ili manje krivo može odražavati u mozgu ekonomiste. Što je stanovište bliže procesu proizvodnje, utoliko je i shvatanje bliže istini. I što se istraživač više približava tržištu razmene, području potpune vladavine konkurencije, utoliko više slika društva koju on vidi stoji naglavce.

Šipelova teorija kriza jeste, kao što smo pokazali, sa stanovišta kapitalista kao klase potpuno neodrživa; klasa kapitalista sama treba da konzumira svoj višak u proizvodnji. No i pojedinačni kapitalistički industrijalac primiće je sleganjem ramena. Neki baron fon Štum ili neki fon Hajl (Heyl) suviše su pametni da se prepuste ludosti da njihov sopstveni luksuz i luksuz njihovih klasnih drugova može na neki način sprečiti krize. Do toga shvatanja može doći samo neki kapitalistički trgovac, tačnije neki kapitalistički bakalin, kome njegovi neposredni kupci, „velika gospoda“, sa njihovim luksuzom izgledaju kao stubovi celokupne privrede. Šipelova teorija nije čak ni bleda slika shvatanja kapitalističkog preduzetnika, ona je direktno teoretski izraz stanovišta kapitalističkog bakalina.

Šipelova misao o „rasterećenju“ društva kroz militarizam pokazuje opet, isto kao svojevremeno izlaganje Eduarda Bernštajna, da kao što oportunizam u politici vodi gradjanskom stanovištu, da se on i u svojim ekonomskim pretpostavkama nadovezuje na gradjansku vulgarnu ekonomiju.

No Šipel poriče naše ekonomske zaključke iz njegove teorije „rasterećenja“. Ta on je govorio samo o rasterećenju društva a ne radničke klase, on je još izričito, da bi izbegao nesporazume, ubacio uveravanje kako mu „to militarizam ne čini prijatnim, nego neprijatnim“. Mogli bismo pomisliti da Šipel sa stanovišta radničke klase militarizam smatra privredno štetnim.

Pa zašto je tada ukazivao na privredno rasterećenje? Kakve zaključke iz njega izvlači za ponašanje radničke klase prema militarizmu? Saslušajmo: „Naravno, to mi (privredno rasterećenje) militarizam ne čini prijatnim, već utoliko neprijatnijim. Samo sa toga stanovišta takodje ne mogu se saglasiti sa malogradjansko-slobodoumnom povikom o privrednom upropašćavanju kroz neproduktivne vojne izdatke…“(12) Šipel dakle pogled o ekonomski upropašćavajućem delovanju militarizma smatra malogradjanskim, pogrešnim. Za njega militarizam dakle nije upropašćavanje, po njemu je „slaganje sa malogradjansko-slobodumnom povikom“ protiv militarizma, tj. borba protiv njega nešto naopako; čak, čitav njegov članak upravljen je na to da radničkoj klasi dokaže neophodnost militarizma. Šta s obzirom na to predstavlja njegova ubačena opreznost da mu militarizam zbog toga nije prijatniji, već utoliko neprijatniji? Ona je čisto psihološko uveravanje da Šipel ne brani militarizam sa zadovoljstvom, već protiv volje, da on sam ne uživa u svojoj oportunističkoj politici, da je njegovo srce bolje od njegove glave. Već s obzirom na tu činjenicu ne bih mogla prihvatiti Šipelov poziv na utrkivanje s njim „za proletersko-najrevolucionarnije ubedjenje“. Lojalnost mi ne dopušta da se utrkujem s nekim ko je u najgorem položaju koji se da zamisliti, zato što ledjima okrenut startu stupa na trkačku stazu.

* * *

Iz knjige: „Socijalna reforma ili revolucija?“ Roze Luksemburg (Beograd 1976) str. 103-121.

Beleške:

1) Sledeći članci su se pojavili u listu „Leipziger Volkszeitung“ br. 42-44 od 20-22. i 25. februara 1899. kao odgovor na članke Maksa Šipela: članak potpisan sa „Isegrim“ „War Friedrich Engels milizglaubig?“ (Da li je Fridrih Engels verovao u miliciju?) u časopisu „Sozialistische Monatshefte“ od novembra 1898. i odgovor na repliku Kauckog povodom Izegrim-članka u „Neue Zeit“ potpisanog Šipelovim vlastitim imenom: „Friedrich Engels und das Militzsystem“, „Neue Zeit“ br. 19. i 20. iz god. 1898/99.

Izegrim-članak koji je izazvao diskusiju završavao se, kao što je poznato, rečima: Ipak i za partiju će konačno (s obzirom na zahtev za milicijom) glasiti: „Dosta sa kašom, ona mi nije potrebna, od kartona neću iskovati nikakav mač“…

Da bi smo četvrti članak učinili razumljivim uključili smo u istom broju lista „Leipziger Volkszeitung“ prethodeći Šipelov odgovor.

2) Johanes fon Mikel (1828-1901) od 1890. do 1897. pruski ministar finansija. – Prim. prev.

3) Stenographische Berichte uber die Verhandlungen der Reichstags, X Legislaturperiode, II. Session. 1898/1900, 1. knjiga; Berlin, 1899, str. 204.

4) Karl baron von Štum (1836-1901), veleindustrijalac i prijatelj Vilhelma II (Wilhelm II), saosnivač i rukovodilac Nemačke partije Rajha.

5) Max Schippel, „Friedrich Engels und Milizsystem“, „Die Neue Zeit“, Stuttgart, 17. god. 1898/99. i knj., str. 580. i d.

6) Isegrim (Maks Šipel), „War Friedrich Engels milizglaubig“, „Sozialistische Monatshefte“, Berlin, 2. god. 1898, br. 11, str. 495.

7) Max Schippel, „Friedrich Engels und das Milizsystem“, „Die Neue Zeit“, Stuttgart, 17. god. 1898/90. I knj., str. 581.

8) Fridrih Nauman (1860-1919) evangelistički teolog. Tvorac nacionalno-socijalnog saveza, pokušao je gradjansko-reformistički da putem socijalno-liberalnih fraza pomiri radničku klasu sa imperijalističkom državom; saradjivao je usko sa finansijskim kapitalom i održavao je veze sa oportunističkim vodjama nemačke socijaldemokratije.

9) Roza Luksemburg misli na shvatanje koje je 10. februara 1898. zastupao Volfgang Hajne u Berlinu, da socijaldemokratija može odobriti vojne zahteve prusko-junkerske vlade u zamenu za „narodne slobode“. To oportunističko stanovište značilo je reviziju antimilitarističke borbe nemačke socijaldemokratije.

10) Izegrim je ime za vuka u staroj nemačkoj književnosti. – Prim. prev.

11) Karl Rodbertus-Jagetzow, Das Kapital. Vierte socialer Brief an von Kirchmann, Berlin 1884, str. 32. i d.

12) Max Schippel, Friedrich Engels und Milizsystem, „Die Neue Zeit“, Stuttgart, 17. god. 1898/99; I knj, str. 617.

Advertisements