Protesti u Srbiji: opravdan bes nema ko da artikuliše

Protesti koji su izbili prvo u Beogradu 7. jula, a zatim i u nizu srpskih gradova, otvorili su apetite na anesteziranoj političkoj sceni u Srbiji. Inicijalno isprovociran ponižavajućim obraćanjem Aleksandra Vučića tokom koga je najavio policijski čas preko vikenda zbog povećanja broja zaraženih korona virusom, spontani bes je eksplodirao još za vreme trajanja njegovog govora. U metežu koji je nastao, grupa okupljenih je prodrla u Narodnu skupštinu iz koje je izbačena za desetak minuta. Usledila je brutalna i neproporcionalna reakcija policije tokom koje su ispaljivani suzavac i slični bojni otrovi, angažovana je konjička jedinica i policijski psi kojom prilikom je povređen još uvek neutvrđen broj ljudi.

Masovnost i žestina izliva besa probudila je nade potrošenih političara i pojedinih medija, ali i dela naroda. Međutim, već na drugom skupu postalo je jasno da u okupljenoj masi nema kohezije, da ona nema ciljeve, da nema jasnog plana okupljanja. Sve čega je bilo jeste masa nezadovoljnih ljudi koja želi da iskaže svoje nezadovoljstvo politikom i stanjem, a da u toj masi operišu različite snage koje žele da je povuku na određenu stranu. Tako se ubrzo jasno definisala grupa ultranacionalista koja je pokušavala da se sakrije iza mase i da svoje opsesije onime što oni nazivaju odbranom Kosova predstave kao stav većine prisutnih. Uočljivi su, takođe, bili i pripadnici stare opozicije, takozvane građanske i proevropske. Takođe, bio je prisutan i konglomerat grupa različitih usmerenja koji je video mogućnost da deluje u ovoj masi.

Metodološko pitanje – da li ići na konfrontaciju i u tuču ili pružati nenasilni otpor pokušano je da bude predstavljeno kao ideološko, ali ono to nije. Kao što su postojali nacionalisti skloni nenasilnim metodama, tako postoje i građanisti skloni konfrontaciji. Takođe, postojali su i anarhistički elementi unutar obe struje.

Iako se protest raširio u više gradova, događaji u Beogradu, privlačili su najviše pažnje i smatrali se najznačajnijim zbog broja okupljenih demonstranata, kao i zbog angažovanih sila prisile – policije, žandarmerije, tajne policije i parapolicijskih huliganskih elemenata. U Beogradu je krajnja desnica nastupila najorganizovanije, pod religijskim obeležjima, ikonama, zastavama ruskih carista, sa navijačkim pesmama i organizacijom, pomislili su da je vreme za njihov sledeći korak, a u stvarnosti se dogodilo da je najveći deo demonstranata napravio otklon od njih. Ugušivši proteste na kojima je videla svoju istorijsku priliku, srpska krajnja desnica je prešla svoj vrh rasta pod aktuelnim režimom.

Rezultat spontane pobune neposredno posle Vučićevog govora jeste neuvođenje policijskog časa i u tom smislu on se ne može smatrati neuspešnim. Rezultat ostalih večeri protesta je nenameran, a ogleda se u svojevrsnom izolovanju ekstremne desnice i u potpunom bankrotu liberalne opozicije. Srbiji očajnički treba nova opozicija koja je u stanju da artikuliše očitu želju za promenom.

Sa stanovišta promene režima unutar kapitalističkog sistema, ovaj protest nije ni mogao da bude uspešan. Bez kohezije u masi, bez plana, organizacije, bez zahteva i ciljeva ništa ne može da uspe. Oni koji su imali takva očekivanja, ostaju razočarani, a deo njih će se pasivizirati.

Posle tri decenije antikomunističke histerije, dve najznačajnije ideološke struje unutar buržoaske misli – nacionalizam i liberalizam – došle su do svog kraja. U atmosferi opšte apatije, nepoverenja i nemoći treba stvoriti pravu opozicionu platformu, zasnovanu na borbi za ekonomsku i socijalnu ravnopravnost, protiv mržnje i nacionalističkih podela. Vreme je za revolucionarnu politiku, za vraćanje klasne svesti u redove radničke klase.

Zatvoreno za komentare.

Create a website or blog at WordPress.com

Gore ↑

%d bloggers like this: