U proteklih par nedelja pojava povećanog broja izbeglica – ili migranata, kako se stanovništvo bliskoistočnih zemalja koje trenutno prolazi kroz našu zemlju najčešće naziva u izveštajima masovnih medija, je tema koja se redovno pojavljuje u javnom životu. Zaista, u proteklih par meseci broj ljudi koji su prisiljeni da napuste svoje porodice, svoje domove, svoj nekadašnji život se drastično povećao.
Oni su u izbeglištvu već po nekoliko meseci, prvo u izbegličkim logorima u Turskoj, odakle su krenuli ka Egejskom moru, da bi najzad došli do Grčke, Makedonije, Srbije, Mađarske, itd.
Oni su izbeglice – a ne migranti, pre svega zato što su prisiljeni da beže od rata, da se domognu teritorija na kojima nema ratnog razaranja, siromaštva, bombardovanja, bede koje vlada praktično na celom Bliskom istoku. Odakle je najveći broj izbeglica i kakve okolnosti vladaju na Bliskom istoku? Najveći broj dolazi iz Sirije, koja je kao što je poznato raskomadana u krvavom građanskom ratu koji traje od proleća 2011. godine, a koji je po određenim procenama odneo i do 300.000 života, a više miliona ljudi naterao na izbeglištvo. Ostali dolaze iz Iraka, Libije, Avganistana, ali i afričkih zemalja poput Nigerije i Somalije, ima i manjih grupa iz Pakistana i Bangladeša. Sve su to zemlje sa dugom istorijom ekonomske i političke zavisnosti u odnosu na razvijene zapadne države. I u Libiji, i u Siriji, i u Avganistanu su zapadne države finansirale i dale svu moguću podršku islamistima protiv kojih se danas nominalno bore, pre svega da bi oslabile vladajuće režime tih zemalja, koji iz razloga oprečnih interesa nisu odgovarali zapadnom kapitalu, dok su Irak direktno bombardovale i okupirale. Najbolji primer te destruktivne politike je tzv. Islamska država (Daeš) – za koju postoje brojni dokazi da ju je oružjem opremao Erdoganov režim – koji je opet jedan od bitnih stubova američkog uticaja na Bliskom istoku, pored Izraela. Islamska država je tako uz pomoć saveznika „demokratskog zapada” postala snaga koja se najodlučnije bori protiv Asadovog režima i protiv kurdske demokratske autonomije u Rožavi (sever Sirije).
Put od ratovima obuhvaćenog Bliskog istoka do Evrope, a pre svega Nemačke, koja je najčešće odredište najvećem broju izbeglica, vodi preko Balkana – Grčke, Makedonije, Srbije, te konačno Mađarske – EU. Kolone očajnih ljudi se kratko zadržavaju na jednom mestu, i za sada prihvatni centri u Srbiji nisu preplavljeni ljudima kojima je potrebna pomoć, jer se najveći broj njih u Srbiji zadržava kratko – dva ili eventualno tri dana. U Beogradu spavaju po parkovima oko železničke i autobuske stanice, a pomoć im pružaju najčešće pojedinci i manji broj humanitarnih organizacija. U neizvesnost putuju čitave porodice. Međutim, bliži se zima te će samim tim položaj izmučenih ljudi biti još teži, pitanje je na koji će način, i da li će srpske vlasti odgovoriti na osnovne egzistencijalne probleme izbeglica kada budu suočene sa niskim temperaturama i snegom. Može se nagovestiti da će neki od njih, ukoliko mađarske vlasti zaista „zapečate” svoju granicu, biti prisiljeni da ostanu u Srbiji više od par dana. Izjava poverenice za zaštitu ravnopravnosti u kojoj ona razmatra takvu situaciju je sama po sebi zabrinjavajuća i dosta govori o načinu funkcionisanja ovog sistema: „Treba razmisliti, ponuditi opciju da ti ljudi ostanu u delovima Srbije koji su pusti. Tu bi trebalo uraditi selekciju, detaljnu bezbednosnu procenu, iako niko u ovoj fazi ne želi da ostane u Srbiji, možda će se to promeniti u nekoj novoj fazi” Samo možemo da zamislimo kako bi izgledalo to „plansko naseljavanje pustih delova Srbije”. Ovakva izjava ne treba da izaziva previše čuđenja, jer je poznato da vladajuće klase na izbeglice i migrante gledaju pre svega kao na jeftinu radnu snagu koju je moguće držati u poslušnosti zakonskim sistemima koji omogućavaju brzu deportaciju.
Mediji u Srbiji o izbeglicama izveštavaju senzacionalistički, podgrevajući rasizam i ksenofobiju, te smo imali priliku da čujemo kako izbeglice odbijaju pomoć Crvenog krsta, kako planiraju da „osvoje Srbiju”, kako izbegličku masu uglavnom čine „vojno sposobni muškarci” (što je šifra za islamski ekstremisti), te još gomilu neistina i teorija zavere. Jedan od najpoznatijih mitova koje lokalni desničari upotrebljavaju je onaj da „izbeglice žele da islamizuju Evropu”. Koliko je taj rasistički mit neosnovan i apsurdan govori činjenica da je veoma mali broj izbeglica zapravo krenuo i dospeo do evropskih metropola. Prema podacima UNHCR-a, najveći broj raseljenih stanovnika Sirije nalazi se u Turskoj, Egiptu, Iraku, Jordanu i Libanu, dok je samo manji deo pošao ka Evropi. Dakle – najveći broj izbeglica iz ratom zahvaćenih područja zapravo beži u okolne, većinski muslimanske zemlje. Primera radi Jordan je primio 628.427 izbeglica, Irak oko 250.000 , a Velika Britanija 500. Takođe, Iran je primio oko 2 miliona izbeglica iz Avganistana. Tokom ove godine, 200.000 osoba je podnelo zahtev za azil, što iznosi 0.027% od ukupnog broja stanovnika cele Evrope. Kada se uzmu u obzir te brojke, postaje očigledno koliko priče o „islamizaciji Evrope” i „invaziji” nemaju nikakvu osnovu u realnosti.
Kako trenutna srpska vlast gleda na ovu seobu naroda? Bez imalo sumnje možemo reći da je politika koju vodi režim SNS-a politika koju diktira kapital Nemačke, kao najuticajnije i centralne države Evropske unije. Nemačko-austrijski monopolisti su na svom „savetovanju” u Beču održanom 27. avgusta okupili svoje poslušnike odn. politički vrh zapadnobalkanskih državica, i tom prilikom izdali direktive koje se tiču izbegličke krize. Ministar inostranih poslova Austrije Sebastijan Kurc izjavio je: „Ako ne pronađemo brzo evropski odgovor onda će države pokušati sopstvenim inicijativama da rešavaju krizu. To neće biti uspešno i ugrožava evropsku ideju otvorenih granica” – Ova izjava je primer koliko je licemerno prenemaganje predstavnika evropskog kapitala, koji pričaju o „evropskoj ideji otvorenih granica” – a istovremeno vode aktivnu politiku zatvaranja granica, progona izbeglica i migranata i eksploatacije izbeglica koje uspeju da se probiju do Nemačke, Austrije, skandinavskih zemalja. Naime, vratimo se na evro-nemački uticaj na izbegličku/migrantsku politiku Srbije. Setimo se skorašnjih migracija sa Kosova, kada su hiljade napuštale Kosovo i polazile na dug put prema Nemačkoj. Tada su nemački zvaničnici davali izjave u kojima su nastojali da „obeshrabre” migrante, ali i da aktiviraju svoje poslušnike u Mađarskoj i Srbiji, koji su uz “pomoć” nemačke i austrijske policije, „prionuli na posao”. I zaista, 18. februara je srpski ministar policije dao sledeću izjavu: „I dalje radimo s kolegama iz Nemačke i Mađarske na graničnim prelazima, termovizijske kamere koje su stigle pomažu nam da u velikoj meri obezbedimo zeleni deo granice, a naravno da smo pojačali i našu kontrolu na graničnim prelazima”. U istom periodu je i ozvaničena saradnja austrijske, srpske i mađarske policije na „suzbijanju ilegalnih migracija”. Sporazum o saradnji su potpisali Nebojša Stefanović, austrijska ministarka Mikl Lajtner i ministar unutrašnjih poslova Mađarske Šandor Pinter. Dodatni sporazumi su podrazumevali i to da austrijska policija obučava srpsku graničnu policiju, kao i da srpska i mađarska policija izvode zajedničke granične patrole. Dakle – iz priloženog je potpuno jasno da izbegličku politiku manjih zemalja diktiraju više instance unutar Evropske unije.
A kakva je tačno politika drugih zemalja Evropske unije prema izbegličkoj krizi? Najbrutalniji primer pronalazimo u Mađarskoj, čija reakcionarna vlast najdoslednije sprovodi ideju evropskog imperijalizma o „evropskoj tvrđavi”. Mađarske vlasti su podigle ogradu od bodljikave žice na srpsko-mađarskoj granici, koja doduše nije uspela da zaustavi kolone nesrećnika koji beže od NATO bombi i islamističkih grupa sponzorisanih od strane Zapada. Uz to, portparol mađarske vlade Zoltan Kovač izjavio je kako su : „Mađarska Vlada i Komitet za nacionalnu bezbednost razgovarali o tome kako bi vojska mogla biti upotrebljena na granici Mađarske i EU”. Ne treba biti u zabludi pa pomisliti da je taj zid u Mađarskoj izgrađen bez blagoslova Berlina. Nemačka ce prihvatiti izbeglice kao jeftinu radnu snagu koju može da izrabljuje, ali će prihvatiti onoliko izbeglica koliko ona želi, koliko odgovara njenom imperijalističkom sistemu.
Da ograde, policijski kordoni, nasilje i bodljikava žica nisu nešto što isključivo mađarska vlast koristi u svom obračunu sa izbeglicama govori i to da je Bugarska svoj zid već izgradila, i to prema Turskoj, kao i da se same izbeglice žale kako ih bugarska policija maltretira i napada. Takođe, rumunski ministar unutrašnjih poslova Gabrijel Oprea izjavio je: „Odlučili smo danas da ojačamo bezbednosne mere na granici sa Srbijom, kako bismo sprečili kolateralne rizike po Rumuniju od priliva migranata koji beleže susedne zemlje”. Dakle, lokalne sluge evropskog kapitala su manje-više ujedinjene u svojoj politici progona, zidova, borbe protiv potlačenih naroda sveta, oni su spremni da izvršavaju svoju ulogu „sanitarnog koridora” prema imperijalističkom centru Evrope – Nemačkoj. U tom svetlu treba posmatrati i odluke srpske države, koja trenutno igra ulogu „humanog” zaštitnika Nemačke i imperijalističke Evrope, što ne znači da u budućnosti i ona neće početi da podiže zidove, dovodi vojsku na granicu i vrši brutalnu represiju nad izbeglicama. Izbeglička kriza nam je još jednom potvrdila koliko su prazne priče o tome kako mi balkanski narodi „moramo da štedimo” i da se povinjujemo svim zahtevima MMF-a. Naime, evropske birokrate i monopolisti nam kažu kako je potrebno smanjiti plate, penzije, likvidirati preduzeća „gubitaše” – ali je sasvim legitimno podizati ograde vredne milione evra, trošiti ogromna finansijska sredstva na vojsku i policiju u borbi protiv izbeglica i migranata.
Pred nama je mnogo otvorenih pitanja – kako će SNS-ov režim dalje da „rešava izbeglički problem”, gde će izbeglice biti smeštene tokom zime, šta će biti sa onima koji će biti prisiljeni da ostanu u Srbiji?
Da li mozemo pomoći izbeglicama? Neki će reći da je humanitarna pomoć nedovoljna i da može da kratkoročno pomogne samo ograničenom broju ljudi – i to jeste tačno, ali je takođe istina da je izbeglicama svaka pomoć potrebna, i da progresivni ljudi obavezno treba da se angažuju i na tom polju. Međutim isključivo bavljenje humanitarnim radom nikako nije dovoljno – potrebno je i politički delovati, ukazivati na uzroke izbegličke krize, širiti svest o potrebi borbe protiv sistema koji „proizvodi” kolone izbeglica, boriti se protiv rasizma i ksenofobije koju šire reakcionari, protestovati i boriti se protiv reakcionarnih poteza režima u vezi izbegličkog pitanja. Za takvu borbu je potrebna organizacija, kolektiv koji će se svakodnevno izgrađivati i napredovati, i zato je naš cilj da kontinuiranim radom od Crvene inicijative / b takvu organizaciju i napravimo!
Solidarnost sa potlačenim narodima sveta!
Glavni krivci za izbegličku krizu su zapadni imperijalisti!
DOLE TVRĐAVA EVROPA!
Crvena akcija / Crvena inicijativa 
Ostavite odgovor