PRIVATIZACIJA JE PLJAČKA – SMRT PRIVATIZACIJI!

Kada smo 2002. godine učestvovali u pokretanju Kampanje protiv privatizacije, odgovarajući na režimsku propagandu koja je pod parolom „Početak za imetak“ plasirana u korist novog talasa privatizacije preduzeća u društvenom i državnom vlasništvu, kao glavni slogan istakli smo stav: PRIVATIZACIJA JE PLJAČKA.

Nakon perioda od dvadeset godina, u kojem je proces privatizacije u Srbiji sprovođen nekad sporijim a nekad bržim tempom, u okolnostima bratoubilačkog rata, hiperinflacije, sloma industrijske proizvodnje i jačanja pritisaka neoliberalnih politika na privredu, pokazalo se da je ta ocena, data negde na sredini čitavog procesa privatizacije, najprecizniji izraz za situaciju koja je ishod tog procesa.

Proces privatizacije u Srbiji započeo je 1989. godine na osnovu Zakona o društvenom kapitalu, i bio je intenzivniji nego u drugim jugoslovenskim republikama. Još tokom 1990. i 1991. godine, oko dve hiljade preduzeća započelo je da se privatizuje, uglavnom metodom dokapitalizacije. U godinama hiperinflacije, 1992. i 1993, privatizacija je bila ubrzana, tako da je sredinom 1994. godine oko 43% ukupnog kapitala privrede Srbije bilo privatizovano. Međutim, izmenama zakona 1994. godine, dotadašnji proces svojinske transformacije društvenog kapitala, po modelu interne privatizacije, u kome su radnici društvenih preduzeća kupovinom akcija postajali mali akcionari, bio je praktično poništen. Metodom privatizacije prema zakonu iz 1997. godine, društveni kapital je podelom akcija formalno prešao u vlasništvo tzv. malih akcionara, tj. radnika zaposlenih u privatizovanim preduzećima. Stvarna namera vlasti bila je da se, pomoću mera ekonomske politike u uslovima stagnacije, kasnije pojave investitori ili „strateški partneri“ iz redova direktora i privatnih biznismena bliskih režimu ili stranih poslovnih krugova interesno povezanih sa tadašnjim režimom, te da otkupom akcija od radnika po ceni daleko nižoj od tržišne, postanu novi vlasnici preduzeća. Računalo se da radništvo, sindikalno slabo organizovano i u dužem vremenskom periodu izloženo strahovitim pritiscima nacionalističke ideologije i mobilizacije za ratove, na ivici egzistencijalnog minimuma zbog niskih nadnica i mogućnosti gubljenja zaposlenja, neće moći da pruži značajniji otpor.

Posle smene režima 2000. godine, iskorišćena je prilika da se tako planirana svojinska transformacija ubrzano realizuje. Tzv. ekonomski eksperti novog režima su nastojali da budu što glasniji u iznošenju tvrdnji kako je u prethodnom periodu privatizacija bila blokirana, naročito zbog davanja prednosti internom modelu privatizacije koji deluje odbojno spoljnim investitorima, i kako proces privatizacije, modelom klasične prodaje, treba vrtoglavo ubrzati, u cilju „povećanja ekonomske efikasnosti čitavog sistema“. Zakonom iz 2001. godine, vlast je forsirala model prodaje „strateškim investitorima“, odnosno prodaju većinskog paketa (70%) društvenog ili državnog kapitala preduzeća jednom kupcu, čime je omogućeno preuzimanje pune kontrole nad preduzećem od strane jednog većinskog vlasnika. Na osnovu ovog modela privatizacije, samo u periodu od 2001. do 2004. godine privatizovano je 1382 preduzeća, što je dva po jednom radnom danu. Ukupno do sada je, na ovaj način, završena privatizacija oko 2100 firmi. Veliki broj tih privatizacija pratilo je neispunjavanje obaveza koje se odnose na investiranje i poštovanje socijalnog programa, kao i prestanak proizvodnje, neisplaćivanje kupoprodajne cene i prodaja imovine firme mimo ugovorenih uslova. Od oko 100.000 radnika i radnica u Srbiji koji ne dobijaju platu, većina je zaposlena u privatizovanim firmama.

Danas se čak i pojedini režimski ekonomisti pitaju „da li je sprovedeni koncept liberalizacije i privatizacije bio društveno prihvatljiv i ekonomski efikasan posebno kada se ima u vidu to da su prihodi od privatizacije iznosili preko tri milijarde evra, a da istovremeno nije ostvaren ekonomski rast i sprečen pad zaposlenosti?”, „kakva se korelacija može utvrditi između dinamike sprovedene privatizacije i smanjenja broja zaposlenih uz istovremeni rast ekonomske neefikasnosti privatizovanih preduzeća?“, i mnoštvo sličnih pitanja.

Zanimljivo je to što je neformalni embargo na javno postavljanje pitanja te vrste isčezao tek kada je čitav proces privatizacije gotovo u potpunosti okončan, u situaciji kada se ona već predstavlja kao nepovratan proces i svršen čin. Danas, stoga, možemo da saznamo da je ishod privatizacije tako katastrofalan da je preko 25% ugovora o privatizaciji moralo da bude raskinuto, a uz to se sve češće, čak i u režimskim medijima, pored reči „neuspeh“, za opis privatizacije koristi i reč „kriminal“. Sada je, najzad, dozvoljeno plasirati informacije o tome kako su još uvek vredna i perspektivna preduzeća razni „kontroverzni biznismeni“ dobijali po dampinškim cenama i zatim bez ikakvih ulaganja dolazili do visokih zarada, rasprodajući vrednu imovinu i gaseći proizvodnju. Pa čak i informacije da je privatizacija glavni kanal „pranja“ novca stečenog organizovanim kriminalom, i da se godišnje tako „opere“ oko 1,7 milijardi evra stečenih trgovinom narkoticima, pljačkama, otmicama i iznudama, ali da do danas sudovi nisu doneli niti jednu pravosnažnu presudu za ulaganje prljavog novca u proces privatizacije. Povremeno se pred javnost iznesu i šokantni podaci o velikom broju preduzeća, ogromnoj površini obradive zemlje i luksuznim nekretninama kojih su se dočepali „poslovno sposobniji“ narko-bosovi, uz pomoć svojih advokata i poslovnih parnera iz sfere „legalnog biznisa“.

Ali, takvo prikazivanje vrha ledenog brega učešća u privatizaciji onih mafijaša koji su iz nekog razloga izgubili status saradnika policije i političke vrhuške služi samo za zamajavanje javnosti, licemerno pripremanje terena za nove privatizacijske pljačke i skretanje pažnje sa osnovne činjenice vezane za smisao privatizacije. A to je specifična nova prvobitna akumulacija kapitala, koja počiva na legalizovanom otimanju preostale društvene svojine i sistematskom ugrožavanju životnih uslova miliona radnika i radnica radi efikasnijeg uspostavljanja društvenih odnosa zasnovanih na dominaciji nove kapitalističke klase. Ta parazitska klasa dobija kompradorsku funkciju služenja ekonomskoj i političkoj zavisnosti zemlje, budući da se privredna struktura prilagođava uslovima perifernog kapitalizma, obezbeđujući otvoreno tržište i izvor jeftine radne snage u okvirima imperijalističkog lanca.

Kada imamo u vidu takve posledice privatizacije, pred nas se postavlja težak zadatak izgradnje nezavisnih i borbenih radničkih organizacija koje će okupiti milione opljačkanih i obespravljenih, i osposobiti ih da kroz artikulisanu klasnu borbu pokrenu proces ekonomskih promena u drugačijem smeru. Za početak, potrebno je ustanoviti odgovornost za kriminalne privatizacije svih učesnika u njima, od novih vlasnika, preko Agencije za privatizaciju do sudova i drugih državnih organa. Ovo se, naravno, ne odnosi samo na one privatizacije u kojima je mafija brutalno kršila zakone, već i na one druge, u kojima je pljačka vršena veštije, pod formalnim okriljem legalnosti. Zatim treba pokazati kako privatizacija nije nepovratan proces, svršen čin sa kojim se moramo pomiriti, prepuštajući se na milost i nemilost bahatim gazdama, već da je moguće obaviti podruštvljavanje preduzeća na novim osnovama, u uslovima u kojim udruženi radnici kontrolišu proizvodnju, postajući tako pravi gospodari svog života. Pokrenimo, stoga, što pre, odlučnu akciju pod sloganom: SMRT PRIVATIZACIJI!

Advertisements