Svetska ekonomska kriza i perspektiva kraja kapitalizma

Marx - izlaz iz kapitalizmaKriza koja od septembra dramatično potresa svetsko finansijsko tržište, i koja nastavlja da se produbljuje prenoseći se na realni sektor, donosi uslove za jačanje i razvoj klasne borbe.

Po svom obimu, ova kriza podseća na one koje su izbile 1929. i 1974. godine. Za razliku od finansijskih potresa koji su se dešavali na vrhuncu dominacije neoliberalizma tokom devedesetih i tada pogađali samo zemlje kapitalističke periferije, današnji krah je započeo u samom centru kapitalističkog sistema, odakle se proširio do globalnih razmera. Aktuelna kriza, koja je posledica rasula koje je godinu dana ranije zavladalo američkim tržištem hipotekartnih kredita, izazvala je toliku paniku, da i ozloglašeni desničarski lideri, poput francuskog predsednika Nikole Sarkozija, pozivaju na preispitivanje neoliberalne politike poverenja u moć tržišta da samo sebe reguliše. Na zaokret u globalnoj ekonomskoj politici još više ukazuju mere državne intervencije bez presedana, poput nacionalizacije velikih banaka i osiguravajućih kuća, koja se u Sjedinjenim Američkim Državama sprovodi u cilju spasavanja finansijskog sektora.

Već prvi refleks panike naveo je buržoaske novinare i političare da se naglo sete analiza protivrečnosti kapitalizma, koje je u Kapitalu razvio Karl Marks. Naravno, najveći broj njih se, poput nemačkog ministra finansija, zadržao samo na tome da dâ uzgredan komentar o destruktivnosti ljudske pohlepe i pomene kako „neki delovi Marksove teorije i nisu tako pogrešni“. Nasuprot takvom površnom pristupu, stvarni cilj kritike koju je Marks formulisao još pre uspona imperijalističke faze kapitalizma u poslednjim decenijama XIX veka, bio je da se ukaže na dugoročnu neodrživost načina proizvodnje koji je usmeren isključivo na stvaranje viška vrednosti.

„Periodično obezvređivanje postojećeg kapitala, koje je imanentno sredstvo kapitalističkog načina proizvodnje za zadržavanje pada profitne stope i za ubrzavanje akumulacije kapital-vrednosti stvaranjem novog kapitala, narušava date odnose u kojima se zbiva prometni i reprodukcioni proces kapitala, i zato je praćeno iznenadnim zastojima i krizama procesa proizvodnje“, piše u trećem tomu Marksovog Kapitala. Ali se Marks ne zadržava samo na takvom konstatovanju ekonomske zakonitosti kapitalizma, već razmatranje pojave krize smešta u širu perspektivu istorijskih ograničenja tog sistema: „Prava granica kapitalističke proizvodnje jeste sâm kapital, jeste to što se kapital i samooplođavanje njegove vrednosti ispoljava kao polazna i završna tačka, kao pobuda i svrha proizvodnje; što je proizvodnja samo proizvodnja za kapital, a ne obrnuto, da su sredstva za proizvodnju prosto sredstva za sve šire razvijanje životnog procesa za društvo proizvođača. Zbog toga granice u kojima se jedino može kretati održanje i oplođavanje kapital-vrednosti, koje počiva na eksproprijaciji i osiromašivanju velike mase proizvođača, te granice stalno dolaze u protivrečje s metodima proizvodnje koje kapital mora da upotrebi u svoju svrhu, i koji guraju na neograničeno uvećanje proizvodnje, na proizvodnju kao samocilj, na bezuslovni razvitak društvenih proizvodnih snaga rada. Sredstvo – bezuslovni razvitak društvenih proizvodnih snaga – dolazi u neprekidni sukob sa ograničenom svrhom, oplođavanjem vrednosti postojećeg kapitala“.

Aktuelna kriza zaoštrava i čini vidljivijim postojeće sukobe između onih koji žive od svog rada i kapitalista koji ih eksploatišu. Vladajuće klase ne kriju nameru da teret krize prebace na radništvo i široke slojeve neprivilegovanih. Talasi otpuštanja, rast troškova života, zamrzavanje plata i „stezanje kaiša“, pokazuju kakva je defanzivna taktika kapitala. S druge strane, ugroženi radnici i radnice imaju prilike da se organizuju u otporu prema otpuštanju, prema smanjivanju plata i poskupljenjima, i da razviju mehanizme borbene klasne solidarnosti koji bi mogli da predstavljaju ozbiljan izazov vladajućem poretku.

Dugotrajna strukturalna kriza, poput one iz tridesetih godina XX veka, suočava kapitalistički sistem s razvojem antiimperijalističke borbe, koja dobija opšti karakter, a otpor s periferije sistema povećava i mogućnosti jačanja međuimperijalističkih sukoba. Takođe postoji i opasnost od jačanja fašizma tamo gde se kapitalisti osećaju nesposobni da organizovano radničko nezadovoljstvo suzbijaju drugim sredstvima, poput kontrolisanja putem korumpiranih sindikata i uvlačenja u „socijalni pakt“.

Krize u kapitalizmu, u principu, obezbeđuju perspektivu nove ekspanzije, jer čine pretpostavku dalje akumulacije kapitala. Međutim, to je samo jedna dimenzija ovog problema političke ekonomije. Marksova teorija predviđa da kapitalizam mora propasti zbog svojih protivrečnosti. Ali, pošto – po Marksovim rečima – ljudi sami stvaraju svoju istoriju, tako se ni do sloma kapitalizma ne dolazi automatizmom ekonomske nužnosti proširene negativne reprodukcije i dovođenja do nemogućnosti akumulacije, već putem proleterske revolucije, koja predstavlja pravu istorijsku granicu kapitalističkog načina proizvodnje.

S takvim saznanjem, kao imperativ se nameće rad na jačanju organizovanih revolucionarnih snaga i sistematsko razvijanje masovnog pokreta koji bi kao cilj imao uspostavljanje vlasti najširih slojeva nad sredstvima za proizvodnju. Potrebno je osposobiti revolucionarni pokret za delovanje u pravom momentu, jer u razvijenom kapitalizmu svaka velika kriza može da izraste u krajnju krizu, da dovede do sloma kapitalizma i ostvarivanja humanijeg, komunističkog društva.

Advertisements