Za borbene radničke sindikate

Talas štrajkova koji je zapljusnuo Srbiju ovog leta vratio je tračak nade u mogućnost organizovanja radničke klase. Sitni taktički ustupci koji su tokom ovih borbi osvojeni teško da su zadovoljili ikoga, a o nekakvom objektivnom poboljšanju položaja eksploatisanih i marginalizovanih slojeva ne može biti ni govora – naprotiv, čak je deo učesnika doživeo razočaranje, jer su se sa početkom ovih događaja pojavile nade koje su često izlazile iz okvira trenutnih mogućnosti klasnog organizovanja u Srbiji.

Po našem mišljenju, nema nikakvog razloga za nezadovoljstvo, jer mi znamo da se ni u slučaju potpuno razvijenog pokreta u praksi ne dešava da jedan štrajk ili bilo koji drugi događaj bude dovoljan za ozbiljne društvene promene. Naprotiv, mi mislimo da se i iz ovakve situacije može izvući maksimum ako se pravilno proceni odnos snaga i pravilno analiziraju problemi koji postoje.

Prvo, dakle, treba videti, šta se dogodilo; štrajkovi o kojima je ovde reč imali su za cilj potpuno različite stvari – radnici Fijat-Krajsler automobila Srbija tražili su bolje uslove rada i poštenije plaćanje, dok su radnici Goše tražili plaćanje zaostalih zarada i rešavanje problema stvorenih nepoštovanjem zakonskih obaveza od strane privilegovanih stranih kapitalista. Radnike Fijata predvodili su sindikalni funkcioneri, dok su radnici Goše formirali Štrajkački odbor nezavisno od sindikata, jer u njega više nemaju poverenja.

O epilogu štrajka u Fijatu smo pisali u prethodnom broju „Cika zore“. Nismo bili srećni, ali je takav epilog upravo dao za pravo našem prvom saopštenju o podršci štrajku u kome smo upozorili na moguću destrukltivnu ulogu sindikalnih birokrata, što se na kraju obistinilo. Za ono što smo mi znali i govorili nije bila potrebna nikakva naročita mudrost – treba samo pažljivo pratiti i posmatrati stvari sa jedne strane, a sa druge treba imati dovoljno kuraži i poštenja da se to i kaže, a ne da se projektuju dobre želje u stvarnost i predviđaju krupnije posledice od onih koje su moguće.

Teško da bismo u novijoj istoriji radničkih borbi na Balkanu, naročito u zemljama nastale raspadom Jugoslavije, naći neku u kojoj bar neko iz sindikalnog rukovodstva nije igrao dvostruku igru i predlagao kompromise sa klasnim neprijateljima – vlasnicima kapitala ili predstavnicima vlasti. Čak i po rečima sindikalnih rukovodilaca srednjeg nivoa – na najvišem nivou ne postoji uvek (?!) razumevanje za radničke probleme. Govorimo o Samostalnom. O Nezavisnosti koja se još uvek zalaže za privatizaciji ne treba trošiti reči. Prethodni događaji su nas uverili u sledeće: nova generacijna radništva u Srbiji je dovoljno zrela da vodi svoju borbu. Došlo je vreme da radnici preuzmu svoje sindikate. To konkretno znači da smene i najure, po zasluzi, dosadašnje rukovodioce koje radnički život i radnička borba nije previše zanimala.

Pozivamo sve radnice i radnike da pokrenu inicijative  za preuzimanje sindikata. Ako država, što ne bi bilo neobično, iako bi naravno bilo nezakonito, zaštiti nosioce funkcija, onda je vreme za stvaranje novih, borbenih sindikata. Ali, mi smatramo da bi bilo pravilno prvo pokušati sa preuzimanjem da se ne bi stvarao rascep predstavom i borbi sindikalnih rukovodstava.  Uostalom, i pravedno je da ometači radničke borbe izgube svoje mesto koje nezasluženo uživaju u njoj.

 

ZA BORBENE RADNIČKE SINDIKATE!

Advertisements

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s