Srbiju su potresle dve masovne pucnjave u kojima je bilo ukupno 17 izgubljenih života i veliki broj povređenih kod kojih krajnje posledice još nisu poznate. Velika tragedija generisala je emotivne reakcije – bes, osećaj nemoći i potrebu za otporom postojećem stanju državne neodgovornosti i društvene katastrofe.
Skupovi koji su počeli da se dešavaju u Beogradu okupili su veliki broj ljudi, što je proizvelo svojevrsnu nervoznu i neadekvatnu reakciju državnih vlasti koja se nalazi u fazi visoke napetosti, što ukazuje na to da sama vlast nema osećaj potpune kontrole nad situacijom u zemlji.
Sa druge strane, kao i toliko puta do sada, građanska forma protesta ne uspeva da dosegne do one tačke sa koje bi predstavljala silu koja može da izvede značajnije promene u društvu. Najveći domet je pokušaj da se izvrši široka društvena mobilizacija sa ciljem rušenja jedne partije i čoveka koji je vodi.
Razlozi za to su sledeći: za sada u srpskom društvu nije došlo do definisanja ozbiljne alternative sistemu i ovde se opozicija od vlasti razlikuje samo po tome da li je deo vladajuće grupe ili ne, ali ne i po stavovima. Politički programi i praksa SNS-a i onoga što deo medija pokušava da predstavi kao alternativu vlasti – jesu praktično isti.
Na protestima su se do sada okupljali građanke i građani samoinicijativno, sa osnovnom idejom da izraze protivljenje situaciji u društvu u najširem smislu: jedni su tu zbog popustljive politike prema Kosovu, drugi zbog toga što smatraju da treba više da se popusti; jedni da brže uđu u EU, drugi da nikada ne uđu u EU i tako dalje.
Ukratko, na ulicama se sada nalazi vrlo heterogena skoro atomizovana masa ljudi koja je svojom brojnošću uplašila državu. Primetno je i manje prisustvo takozvane „patriotske opozicije“ za šta postoje dva moguća razloga – prvi je činjenica da je u okviru reakcija na tragediju došlo do uništenja velikog broja šovinističkih grafita posvećenih ratnim zločincima, a drugi je očigledna vezanost desničarskih stranaka za vladajuću koaliciju.
Zahtevi koji su se pojavili unutar mase ukazuju na to da proteste pokušava da preuzme deo stranaka koji su vodili seriju protesta „Stop krvavim košuljama“. Zahtevi koji su se pojavili, ali još uvek nisu doživeli prihvaćenost od najvećeg dela učesnika/ca protesta, problem vide u prvom redu u medijskoj sferi, a prizivaju i veću represivnu ulogu države.
Povećani broj policajaca u školama predstavlja pobedu represivnih metoda, koji ni do sada nisu dali nikakve rezultate. Zahtevanje odgovornosti ministara, medijskih radnika, policajaca i svih drugih relevantnih činilaca jeste u redu, ali nije dovoljno.
Treba sagledati stvar u što široj slici – ovakvi incidenti jesu samo posledica mnogih procesa koji se dešavaju u visokoj trulećoj fazi imperijalizma koga karakteriše najviši stepen otuđenja u uslovima glorifikacije rata i nasilja. To neće sprečiti veći broj policajaca, kao što nije sprečilo ni do sada.
Treba li da podsetimo da je Srbija već praktično policijska država sa najvećim brojem policajaca po glavi stanovnika u Evropi i da je upravo u toku novi talas prijema u specijalne i redovne jedinice policije? Na koji način je do sada taj broj policajaca sa ogromnim ovlašćenjima koja se na terenu lako krše sprečio ove tragedije? Setimo se i vesti da je nekoliko stotina policajaca u punoj opremi opsedalo Mladenovac dok im je ubica otišao taksijem.
Ovakve i slične tragedije mogu da se izbegnu samo promenom društvenih odnosa – izlaskom iz društva u kome su ljudi otuđeni i od svog rada i od drugih ljudi, pa i sami od sebe – i ulaskom u društvo koje će biti posvećeno održanju života, ljudskih kao i čitavog prirodnog okruženja koje je u ovom sistemu dovedeno na ivicu uništenja.
Na kraju da kažemo da u svakom slučaju podržavamo zahteve za smenu Aleksandra Vulina i Bratislava Gašića, što ćemo podržati uvek i zbog svega.
Crvena akcija / Crvena inicijativa 