TUNIS KAO PUTOKAZ

Pobuna obespravljenih i pauperizovanih slojeva u Tunisu krajem decembra 2010. i početkom januara 2011. godine, dovela je prvo do brutalne i krvave reakcije režima Zin el Abidin Ben Alija, a potom i do zavođenja vanrednog stanja i bekstva predsednika iz zemlje. Poljuljanu vlast ostavio je premijeru Muhamedu Ganušiju sa naredbom da formira novu vladu.

Demonstracije zaposlenih, nezaposlenih, učenika, studenata i omladine, koje predstavljaju protest protiv masovne nezaposlenosti i visokih cena, vođene pod parolama „Hleba i rada! Dole Ben Ali!“, izazvale su brutalan odgovor proimperijalističkog režima Ben Alija, koji je golom silom pokušao da uguši protest. Do sada je poznato više od sedamdeset žrtava. Pobunjene mase nisu se dale zaplašiti. Protesti su nastavljeni bez obzira na represiju. Uvođenjem vanrednog stanja obezglavljeni režim pokušava da spreči dalja okupljanja, ali revolt je suviše jak, a režim je dovoljno poljuljan da to nije u stanju da sprovede. Korporativni mediji situaciju u zemlji eufemistički nazivaju „nestabilnom“. Hiljadu zatvorenika koji su uhapšeni u prethodne dve nedelje prisililo je upravnika zatvora da otvori zatvorske kapije. U tom zatvoru stradalo je najmanje petoro ljudi. Ove činjenice pokazuju rešenost masa u Tunisu da u svom pravednom protestu istraju do kraja. Na ovakvu rešenost režim nema odgovor i pokušava da kupi vreme. Vanredno stanje i obećanje da će biti raspisani izbori u roku od šest meseci su sve što režim može sada da ponudi. Dakle, još represije i još laži.

Slične „pobune zbog hleba“ je već bilo u januaru 1984. godine, a tadašnji predsednik Habib Burgiba i njegov režim represijom su ugušili pokret. Burgibu je zbacio upravo Ben Ali 1987. godine i kao spasonosnu formulu prihvatio diktat MMF-a o sveopštoj privatizaciji. Dve trećine privatizovanih preduzeća završilo je u rukama vlasnika iz imperijalističkih zemalja, a Tunis je nastavio da tone u bedu.

Aktuelni događaji u Tunisu jesu još jedno od lica sprovođenja neoliberalističke ekonomske politike, ali i putokaz za sve one koji, širom sveta, trpe posledice krize pljačkaškog kapitalističkog sistema.

Radnice i radnici Balkana koji strepe za svoju budućnost, osiromašeni, marginalizovani „gubitnici tranzicije“ samo dugom i neprekidnom borbom mogu sebe izvući iz položaja nemoći u koju ih stavlja ista ova ekonomska politika kakva je sprovođena u Tunisu.

Advertisements

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s