I pre početka predizborne kampanje za predsedničke, parlamentarne, pokrajinske i lokalne izbore u Srbiji, koji će se odigrati 6. maja 2012. godine, (a suštinski, kampanja se u ovoj zemlji vodi, praktično, od početka osnivanja partija, što znači više od dvadeset godina), došlo je do dodatnog pojačavanja propagandnih aktivnosti političkih faktora, kao i do otvaranja pitanja opravdanosti učestvovanja ili neučestvovanja na tim izborima.
Srbija je, od uvođenja višepartijskog sistema u neprestanom previranju raznih buržoaskih snaga koje se, po sopstvenim kriterijumima, dele na liberalne i konzervativne, tj. na „proevropske“, odnosno „antievropske“. Ta previranja i neprestano bavljenje konstitucionalnim pitanjima, odnosno pitanjima funkcionisanja same države, teritorijom, kao i personalnim kadrovskim pitanjima unutar državnog aparata, čine od srpske političke scene jednu medijsku arenu za bacanje prašine u oči, dok ekonomski i suštinski politički procesi teku svojim tokom ispod površine interesovanja veštački stvorenog tzv. javnog mnjenja.
Izbori koji nas očekuju su, praktično, tek drugi u poslednjih dvadeset godina koji će biti održani četiri godine nakon prethodnih. Aktuelna vlada je prva koja je izdržala čitav četvorogodišnji mandat posle ratne vlade Mirka Marjanovića (1994-1998), što ona sama pokušava da predstavi kao svoj uspeh. Ključ ovog „uspeha“ leži u koalicionom sporazumu: svaka buržoska interesna grupa, koja je organizovana pod imenom političke partije, izborila se za pravo da joj se druge interesne grupe buržoazije ne mešaju u „resor“ ili teritoriju. Vlada, praktično i ne zaseda, već se traže i dobijaju saglasnosti na osnovu tog sporazuma, ponekada telefonom ili elektronskom poštom. Dakle, vlada, kao jedinstveno upravno telo, praktično, ne funkcioniše. Odluke se donose u drugim centrima moći, a vlada i parlament iz koga ta vlada proističe, služe samo za to da se odluke tih centara moći potvrde, ozakone i dobiju zadovoljavajuću formu. Pošto nije bilo ozbiljnijih pokušaja da se ta vlada sruši, može se zaključiti da je ona dobro izvršavala svoju funkciju formalizovanja odluka koje su donosili stranački lideri i njihovi nalogodavci.
Drugo, odnos snaga na političkoj sceni je takav da je jasno da nijedna od tih stranaka nije u stanju da formira svoju vladu bez pravljenja nove široke koalicije koja bi, opet, uključila većinu postojećih političkih organizacija, na svim nivoima vlasti. Čak i oni koji, formalno, ostaju u opoziciji, u trenucima nužde podržavaju predloge zakona ili odluka, a za to dobijaju svoj deo kolača.
Treće, Srbija je periferna kapitalistička zemlja u kojoj se neprestano menja odnos snaga u korist buržoazije i dveju njenih najjačih ideologija u Srbiji i regionu – neoliberalizma i nacionalizma. Od radničke klase ove snage očekuju da se stavi na jednu od te dve strane, iako je svrstavanje na njihovu stranu protiv suštinskih interesa politički osakaćenog radništva i najširih narodnih masa. Nerešeno teritorijalno pitanje, koje srpska buržoazija drži otvorenim da bi njime manipulisala, kao i neprestano menjanje velikog broja zakona, Srbiju čini još uvek nedovršenom državom, iako se njena vladajuća elita neprestano poziva na dugu tradiciju državnosti. Što se tiče podele političke elite na „nacionalnu“ i „proevropsku“, važno je istaći da je ova podela više deklarativne prirode, jer unutar neoliberalnog bloka, koji je u trenutnoj defanzivi, postoji snažan nacionalistički sentiment, kao i da unutar „nacionalnog“ dominira neoliberalna ekonomska misao. Što se tiče koruptivnosti i konkretnih efekata politika oba bloka, u praksi nema nikakve razlike.
U uslovima potpune razbijenosti klasnih političkih snaga, smatramo da glasanje predstavlja davanje legitimiteta ne vladi ili režimu, već sistemu. Potrebno je pokazati da su obespravljeni slojevi, a to je najveći deo Srbije, svesni toga da se njihova uloga u „demokratiji“ parlamentarnog tipa svodi na puki dekor. Odmah posle čina glasanja, gubi se svaka praktična mogućnost da se utiče na političke i društvene događaje, počev od formiranja koalicija, do konkretnih poteza vlade.
Izbori koji se održavaju 2012. godine će moći da odluče samo o tome da li će se i koliko promeniti odnos snaga unutar vladajuće koalicije i drugih sistemskih političkih organizacija. Nikakve bitnije promene u ovom trenutku ne može biti, kako na planu politike, tako i njenih efekata na društvo. Srbija će nastaviti da ispunjava zahteve imperijalističkih sila koje utiču na nju – SAD, EU i Rusije, pauperizacija će se povećati, država će nastaviti da jača svoj birokratski i policijski represivni aparat, nezaposlenost će biti sve veća, svakodnevna prava slabo plaćenih radnika i radnica, kao i nezaposlenih, će i dalje biti sve više sužavana. U globalnoj krizi kapitalističkog sistema, srpska buržoazija i njeni politički predstavnici nastaviće da slede primere iz zemalja kapitalističkog centa: da prebacuju cenu krize sa sebe zaduživanjem i dodatnim opterećivanjem radništva i da grozničavo grabe sve što mogu.
Zbog svega što je navedeno, jasno je da ovaj politički sistem nema praktično nikakvo uporište u širokim masama. Sve je jasnije da podrška svim postojećim političkim partijama, a time i sistemu koji one tvore i vode, nema podršku. Zato su se, u momentu dok izbori još nisu ni bili raspisani, u agitovanje za izlazak na izbore uključili svi relevantni delovi buržoaskog političkog i ideološkog aparata – stranke, mediji, žuti sindikati, nevladine organizacije i „nezavisni“ analitičari, insistirajući na stavu da neizlazak na izbore ili poništavanje glasačkog listića ne predstavlja rešenje. Naprotiv – izlazak na izbore i glasanje ne predstavljaju nikakvo rešenje, već su davanje podrške nastavku narodne agonije i pljačke koja je prati već dve decenije.
U situaciji kada nema revolucionarne snage koja bi mogla da artikuliše i povede bunt, odbijanje ponuđene uloge statiste u političkoj farsi zvanoj izbori predstavlja i skromni čin otpora sistemu. A iz tačvog čina može proizaći jedna politika koja će se efikasnije boriti protiv partokratije koja sprovodi diktaturu kapitala.
Iako bojkot izbora nema više formalnu političku snagu, jer je skinut cenzus od minimum polovine birača izašlih na izbore, neophodno je da se, neizlaskom ili neglasanjem, oduzme i privid legitimiteta samozvanih predstavnika naroda, koji su istovremeno njegovi najveći neprijatelji.
Izbori ništa ne rešavaju! Potlačeni i obespravljeni, organizujmo se sami! Za neposrednu demokratiju! Protiv kapitalizma!
Crvena akcija / Crvena inicijativa 
Ostavite odgovor