Predsednički izbori u Srbiji su završeni. Ništa u vezi sa njima nije naročito neočekivano – ni atmosfera koja je na njima vladala, ni krajnji ishod. Prvo, stav naše organizacije po pitanju izbora je jasan, izražen u proglasu koji smo podelili na svom sajtu i FB stranici, te dostavili zainteresovanima čim su izbori raspisani u februaru mesecu tekuće godine.
Kandidat vladajuće koalicije osvojio je, prema zvaničnim rezultatima, dovoljnu većinu za pobedu u prvom krugu. Ostali kandidati su pretrpeli fijasko u svakom smislu, osim onoga koji i nije bio pravi kandidat, a koji je poznat pod pseudonimom Ljubiša Preletačević Beli koji je sa svojom parodijom kampanje i kandidature osvojio više od devet odsto glasova i tako se plasirao na treće mesto. Ostali kandidati, među kojima su bili i lideri parlamentarnih stranaka – SRS, DJB i klerofašističke organizacije Dveri dobili su višestruko manje glasova. O „fenomenu Beli“ napisano je mnogo tekstova, a njegova kontroverzna kampanja izazvala je veliku pažnju. Uspeh ovog lažnog kandidata pokazuje da deo građana Srbije, ne našavši bolji i smisleniji način za to, tako izražava svoj protest protiv sistema i stanja u kome se on nalazi.
Kandidat sistema, ali ne i režima, iako deo liberalne javnosti, naročito posle izbora pokušava da dokaže da je ova ideja o parodiji pomogla kandidatu vlasti, Preletačević nije uspeo da podigne procenat izlaznosti. Šta znači biti kandidat sistema, a ne režima? Njegova ideja je bila da animira što više mladih ljudi da izađu na izbore. Dakle, njegova pozicija je pozicija podrške sistemu izbora kakve imamo, sa tim što pripada onoj grupi vernika ovog sistema koji misle da sadašnji prosečni glasač treba da bude preglasan, pa će i rezultati biti bolji. Na kraju je ispalo da su opozicioni kandidati više kivni na ovaj koncept, iako stoje na istim pozicijama da veća izlaznost znači i više glasanja za njih. Nije poznato kako su došli do ove računice.
Kako se ističe u zvaničnim podacima, izlaznost je na ovim izborima manja nego na prethodnim, vanrednim parlamentarnim. Od izašlih je skoro svaki deseti glasao za parodiju. Ostali kandidati, računajući tu i Aleksandra Vučića, nemaju previše razloga za zadovoljstvo. Naprotiv, da je imalo časti u tim ljudima, Saša Radulović, Boško Obradović, a naročito Vojislav Šešelj bi trebalo da odu u političku penziju. Ali, nerealno je očekivati osećaj časti kod buržoaskih političara u Srbiji i na Balkanu, tako da se to neće dogoditi. Pomenuta trojka, zajedno sa ostalim propalim kandidatima i narednih godina će stvarati ideološku konfuziju i tako produžavati svoje postojanje u parazitskom državnom aparatu kriminalnog kapitalističkog sistema.
Zbog svega što se događalo povodom i oko izbora, u toku predizborne kampanje, u toku glasanja i tako dalje, smatramo da smo zauzeli ispravan stav da ove izbore treba bojkotovati. Ovaj sistem i njegove vlade već godinama nemaju legitimitet. Uzmimo da su podaci o izlaznosti tačni, mada u to može da se sumnja, ali to pitanje niko od aktera, ni takozvanih „opozicionara“ ne postavlja, jer im je svima u interesu da postoji privid o važnosti izbora i mnogi se nadaju da na njima dođu do svog dela kolača. Dakle, čak i po zvaničnim podacima, izlaznost je tek neznatno iznad 50 odsto. Za izmišljenog lika glasalo je oko 9,5 odsto, a bilo je i nevažećih listića koji su takođe većim delom posledica svesno izraženog protesta, jer znamo da je bilo organizacija koje su pozivale svoje članove i simpatizere na ovaj potez. Prema svemu tome, za kandidate stranaka sistema glasalo je tek nešto više od 40 odsto ukupnog broja birača. Od toga nešto oko polovine za jednog čoveka. Dakle, nešto oko petine Srbije je glasalo za dosadašnjeg premijera. To je realna slika. Jasno je, dakle, da većina stanovnika Srbije ne učestvuje u izbornom procesu i mi mislimo da je ve’ina stanovnika Srbije u pravu po ovom pitanju.
Protesti koji su izbili u Novom Sadu i Beogradu, a koji trenutno izazivaju veliki interes, proširili su se na još desetak gradova u Srbiji. Reakcije koje je ovaj, za sada još uvek nedefinisani pokret izazvao, vrlo su oprečne. Jedan deo je odmah odbacio ove skupove kao još jednu od varijanti „obojenih revolucija“ koje se upravo odvijaju u većem ili manjem obliku u Rumuniji, Albaniji, Makedoniji i Mađarskoj; drugi deo je spremno uskočio videvši skupove kao mogućnost da se politički deluje na masovnijem planu i da se neka od gorućih socijalnih pitanja konačno postave u javnom prostoru. Sami učesnici protesta insistiraju na spontanosti i samoorganizovanosti. Zašto se u pomenutim zemljama trenutni protesti mogu smatrati varijantama „obojenih revolucija“? Prosto, zato što su zahtevi u okviru sistema, magloviti, barataju naizgled jasnim terminima poput „ljudskih prava“, „slobode medija“ ili su „protiv korupcije“. Nova istorija nas je naučila da su ovo najobičnije fraze u koje svako može da učita svoje lepe želje, ali da promene u politici nema. Sve to ostaju kapitalističke zemlje u kojima niko ne preispituje ni privatizacije, ni članstvo u NATO, ni EU, a nekmoli imperijalističku politiku.
Jasno je samo jedno: u Srbiji velika većina učesnika protesta zapravo ima za cilj da izrazi nezadovoljstvo trenutnim stanjem. Nema sumnje ni u to da među „običnim“, naročito mladim učesnicima treba tražiti savezništva i delovati u masi studenata, nezaposlenih, radnika… Takođe, treba istaći i ohrabrujuće znake koji se javljaju u protestu o podršci i povezivanju sa radnicima GOŠA-e, radnicama FORI (zapravo „zastavina tapacirnica“) i tendencije koje postavljaju pitanje klasne borbe. Parole sa ovim sadržajem javljaju se i vidljive su, ali ipak je glavna mobilizatorska parola „protiv diktature“.
Isto je i sa zahtevima – na listi zahteva ima ozbiljno postavljenih pitanja i društvenih problema. Međutim, i sa zahtevima i sa sadržajem protesta postoji isti problem: suštinski se ne pomeraju od zahteva za novim izborima, opštim. Mi ne podržavamo zahteve za novim izborima. Mi pozivamo na zaoštravanje klasne borbe i odbacujemo liberalnu agendu i analizu koja suštinski očekuje da se institucije sistema obračunaju same sa sobom – da se vlast samoraspusti i raspišu novi izbori na kojima bi učestvovao – ko? SNS, DS, Dveri, SRS, DJB itd. Smatramo da je to gubljenje vremena i pomoć klasnom neprijatelju u krajnjoj instanci.
Najveći problem jeste postepeno pretvaranje ovog izliva nezadovoljstva u karnevalsku građanštinu od pre 20 godina, i što je još gore, sve jasnije se čitava stvar fokusira na borbu protiv jednog čoveka, kao što je to bio slučaj sa Miloševićem. To je krajnje pogrešno iz sledećeg razloga: priča o diktaturi jednog čoveka i njegove partije jednostavno nije tačna. Nije reč ni o kakvom diktatoru i to treba jasno i nedvnosmileno objasniti. Naprotiv, reč je o jednom nižerangiranom službeniku imperijalnih struktura. On, ni njegova stranka nisu ti koji donose ključne uloge. Oni su prosto izvršioci radova, lokalni poverenici koji mogu biti zamenjeni kao njihovi isluženi prethodnici Milošević, Koštunica, Tadić ili Norijega, Bota, Mobutu i tako dalje. Za ispravno političko delovanje treba stvari posmatrati u kontekstu. To što je trenutno najmoćniji političar koga podržava EU, SAD i Rusija na primer ne čini ga diktatorom. On je i dalje taj koji sluša, a dok kontroliše situaciju, pravi vladari će koristiti njegove usluge. Pravi diktator se zapravo zove IMPERIJALIZAM. To je diktatura protiv koje se mi borimo, kao i protiv njegovih službenika, ali stvari treba postaviti na svoje mesto. Razmišljanje po kome fokusiranje na jednu ličnost predstavlja prečicu ka mobilisanju masa i fokusiranja jeste obični oportunizam.
Glavno je: mase ne podržavaju sistem koji se pogrešno naziva „parlamentarnom demokratijom“; ne podržava izbore, niti stranke koje bi na te izbore izašle. Ako je već tako, zašto bi trebalo gurati proletarijat, naročito u uslovima sadašnje političke rascepkanosti, na stranu jedne frakcije buržoazije u Srbiji? Sve one snage koje i danas postavljaju pitanja ustavnog ustrojstva i pitanja iz oblasti klasične ideologije ljudskopravaštva treba ostaviti tamo gde pripadaju – u prošlosti. Proletarijat ne treba uvlačiti u tu politiku. Naprotiv, treba iz nje izaći. Ulicama.
Mi sa interesom pratimo razvoj situacije. Pozdravljamo nezadovoljstvo i učestvujemo u njemu, ali ne tražimo nove izbore. Od Republičke izborne komisije ne očekujemo ništa. Formiraćemo bolju kada dođe vreme.
PROTIV DIKTATURE KAPITALA! PROTIV KAPITALIZMA!
ZA SOCIJALIZAM!
CRVENA INICIJATIVA KRAGUJEVAC
Crvena akcija / Crvena inicijativa 
Ostavite odgovor