JUGOSLOVENSKA REVOLUCIJA

I STVARANJE I RAZVOJ JUGOSLAVIJE

Jugoslavija je stvorena kao rezultat istorijske težnje njenih naroda za samostalnošću od Austro-Ugarske monarhije i Turske carevine. Težnja za slobodom i ujedinjenjem je naročito došla do izražaja u XIX veku kod nacionalne inteligencije, koja se zalaže za ujedinjenje svih balkanskih naroda.

Nacionalno oslobođenje balkanskih naroda se prepliće s interesima velikih sila, odnosno interesima buržoazija i dinastija balkanskih država, i praćeno je teškim sukobima. To nacionalno oslobođenje ne može se posmatrati izvan borbe za socijalno oslobođenje.

Među najznačajnijim ličnostima koje deluju u pravcu nacionalnog i socijalnog oslobođenja balkanskih naroda svakako je i Svetozar Marković. Svetozar Marković se formirao u revolucionarnim krugovima u Rusiji i Švajcarskoj. Po povratku u Srbiju uređuje časopis Radenik – prvo socijalističko glasilo na Balkanu. Njegov rad i ideje su doprinele jačanju socijalističke misli u Srbiji. U tom periodu u jugoslovenskim zemljama dolazi do jačanja socijaldemokratske ideje. Među nosiocima tih ideja su Franc Železnikar, Goce Delčev, Nikola Karev, Vasa Pelagić i mnogi drugi.

Razvojem kapitalizma, na početku XX veka, jača i radnički pokret u jugoslovenskim zemljama.

Posebno mesto u radu socijaldemokratske partije u Srbiji pripada Dimitiju Tucoviću. Na Prvoj balkanskoj konferenciji socijaldemokratskih partija održanoj 1910. u Beogradu prisustvuju predstavnici Srba, Hrvata, Bugara, Rumuna, Turaka, Makedonaca, Crnogoraca, Slovenaca, Bosanaca i Hercegovaca. Socijaldemokrati su se izjasnili za bratsvo među balkanskim narodima i protiv porobljivačke politike imperijalnih sila.

Kraj Prvog svetskog rata je doveo do političkih previranja na prostoru bivše Austro-Ugarske. Naročit odjek među jugoslovenskim narodima imala je Oktobarska revolucija i revolucija u Mađarskoj.

U Oktobarskoj revoluciji je učestvovalo preko 30.000 Jugoslovena, a stvoren je i jedan jugoslovenski puk u Crvenoj armiji. Vojnu i političku ulogu u revolucionarnim događajima Sovjetske Rusije imali su Aleksa Dundić, Danilo Srdić, Emil Čop, Nikola Grulović, Vukašin Marković i drugi.

Uticaj Oktobarske revolucije brzo se širio. Tako su se februara 1918. pobunili mornari u Bokokotorskom zalivu istaknuvši crvene zastave na brodovima i zahtevajući mir bez aneksija. Pobuna je ugušena. Četiri mornara su streljana. U Slavoniji je na hiljade vojnika dezertiralo i krilo se po šumama obrazujući zeleni kadar. Oni su napadali i zauzimali veleposednička imanja.

Tokom rata je obrazovan Jugoslovenski odbor u Londonu u kome su bili, uglavnom, predstavnici Hrvata i Slovenaca i koji se zalagao za stvaranje jedinstvene jugoslovenske države. Ideja o jugoslovenskom jedinstvu je konačno dobila svoj oblik – jedni su je shvatali kao državu na demokratskim i federativnim osnovama, drugi kao jednostavno proširenja karađorđevićevske srpske kraljevine.

Prvog decembra 1918. stvorena je Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca. To je bilo i u interesu pobedničkih sila kao bedem protiv revanšizma Italije i Mađarske, a istovremeno i kao sanitarni kordon protiv boljševizma. Tako je umesto republikanske, demokratske strukture stvorena monarhistička i centralistička država. Tome se niko nije mogao uspešno suprotstaviti, jer je jedino Srbija imala organizovanu vojsku i policiju.

Slovenci i Hrvati su odmah shvatili da su pali pod vlast koja nije ništa bolja od austrougarske vlasti. Crnogorci i Makedonci nisu bili priznati kao posebna nacija i jednostavno su ih smatrali Srbima. Ostale nacionalnosti nisu imale nikakva prava.

U Hrvatskoj, Crnoj Gori i Makedoniji raslo je nezadovoljstvo protiv velikosrpskog ugnjetavanja, nezadovoljstvo koje je često dobijalo pobunjenički i separatistički karakter.

II STVARANJE KOMUNISTIČKE PARTIJE JUGOSLAVIJE

Povratak velikog broja vojnika iz Rusije je ubrazao stvaranje Komunističke partije. Na Kongresu ujedinjenja u Beogradu aprila 1919. dešava se politički preobražaj socijalista u komuniste. Partija je nazvana Socijalistička radnička partija (komunista) Jugoslavije. Za sekretara partije je izabran Filip Filipović. Partija je pristupila Trećoj internacionali. Te iste godine je u Zagrebu formiran SKOJ – Savez komunističke omladine Jugoslavije.

Da bi smirila previranja na selu vlada je počela da sprovodi ograničenu agrarnu reformu, istovremeno nastupajući oštrije protiv komunista. Sprovodi se cenzura štampe, policiji se daju veća ovlašćenja, povećava se broj žandarma sa 10 na 20 hiljada. Radnici na ukupnu situaciju odlučno reaguju tako da izbijaju štrajkovi i sukobi s policijom. Radnici se posebno protive intervenciji u Mađarskoj radi gušenja revolucije i intervenciji u Rusiji protiv boljševičke vlasti.

U Mariboru dolazi do pobune i ustanka vojnika 1. aprila 1920. Istovremeno je započeo i štrajk železničara u kome učestvuje 50.000 radnika. Borbe se nastavljaju uprkos strahovitim represijama. Rudari zauzimaju rudnike u Trbovlju. Demonstracije izbijaju i u Ljubljani. Policija je u Trbovlju otvorila vatru i ubila 13 a ranila 40 rudara.

Dolazi do pobuna seljaka u Bjelovaru, Varaždinu i drugim mestima.

Odlukom Drugog kongresa, održanog u Vukovaru 1920, Socijalistička radnička partija (komunista) menja svoje ime u Komunističku partiju. Jedan deo centrumaša, koji su bili na reformističkim pozicijama i nisu verovali u mogućnost revolucionarne oružane borbe, napustili su Partiju i ujedinili se sa Socijalističkom partijom Jugoslavije koja je bila u potpunosti na oportunističkim i antikomunističkim pozicijama.

Na lokalnim izborima 1920. Komunistička partija je osvojila većinu u mnogim gradovima, poput Beograda, Niša, Skoplja, Kragujevca, Slavonskog Broda, Užica, Prilepa, a relativnu većinu u Zagrebu, Vukovaru, Osijeku, Podgorici…

Vlada je odgovorila raspuštanjem opštinskih odbora u Beogradu i Zagrebu ne dozvolivši komunistima formiranje lokalne vlasti.

Na izborima za Ustavotvornu skupšinu KP je treća stranka po broju osvojenih mandata. Strah od uticaja komunista primorava režim na zavođenje belog terora. Pored policije, vojske i žandarmerije, na sceni su i naoružani fašistički odredi poput ORJUNA (Organizacije jugoslovenskih nacionalista) i SRNAO (Srpske nacionalističke omladine).

Krajem 1920. u Bosni je 20.000 rudara stupilo je u štrajk. Tokom represije ubijeno je 7 husinjskih rudara.

Decemra 1920. vlada je donela Obznanu kojom se zabranjuje svaka komunistička propaganda i naređuje zatvaranje sedišta KP i konfiskovanje njene imovine.

Skupština je 28. juna 1921. donela Vidovdanski ustav. Ustav odgovara centralističkim zahtevima srpske buržoazije i donet je uz saglasnost slovenačke i hrvatske buržoazije.

Avgusta 1921. donesen je Zakon o zaštiti države. Zabranjena je Komunistička partija.

Kao povod za zabranu bilo je bacanje bombe od strane Spasoja Stejića na regenta Aleksandra i ubistvo ministra policije Milorada Draškovića od strane Alije Alijagića, pripadnika Crvene pravde. Pojedini članovi Partije bili su razočarani što se rukovodstvo Partije ne suprotstavlja belom teroru, pa su se odlučili na individualni teror.

U ilegalnoj i polulegalnoj aktivnosti koja će trajati sve do početka Drugog svetskog rata, KP nije bila odmah spremna na ilegalni rad i prešla je period unutrašnje krize. Stotine članova je pohapšeno, dobar deo je emigrirao, a neki su napustuli svaku aktivnost.

Pošto je uhapšen ceo Izvršni komitet KP, stvoreno je unutrašnje rukovodstvo u kome su bili Moša Pijade, Triša Kaclerović, Kosta Novaković i drugi, i rukovodstvo u Moskvi na čijem je čelu bio Sima Marković.

Zbog zabrane KP, pod dugim imenom niču radničke i sindikalne organizacije.

U Hrvatskoj je vrlo aktivna Hrvatska seljačka stranka pod vođstvom braće Radić, koja je bila član Seljačke internacionale osnovane u Moskvi. HSS je predstavljala najveću opozicionu stranku.

U komunističkom pokretu bile su prisutne dve struje – jedna sektaška, koja je išla do granica anarhizma, i druga oportunistička, koja je išla do likvidatorstva.

Desnica, centrumaši, zbog svog oportunizma su 1920. isključeni iz Partije, ali to nije otklonilo frakcijske sukobe i postojanje ove dve struje u Partiji.

Postojale su i razlike po nacionalnom pitanju. Staljin je polemisao sa Simom Markovićem. On je osporavao njegovo mišljenja da se jugoslovensko nacionalno pitanje treba tretirati kao ustavno pitanju, a ne kao pitanje proleterske revolucije. Sima Marković je polazio od toga da u zemlji nije revolucionarna situacija i da revolucionarnu energiju nacionalnih pokreta treba iskoristiti ne za osvajanje vlasti, već za demokratizaciju buržoaskog društva i uklanjanje nacionalnih sukoba. Levica u Partiji je smatrala da KPJ treba da se bori za vodeću ulogu u seljačkim i nacionalnim masama i da se nacionalno pitanje ne može rešiti u okviru buržoaskog poretka.

Treća zemaljska konferencija KPJ, održana u Beogradu 1924, bavila se definisanjem nacionalne politike Partije kao sastavnog dela njenog revolucionarnog programa. Partijska levica precenjivala je revolucionarnu ulogu građanskih stranaka i mogućnost stvaranja jedinstvenog fronta radničke klase i seljaštva, u saradnji s opozicionim građanskim strankama, na rešavanju nacionalnog pitanja revolucionarnim akcijama. Partijska desnica je polazila od shvatanja da nema izgleda za izbijanje revolucije na Balkanu, upozoravajući da je za klasnu borbu podjednako štetan i nacionalizam ugnjetenih naroda.

Na konferenciji su prihvaćeni stavovi Kominterne da se nacionalno pitanje može rešiti „samo slomom kapitalizma putem otvorene borbe radnih masa protiv vlasti buržoazije i samo putem borbe za uspostavljanje radničko-seljačke vlasti“. Zaključeno je da se pravo ugnjetenih naroda na otcepljenje ne može odlagati do pobede proletarijata nad kapitalizmom, nego se Partija i pod vlašću buržoazije mora najenergičnije boriti za ostvarenje tog prava. Prihvaćen je zatev partijske levice u pogledu boljševizacije partije. Organizaciono pitanje je shvaćeno kao političko pitanje od bitnog značaja za akcionu sposobnost partije. Zaključeno je da se organizacija ilegalne kadrovske partije, zasnovana na principu demokratskog centralizma, izgrađuje formiranjem ćelija po preduzećima, oslanjajući se u prvom redu na industrijsko radništvo i posvećujući posebno brigu sistematskom školovanju partijskih kadrova.

Treći kongres KPJ održan 1926. u Beču, potvrdio je odluke Treće zemaljske konferencije i doneo nov program i statut partije. Za sekretara partije je izabran Sima Marković.

U periodu od 1926-1936. Partija upućuje na Komunistički univerzitet u Moskvi mnoge svoje kadrove koji su stečenim znanjem kasnije dali veliki doprinos razvoju Partije.

I pored prividnog jedinstva ispoljenog na Trećem kongresu partije frakcijska borba između levice i desnice je nastavljena. Izvršni komitet Kominterne je 1928. uputio Otvoreno pismo članovima KPJ u kojem ih poziva da učine kraj frakcijskim borbama i formiraju radničko rukovodstvo partije.

U Drezdenu je 1928. održan Četvrti kongres Partije. Od 2.122 člana Partiju su predstavljala 26 delegata. Izvršena je kritika oportunizma desnice, ali je ukazano i na greške u organizacionom radu levice. Odlučeno je da rukovodstvo Partije popune radnici i da se vodi računa o nacionalnom sastavu. Za sekretara Partije je izabran Đuro Đaković.

Ubistvom braće Radić u Skupštini 1928. od desničarskog poslanika Puniše Račića, stvorena je politička i parlamentarna kriza u zemlji. Trideset hiljada radnika i studenata je izašlo na demonstracije u Beogradu. Sukobi su krvavi. U Zagrebu su 22. jula izbile masovne demonstracije. Pet demonstranata je ubijeno. Zatim je usledio generalni štrajk. Režim je odgovorio masovnim hapšenjima. Tada je uhapšen i Josip Broz, zagrebački komunistički aktivista, i osuđen na 5 godina zatvora.

Novonastalu situaciju u zemlji kralj Aleksandar je iskoristio da bi janura 1929. zaveo šestojanuarsku dikataturu. Ukinut je ustav i raspuštena Narodna skupština. Država dobija naziv Jugoslavija. Prigrabivši svu vlast Aleksandar je imenovao generala Živkovića za predsednika vlade. KPJ se nije snašla u ovoj situaciji i pokušala je da podigne oružani ustanak. To je bilo pogrešno. Ubijeni su sekretar CK KPJ Đuro Đaković, sekretar Crvene pomoći Nikola Hećimović, nekoliko članova Centralnog komiteta i sedam sekretara SKOJ-a. Beogradski zatvor Glavnjača je tada postao simbol svireposti. Od 1929-31. pred specijalnim sudom su održana 82 suđenja. Partija je faktički bila razbijena i naterana u još veću ilegalnost.

Januara 1931. kralj Aleksandar donosi novi ustav i uvodi ponovo parlamentarizam, ali u suštini se ništa bitno nije promenilo.

Odlukom Kominterne 1932. formirano je Privremeno rukovodstvo KPJ s Josipom Čižinskim (Milanom Gorkićem) na čelu.

Masovna hapšenja i progoni nisu demoralisalli članove Partije. Partija počinje da se obnavlja tokom 1931-1933. Posebno su aktivni kaznionički partijski komiteti koji su po robijašnicama stvorili crvene univerzitete gde se vršilo obrazovanje kadrova. Tako je i preveden prvi tom Marksovog Kapitala u mitrovačkoj kaznionici od strane Moše Pijade i Rodoljuba Čolakovića koji je objavljen u redakciji Augusta Cesarca u Beogradu 1934 godine. Drugi tom je objavljen u redakciji Veselina Masleše 1935. godine.

U oktobra 1934. u Marseju je ubijen kralj Aleksandar.

Na vlasti 1935. je Milan Stojadinović, radikal. Od maja 1935. do januara 1936. izvršena su 153 politička ubistva. Stojadinović ne samo da je imitirao fašizam u unutrašnjoj već i u spoljnoj politici. Jugoslavija je faktički napustila Malu antantu i okrenula se fašističkim zemljama, povezujući se s Nemačkom, Italijom i Bugarskom.

Na plenumu KPJ, održanom u Splitu 1935, sekretar Partije Blagoje Parović u svom referetu dokazuje da je fašizam glavni neprijatelj ne samo radničke klase već i pristalica demokratije, zalažući se za jedinstvenu antifašističku borbu. (Blagoje Parović je poginuo u španskom građanskom ratu).

Sedmi kongres Kominterne održan 1935. u Moskvi bio je od izuzetnog značaja za razvoj komunističkog pokreta u svetu. Na njemu se jasno određuje fašizam kao glavna i najveća opasnost za revolucionarni pokret – „fašizam je otvorena teroristička diktatura najreakcionarnijih i najšovinističkijih imperijalističkih elemenata finansijskog kapitala“. Odlukama kongresa postavljeni su temelji politike narodnog fronta.

U periodu 1935-38, Komunistička partija se još više obnavlja i popunjava novim kadrovima. Prevazilazi se sektaško zatvaranje, pojačava se rad u masama, dolaze novi ljudi. Istovremeno, novi kurs Kominterne kojim se proklamuje politika jedinstvenog fronta u borbi ptotiv fašizma daje novi polet KP. Partija više ne luta u pogledu nacionalnog pitanja, što je do tada guralo sve nacionalne pokrete u službu stranih imperijalista, već je jasno istakla pravo naroda na samoopredeljenje i protiv velikosrpske prevlasti. Čak se išlo i do stvaranja samostalnih partija po pokrajinama u okviru KPJ.

Sindikalnu borbu KP zasniva na suprotstavljanju vladinom sindikatu JUGORAS-u pokušavajući da svoj uticaj u potpunosti proširi na radničke sindikate URS i GRS.

Štrajkovi i demonstracije, sve organizovaniji i sve masovniji, postaju redovna pojava, dok su sukobi sa policijom sve žešći. Narodnofrontovska platforma počinje da daje rezultate. Samo u jednim demonstarcijama 1936. na Belvederu kod Cetinja ubijeno je 6, ranjeno 30, a uhapšeno 100 demonstranata.

Odlukom Kominterne, dotadašnji sekretar KPJ Milan Gorkić, je 1936. smenjen i kasnije je u Sovjetskom Savezu osuđen na smrt. Mnogi jugoslovenski komunisti su tada bili uhapšeni i osuđeni u procesima koji su se odigrali u Sovjetskom Savezu. Kominterna obustavlja svaku finansijsku pomoć KPJ. Jedan deo Kominterne je predlagao da se KPJ zbog stalnih frakcijskih borbi i nejedinstva u Partiji raspusti, kao što je to učinjeno i s poljskom komunističkom partijom. U Moskvi su tokom 1936. nekoliko meseci boravili Josip Broz i Petko Miletić (jedan od najistaknutijih jugoslovenskih komunista, koji se nalazio na čelu kaznioničkog komiteta KPJ u Sremskoj Mitrovici). Petko Miletić je kasnije uhapšen i osuđen u Sovjetskom Savezu. Josip Broz se vratio u zemlju sa zadatkom da formira novo rukovodstvo Partije. Mandat za sastav Centralnog komiteta je dobio Josip Broz 1939. godine.

KPJ je vrlo aktivna u organizovanju slanja dobrovoljaca u Španiju kako bi pomogli Špansku republiku. Hiljadu sedamsto Jugoslovena učestvovalo je u borbama u Španiji, među kojima su i Blagoje Parović, Vladimir Ćopić, Marko Orešković, Vladimir Popović, Veljko Vlahović, Petar Drapšin, Peko Dapčević, Franc Rozman, Mesud Mujkić. U borbama u Španiji je poginulo 800 a ranjeno 300 Jugoslovena.

Pred rat KP naglo širi članstvo. Broji 6.500 članova, dok SKOJ ima 17.800 članova.

Beogradski univerzitet, Zagrebačko sveučilište i Ljubljanski univerzitet postaju bastioni otpora režimu. Od njih potiču skoro sve manifestacije i demonstracije protiv režima. Sukobi sa žandarmerijom i fašističkim organizacijama, poput Ljotićevog Zbora, su bespoštedni i često se završavaju s žrtvama, ranjavanjima i hapšenjima.

Partija je aktivna u mirovnim pokretima omladine, ženskom pokretu, a posebno u raznim humanitarnim aktivnostima putem Crvene pomoći.

Snažno sredstvo u rukama Partije je njen list Proleter, dok pokrajinske partijske organizacije dodatno izdaju svoje listove.

Sporazum Cvetković-Maček iz 1939. je nagodba hrvatske i srpske buržoazije o podeli vlasti. Jugoslavija je podeljana na banovine.

Na V zemaljskoj konferenciji KPJ, održanoj oktobra 1940. u Zagrebu, ukazano je na opasnost od agresije na zemlju. Za Generalnog sekretara Partije izabran je Josip Broz Tito. U Centralni komitet su izabrani i Edvard Kardelj, Milovan Đilas, Aleksandar Ranković, Ivan Milutinović, Rade Končar, Franc Leskošek. Za sekretara SKOJ-a izabran je Ivo Lola Ribar.

Dvadeset šestog marta 1941. Jugoslavija je u Beču pristupila Trojnom paktu.

Dvadeset sedmog marta su izbile demonstracije širom zemlje protiv pristupanja Jugoslavije u savez s fašističkim silama. U demonstracijama KPJ ima značajnog udela. Puč koji se rađa iz ovih demonstracija izvodi vojska uz saradnju engleske obaveštajne službe. Na presto se dovodi maloletni kralj Petar II Karađorđević. General Simović je na čelu vlade.

Nemačka je 6. aprila 1941. napala Jugoslaviju. Pred naletom moćnih fašističkih trupa iz svih prvaca i rastrgana svojim suprotnostima, Jugoslavija je već 17. aprila kapitulirala.

KPJ je donela odluku da se svi njeni članovi aktivno uključe u odbranu zemlje.

Kralj Petar II se s predstavnicima vlade sklonio u London.

Hitler je pristupio komadanju Jugoslavije. Nemcima je pripala severna Slovenija, Banat i Srbija. Italijanima – južna Slovenija, Dalmacija, Crna Gora i Kosovo. Bugarima – Makedonija i južna Srbije. Na teritoriji Hrvatske i BiH stvorena je Nazavisna Država Hrvatska – kvislinška tvorevina sa poglavnikom Pavelićem na čelu. NDH je podeljena na dve zone uticaja – nemačku i italijansku zonu. U Srbiji je formiran kvislinški režim, prvo sa komesarskom upravom a potom na čelu sa generalom Milanom Nedićem.

Centralni komitet KPJ se tajno sastao u Zagrebu 15. aprila i izdao proglas: „Narodi Jugoslavije… Vi koji se borite i ginete u borbi za svoju nazavisnost znajte da će ta borba biti okrunjena sa uspjehom, pa ma vi sada sa nadmoćnim neprijateljem i podlegli u toj borbi. Ne klonite s duhom, zbijte čvrsto svoje redove, očekujte uzdignute glave i najteže udarce. Komunisti i čitava radnička klasa Jugoslavije ustrajaće do konačne pobjede, u prvim redovima narodne borbe protiv osvajača… Stvorit će se na istinskoj nezavisnosti svih naroda Jugoslavije slobodna bratska zajednica“.

U to vreme primljeno je 4.000 novih članova u KP. Jedino su komunisti imali mrežu organizacija u celoj zemlji. Sve ostalo je nestalo i raspalo se. Prvih dana maja CK je ubrzao pripreme za oružanu borbu. Uputio je svoje članove da organizuju vojne komitete. CK KPJ je organizovao i svoj vojni komitet s Josipom Brozom Titom na čelu.

III POČETAK ORUŽANE BORBE

Dok besni teror okupatora koji komada zemlju, počinje oružana borba pod rukovodstvom KPJ, prekaljene u desetogodišnjem ilegalnom radu. Narod je pozvan u borbu protiv fašističkih osvajača i njihovih saradnika, bez obzira na nacionalne i verske razlike. Centralni komitet KPJ traži od članova mobilizaciju svih u borbu protiv okupatora: „mobilisati sve one koji su se pokazali ili će se pokazati u sadašnjim uslovima, kao neustrašivi i disciplinovani borci“.

Okupator je odmah počeo stvarati kvislinške vojske. Pored ustaša i domobrana u Hrvatskoj, u Srbiji su postojali nedićevci, ljotićevci i njima bliski četnički odredi, u Makedoniji VMRO-vci, na Kosovu balisti, u Crnoj Gori zelenaši, u Sloveniji bela garda…

Ustaše su odmah po uspostavljanju vlasti počele s terorom i progonom srpskog stanovništva što izaziva masovne zbegove.

Petnaestog juna 1941. hercegovački ustanici su napali žandarmeriju i domobransku kasarnu u Maloj Grudi. U Nevesinju je 24. juna napadnuta žandarmerija gde je ubijeno 40 neprijateljskih vojnika a 12 kamiona uništeno. Ovaj spontani narodni otpor je trebao predvodnika koji će odgovoriti istorijskom zadatku.

Komunisti svuda osnivaju vojne komande i vrše prikupljanje oružja i sanitetskog materijala. Formiraju se udarne grupe za diverzije gde naročitu ulogu igraju povratnici iz španskog građanskog rata.

Hitler priprema plan Barbarosa za napad na Sovjetski Savez koji treba da počne maja 1941, ali su martovki događaji u Jugoslaviji taj plan odložili za 22. juni. U tenucima kada je napadnut Sovjetski Savez KPJ je pozvala sve narode Jugoslavije na oružanu borbu, a komunistima poručila: „Krvožedni fašistički vlastodršci, koji drže u ropstvu svoje narode i narode podjarmljenih zemalja navestiše nam rat do istrebljenja i navestiše preko radija krvavi pokolj komunista. Mi tu borbu prihvatamo, jer mi smo je očekivali i mi smo se za nju opremili… Organizujte radne mase i dajte im vaše stečeno iskustvo. Stanite na čelo radnih i nacionalno ugnjetenih masa i vodite ih u borbu protiv fašističkih tlačitelja… Napred u poslednji i odlučni boj za slobodu i sreću čovečanstva!“.

U Beogradu je 27. juna konstituisan Glavni štab partizanskih odreda Jugoslavije u čiji sastav su, pored Tita, ušli Edvard Kardelj, Franc Leskošek, Ivan Milutinović, Aleksandar Ranković i Milovan Đilas.

Četvrtog jula je u Beogradu doneta odluka o podizanju ustanka.

Sedmog jula je u Beloj Crkvi mala oružana grupa pod komandom španskog borca Žikice Jovanovića ubila dva žandarma. To je bio početak borbe u Srbiji.

Dvanaestog jula crnogorski kvislinzi su proglasili stvaranje nezavisne Crne Gore. Trinaestog jula je izbio opštenarodni ustanak. Za samo nekoliko dan stvorena je velika slobodna teritorija koja je okruživala veće gradove u Crnoj Gori.

U Sloveniji je 22. jula u Kamniku došlo do prvih borbi.

U BiH je 27. jula izvršen napad na ustaški garnizon i oslobođen je Drvar. Istog dana su u Hrvatskoj, u Lici, započele borbe.

Počela je borba i po gradovima. Tako je u Beogradu spaljeno 20 nemačkih kamiona, oštećeni su neki pogoni i saobraćajnice. U Zagrebu su napadnute univerzitetske ustaške satnije gde je bilo 28 mrtvih.

Komunisti robijaši, njih 32, uspeli su da prokopanim tunelom pobegnu iz kaznione u Sremskoj Mitrovici i domognu se Fruške Gore.

U Hrvatskoj je izvedeno neuspelo bekstvo komunista iz zatvora u Kerestincu. Zbog slabo organizovanog bekstva od strane KP pobijeno je desetine zatvorenika među kojima su bili istaknuti komunisti: August Cesarec, Ognjen Prica, Božidar Adžija, Otokar Keršovani i drugi.

Ustanak u Makedoniji je kasnio zbog pogrešnih odluka makedonskog rukovodstva KP i izbio je tek 11. oktobra. Isto tako, dok je albanski narod u Albaniji u italijanskoj vojsci video okupatore i krenuo u borbu protiv nje, dotle je albanski narod na Kosovu s dolaskom italijanske vojske video mogućnost svog nacionalnog oslobođenja, tako da se pokret sporo razvijao.

Partizani su u početku nosili svoja civilna odela ili uniforme stare vojske s trobojkom. Ubrzo su na kapama počeli da ističu revolucionarni amblem – crvenu zvezdu.

Jedan deo predstavnika starog režima je otišao u emigraciju, drugi deo se opredelio za isčekivanje, dok se treći stavio u otvorenu kolaboraciju, sarađujući s neprijateljem protiv svog naroda.

Po okupaciji zemlje jedan deo oficira jugoslovenske vojske nije se mirio s kapitulacijom i okupio se oko pukovnika Draže Mihailovića. Tako su se počeli stvarati četnički odredi u Srbiji i drugim krajevima sa srpskim stanovništvom. Politika četničkog pokreta, iako su u početku počeli da sarađuju s partizanima, bila je čekati i osuđivali su avanturizam partizana, jer su smatrali da su borbe preuranjene.

Četnički pokret je bio heterogen. Tako su se jedinice Koste Pećanca u Srbiji već sa nastupanjem okupacije stavile u službu Nemaca. U Hercegovini su četnici na početku bili zaštitnici naroda pred ustaškim pogromom. U Crnoj Gori su četnici na početku ustanka učestvovali zajedno s partizanima. Međutim, u BiH, Crnoj Gori, i Lici četnici su vrlo brzo postigli kompromis s Italijanima. Kad se pred četničkim pokretom postavila dilema ili s narodom pod rukovodstvom komunista u borbi protiv okupatora ili u saradnji s okupatorom – samo mali broj je prihvatio borbu protiv okupatora.

I partizanski pokret je pravio greške koje su išle na ruku jačanju četničkog pokreta. To je bio slučaj u Crnoj Gori i Hercegovini kada se odmah po izbijanju ustanka krenulo na stvaranje sovjeta i progon kulaka, što su četnici i zelenaši iskoristili za obračun s komunističkim pokretom. Ubrzo je KP je ovu politiku osudila, nazvavši je levim greškama, ali je ona već bila nanela štetu pokretu.

U Sloveniji je KP postavila ispravno svoju politiku stvarajućui široki front svih rodoljuba i time zadobila masovnu podršku naroda.

Nasuprot tome, relativno mali broj domobrana u Hrvatskoj odlučivao se da pređe na stranu partizana, usled antikomunizma. Katolička crkva u NDH je raspirivala antikomunističku mržnju, pored prakse prekrštavanja srpskog stanovništva u katoličku veru.

Vrlo brzo po izbijanju ustanka stvorene su slobodne teritorije. U Srbiji je formirana Užička republika u kojoj se nalazio Vrhovni štab. Ona je trajala 2 meseca. U njoj su začeci novog društvenog poretka. Bio je organizovan normalni život stanovništva.

Nemačka započinje represije po gradovima u Srbiji: u Kragujevcu, Nišu, Kraljevu, Šapcu. Da bi sprečili širenje ustanka i zaplašili stanovništvo pobijeno je hiljade stanovnika. Doktor Turner, viši vojni savetnik namačke komande u Srbiji, avgusta 1941. piše Ribentropu: „Upotrebili smo sva sredstva, pokušali smo da ubedimo, govorili smo, pretili smo, ali sve to ničemu nije poslužilo. U ovoj zemlji narod ne priznaje nikakvu vlast. Svi naši napori da umirimo narod konstruktivnim putem i da ga odvojimo od komunista, propali su… Komunisti su uspeli svojim parolama da okupe većinu naroda… Pozicije partizana u šumama su takve da je njih, takoreći, nemoguće pogoditi u srce. Ničemu ne služi ni intenziviranje propagande, prikazujući kako boljševici neprestalno trpe poraze na frontovima. Imam utisak da čak ni vest o kapitulaciji Sovjetskog Saveza ne bi dovela do kapitulacije ovih bandita, koji su uporni kao đavoli. Sem toga imaju odličnu organizaciju, koja bi mogla poslužiti kao klasični primer najbolje tajne organizacije“.

Nekoliko nedelja kasnije nemačkim komandama u Jugoslviji su stigle okrutne naredbe o represalijama potpisane od načelnika Vermahta feldmaršala Kajtela: „Da bi se neredi ugušili u samom začetku, trebaju se bez oklevanja preduzeti najstrožije mere kako bi se silom održao autoritet okupacionih vlasti i sprečilo širenje nereda. Treba imati u vidu da ljudski život u tim krajevima često ne vredi ništa: da se efekat zastrašivanja može postići izuzetnom svirepošpću. Kao odmazdu za jednog ubijenog nemačkog vojnika u tim slučajeviam treba primeniti kao opšte pravilo kažnjavanje smrću 50 do 100 komunista. Kazne smrću izvršavati tako da se izazove najveći mogući zastrašujući efekat“.

Odmah nakon toga 5 nemačkih divizija, uz saradnju kolaboracionista, preduzima ofanzivu u Šumadiji.

Italijani su sa 6 divizija naterali crnogorske ustanike u defanzivu, pri čemu je nekoliko hiljada ustanika zarobljeno i internirano u Italiju.

IV JAČANJE POKRETA

Prva nemačka ofanziva bila je usmerena na uništenje slobodne teritorije u zapadnoj Srbiji. U ovoj operaciji prvi put su učestvovali četnici na strani nemačke vojske. To je bilo posle neuspelih pregovora koji su se vodili između Draže Mihailovića i Tita oko saradnje u zajedničkoj borbi. U neravnopravnoj borbi u odbrani Užičke republike na Kadinjači je izginuo radnički bataljon. Vrhovni štab se povukao ka Bosni i Hercegovini.

Od jedinica iz Srbije i prispelih jedinica iz Crne Gore u Rudom je 21. decembra formirana Prva proleterska brigada. Komandant je bio Koča Popović, a komesar Filip Kljajić. Formiranje proleterskih brigada je bilo od ogromnog značaja. Cilj njihove borbe jasno je postavljen – oslobođenje svih krajeva zemlje. Brigade su bile sastavljene od boraca svih naroda i nisu bile vezane za borbu u samo jednom kraju. Istovremeno ove brigade su bile klice armije novoga društva.

Posle prve ofanzive fašistički okupator je odmah preduzeo i drugu ofanzivu. Partizanske jedinice su se našle u nepovoljnom položaju, pa su morale pod borbom da se povlače. U nenormalnim zimkim uslovima, na temperaturama do preko minus trideset stepeni i sa 4.500 boraca prešlo se preko 100 kilometara. Posle ovog Igmanskog marša mnogi su borci zbog promrzlina umrli ili ostali bez ekstremiteta.

Na tromeđi Srbije, BiH i Crne Gore stvorena je slobodna teritorija sa sedištem u Foči. Prilikom oslobođenja Foče i naselja u okolini partizanske jedinice su zatekle hiljade leševa muslimanskog življa koje su četnici poklali. To je bio cilj politike Draže Mihailovića, koju su revnosno sproveli četnici Pavla Đurišića iz Crne Gore – da se na području oko Drine i Lima unište Muslimani, u skladu s programom „etnički čiste Velike Srbije“.

Pored borbe partizana za stvaranje slobodne teritorije stvaraju se organi nove vlasti – oslobodilački odbori koji obavljaju političko-administrativne poslove na slobodnoj teritoriji. Februara 1942. doneseni su Fočanski propisi čiji je autor bio Moša Pijade. To su bili metodi za jačanje narodnooslobodilačkih odbora koji su na slobodnoj teritoriji organizovali život.

Tokom proleća 1942. g. formirana je III sandžačka i IV crnogorska proleterska brigada.

Iako su se Nemci i Italijani često sporili oko interesa na Balkanu, uvek kad je trebalo organizovati ofanzivu spremali su zajedničke planove. Tako je stvoren zajednički plan za uništenje slobodne teritorije na Kozari.

U operaciji na Kozari pored Nemaca, Italijana, ustaša i dobmobrana, učestvovalo je i 2.000 četnika. Partizanske jedinice sa oko 500 ranjenika i 80.000 izbeglog stanovništva našle su se u obruču. Posle žestokih borbi jedan deo partizanskih snaga se probio i stigao na Podgrmeč sa 20.000 izbeglica. Oko 50.000 izbeglica koji nisu uspeli da se probiju pobijeni su ili odvedeni u koncentracione logore.

Dolaskom partizanskih jedinica u zapadnu Bosnu daje se novi polet oslobodilačkom pokretu. Stvorena je slobodna teritorija na relaciji Prozor, Livno, Jajce, Drvar sa 250 km u dubinu i 70 km u širinu. Presečena je pruga Sarajevo-Mostar koja je imala strateški značaj za okupatora. Došlo je do povezivanja s partizanskim pokretom Bosanske krajine i Dalmacije.

Italijani su preduzeli ofanzivu tokom jula i avgusta 1942. u Sloveniji protiv Oslobodilne fronte, ali je pokret uspeo da se održi.

Posle Kozare, partizanski pokret više nije bio izolovan i na vojnom i političkom planu deluje sinhronizovano. Zvanični naziv partizanskih jedinica je Narodnooslobodilački partizanski odredi Jugoslavije (kasnije je menjan u Narodnooslobodilačka vojska i partizanski odredi Jugoslavije, da bi na kraju rata nastala Jugoslovenska armija). Krajem 1942. pokret broji 150 hiljada boraca raspoređenih u 9 divizija. Neprijatelj je imao ukupno 800.000 vojnika.

Gubici neprijatelja tokom 1942. bili su: 52 hiljade mrtvih, isto toliko ranjenih i 41 hiljada zarobljenih. Partizani su imali 35.200 mrtvih i 31.200 ranjenih.

Partizani su tokom 1942. potpuno usamljeni u svojoj borbi i ne dobijaju ni od koga pomoć. U vojnom i političkom smislu to je za partizanski pokret najteža godina.

Kralj i izbeglička vlada u svemu podržavaju četnički pokret Draže Mihailovića. Kralj unapređuje Dražu Mihailovića u đenerala i komandanta Jugoslovenske vojske u otadžbini. Proglašen je vođom otpora u Jugoslaviji. Zapadni saveznici (Engleska, SAD) dele ovo mišljenje, iako već od novembra 1941. pribegavanje Draže Mihailovića kolaboraciji s okupatorom i njegovim kvislinškim tvorevinama, u funkciji borbe protiv glavnog neprijatelja – partizana, postaje sve očiglednije.

Kralj traži da se partizanske jedinice potčine Draži Mihailoviću. Krajem 1941. stižu prve engleske misije u glavni četnički štab sa zadatkom da informišu o borbama u Jugoslaviji. Informacije misija u prvom periodu rata ili su bile pogrešne, ili su bile ignorisane, što je verovatnije. Kominterna, u skladu sa svojom politikom zajedničkog antifašističkog fronta stalno ukazuje Titu i Vrhovnom štabu da nije vreme za proletersku revoluciju. Moskva istovremeno ne želi otvoreno da napadne Dražu Mihailovića zbog kolaboracije, da ne bi pogoršali odnose sa zapadnim saveznicima. Sovjetski Savez je imao i zvanične odnose s izbegličkom vladom u Londonu, što je takođe uticalo na oklevanje u osudi četničkog pokreta. Međutim, Moskva stalno vrši pritisak na zapadne saveznike da se četnici aktivno uključe u borbu. Kominterna je bila protiv toga da se tada postavi pitanje monarhije i vlade u izbeglištvu. Glavni partizanski štab neprestano dostavlja informacije u Moskvu o saradnji četnika s Nemcima i Italijanima.

Septembarski propisi iz 1942. su dokument kojim se predviđa dalji razvoj organa narodne vlasti koji su definisani Fočanskim propisima. Narodnooslobodilački odbori su na oslobođenim teritorijama izrastali u prave organe nove vlasti. Oni su organizovali privredni život, setvu i žetvu, regulisali trgovinu i razmenu, vodili komunalne poslove, zbrinjavali socijalno ugrožene, organozovali zdravstvenu službu i rešavali sudske sporove. Naročita uloga NOO je u podsticanju i organizovanju kulturno-prosvetnog života – obnavljanju škola, organizovanju analfabetskih tečajeva, formiranju domova kulture.

U Drvaru je 26-27. novembra 1942. održano Prvo zasedanje AVNOJ-a (Antifašističkog veća narodnog oslobođenja Jugoslavije). Time je stvoren vrhovni civilni organ oslobodilačkog pokreta. Zasedanju je prisustvovalo 54 predstavnika naroda Jugoslavije. To je u stvari bio prvi parlament nove vlasti. AVNOJ je izabrao svoj Izvršni odbor, organ koji je imao funkciju vlade.

Hitler je želeo da spreči eventualno iskrcavanja saveznika na Balkan, za šta se zalagao Čerčil. Staljin je stalno insistirao na otvaranje drugog fronta kako bi se pomogla borba sovjetskog naroda i brže pobedio fašizam. Zato je Hitler pripremio plan Vajs I radi uništenja oslobodilačkog pokreta pre nego što bi partizani bili u mogućnost da se povežu sa saveznicima. Operacija je počela u Bosanskoj krajini 20. januara 1943. uz znatno učešće italijanskih snaga. To je bila IV neprijateljska ofanziva, ili Bitka na Neretvi. Partizani su imali nekoliko hiljada ranjenika i bili su u okruženju. Napravili su manevar – najpre snažan udar jedinicama na sever, a onda preko porušenog mosta na Neretvi prebacili svoje snage. Prebacivanje je trajalo 8 dana. S druge strane Neretve se nalazilo oko 20.000 četnika. Partizanska vojska je u silovitom naletu potpuno razbila četničke jedinice. Naredba Vrhovnog štaba je bila da se osude samo četnici odgovorni za zločine, a ostali da se puste kućama, ili da pređu u partizanske jedinice.

U izveštaju komandanta za jugoistočnu Evropu generala fon Lera je stajalo: „Partizani su uspeli da se probiju preko Neretve i da se do poslednjeg čoveka povuku u severni deo Crne Gore… Nismo uspeli da zarobimo nijednog jedinog čoveka, niti smo išta zaplenili… Nije nađen nijedan partizan, nijedan ranjenik, uprkos tome što su i partizani, ceneći po našim gubicima, morali takođe imati velike gubitke“.

Međutim, Hitler je odmah pripremio plan Vajs II ili operaciju Švarc. Angažovao je 120.000 Nemaca, Italijana i Bugara. Prethodno je razoružao četnike po Crnoj Gori, jer u njih više nije imao poverenje. Partizani su se nalazili na pasivnom području, sa 4.000 ranjenih i nekoliko hiljada izbeglih. Vrhovni štab je raspolagao sa 20.000 hiljada boraca. Fašisti su uspeli da naprave tri obruča oko partizanskih jedinica. I pored neprestanog bombardovanja, partizani su pružali žestok otpor. Treća divizija s partizanskom bolnicom je pokušala da se probije, ali nije uspela. U jurišu je izginula većina boraca V proleterske crnogorske brigade. Poginuo je i njen komandant Sava Kovačević. Dalmatinske brigade su prosto desetkovane. U to vreme se pri Vrhovnom štabu se nalazila i prva engleska misija. Prilikom bombardovanja jedan član misije je poginuo, a sam Tito je lakše renjen. Prvi obruč je probijen na Sutjesci, drugi na Zelengori i treći, na putu Kalinovik-Foča. U bici na Sutjesci partizani su imali 8.500 hiljada poginulih i nestalih. Posle bitke, četnici, koji su ponovo naoružani, pomagali su Nemcima u pretraživanju terena, ubijajući partizanske borce. Tako su četnici našli i zaklali poznatog hrvatskog pesnika Ivana Gorana Kovačića koji je napisao poemu Jamu u kojoj su prikazana zverstva ustaša nad srpskim narodom.

Posle bitke na Sutjesci došlo je do konfuzije među partizanskim jedinicama. Partizanskom pokretu je zadat snažan udarac.

Pad Italije septembra 1943. doveo je, međutim, do ponovnog velikog priliva boraca u partizanski pokret. Dalmatinsko stanovništvo i stanovništvo po ostalim delovima Jugoslavije masovno je prilazilo u partizanske jedinice. Mnogi italijanski vojnici su se pridružili partizanima. Formiran je bataljon Gramši i divizija Garibaldi. Padom Italije vojno je ojačan partizanski pokret novim borcima i znatnom količinom oružja. Data je nova svetlost na borbu partizana. Istina se konačno počela probijati.

Neprijatelj je sada raspolagao sa 630.000 vojnika u 36 divizija. Nemci su imali 24 divizije sa 300.000 vojnika, Bugari 120.000, Mađari 27.000, ustaše i domobrani 130.000, a njima treba dodati i 45 brigada četnika. Partizani su brojali 300.000 boraca. Sada su već imali armijske korpuse i slobodne zone.

Šesta neprijateljska ofanziva nije vođena prema konkretnoj slobodnoj teritoriji, već je imala više defanzivni karakter, tj. ulogu da brani glavne komunikacije i značajnije gradove.

Slobodna Jugoslavija, radio stanica u Moskvi pod rukovodstvom Veljka Vlahovića, znatno je doprinela da se istina o borbi partizana proširi. Od sredine 1943. zapadni saveznici menjanju svoje mišljene o antifašističkoj borbi u Jugoslaviji i počinju uvažavati snagu partizanskog pokreta. Englezi šalju misiju u Glavni partizanski štab i počinju slati sve veću pomoć. To dovodi do previranja u izbegličkoj vladi.

V OSLOBOĐENJE ZEMLJE I POBEDA REVOLUCIJE

Na Drugom zasedanju AVNOJ-a u Jajcu 29. novembra 1943. donesena je odluka o obrazovanju Nacionalnog komiteta oslobođenja Jugoslavije, s funkcijama privremene vlade. Odobren je nacrt ustava o uređenju buduće Jugoslavije na federativnoj i demokratskoj osnovi uz priznavanje prava svim njenim narodima. Tako je rođena nova jugoslovenska država. Zasedanju AVNOJ-a prisustvovalo je 142 delegata izabranih na demokratskim principima. Titu je dodeljen čin maršala, a kralju zabranjen povratak u Jugoslaviju. Formirana je komisija za utvrđivanje ratnih zločina. Odlučeno je da će o ustrojstvu buduće države odlučiti njeni narodi nakon rata.

Oktobra 1943. Englezi šalju Ficroja Meklina na razgovore s Titom. On priprema njegov susret s Čerčilom. Tu je i Čerčilov sin Randolf. Pokušava se naći kompromis između partizana i četnika. Partizani odbijaju bilo kakvu saradnju, ali ostavljaju otvorena vtrata za razgovore s izbegličkom vladom. Traže da budu zvanično priznati.

Februara 1944. dolazi i sovjetska misija. Američka vlada i dalje priznaje samo Dražu Mihajlovića.

Pod pritiskom Engleza na čelo vlade kralj postavlja Ivana Šubašića. Tito je za pregovore s ljudima koji se nisu kompromitovali.

Nemci su 25. maja 1944. padobranskom akcijom na Drvar pokušali da zarobe Tita i Vrhovni štab. Uz snažan otpor pripadnika oficirske škole, kojima je pritekla u pomoć VI lička brigada Vrhovni štab je u poslednjem trenutku izbegao zarobljavnje. Iz Drvara je Tito vazdušnim putem prebačen na Vis, gde je uspostavljeno sedište Vrhovnog štaba. Sada je i partizanska mornarica raspolagala sa stotinama brodova i 10.000 mornara. Pored napada na Drvar Nemci su preduzeli i akcije za osiguranje povlačenja svojih snaga iz Grčke.

U Bariju je formirana jugoslovenska baza. Hiljade partizanskih ranjenika se šalje na lečenje i oporavak u južnu Italiju.

Šubašić, kao prvi ban predratne banovine Hrvatske, priznao je AVNOJ i Nacionalni komitet. Postignut je sporazum Tito-Šubašić i formirana je nova vlada. Ovim sporazumom se nije odstupilo od suštine odluka Drugog zasedanja Avnoja, ali su učinjeni izvesni ustupci od strane partizanskog pokreta radi dobijanja priznanja. Kompromis bi bio opasan da partizani nisu držali 2/3 zemlje u svojim rukama i da nisu raspolagali sa tolikom snagom. Čerčil je sporazumom želeo da ukoči revolucionarni talas da bi kasnije mogao izvršiti postepenu restauraciju u Jugoslaviji. Tako je Čerčil vršio pritisak na Tita da se sretne s kraljem što je ovaj odbio.

Avgusta 1944. u Italiji su se sreli Tito i Čerčil. Tito je odbacio saradnju sa Dražom Mihailovićem i mogućnost iskrcavanja komnadosa na jadransku obalu pod komandom vlade u Londonu. U to vreme u Srbiji Draža Mihailović i kvislinška vlada Milana Nedića uspostavljaju tešnju saradnju radi delovanja protiv partizana.

Oktobra 1944. Tito je u Moskvi. Dobija oružje za opremanje 10 divizija, avione i žito. U Rumuniji se sreo s maršalom Tolbuhinom radi dogovora o otpočinjanju zajedničkih operacija Crvene armije i partizanskih jedinica u oslobađanju Beograda i ostalih delova Jugoslavije. Tito se sastao i sa predstavnicima Patriotskog fronta Bugarske. Dogovorena je saradnja oko učešća bugarskih jedica u oslobađanju Jugoslavije.

Od 10. do 20. oktobra 1944. Crvena armija i partizanske jedinice kreću u oslobađanje Beograda. Posle žestokih borbi, u oslobođeni Beograd se odmah prebacuju Vrhovni štab, NKOJ i Centralni komitet KPJ.

Bugarske i albanske jedinice pomažu pri oslobađanju Makedonije i Kosova. Ugroženo je povlačenje nemačke armijske grupe E iz Grčke.

Do proleća 1945. Nemci su uspeli da brane liniju sremskog fronta. U Srbiji je izvršena masovna mobilizacija. Sovjetske trupe su, uz pomoć partizanskih i bugarskih jedinica uspele da probiju sremski front. Zatim je vođena bitka na Batini uz znatno učešće vojvođanskih brigada.

U oslobođenim delovima zemlje stvara se novi sistem vlasti. Rešavanje nacionalnog pitanje bilo je pravilno postavljeno. Bratstvo-jedinstvo je stub novog poretka. Svi narodi pored svojih štabova imali su i svoja antifašistička veća kao regionalnu zakonodavnu i izvršnu vlast.

Formirani su narodni sudovi i odeljenja zaštite naroda (OZN-a), vojno-politička policija. Oduzimane su fabrike onima koji su sarađivali s neprijateljem. Vršena je ekspropijacija ekspoprijatora, više kao sankcija, a manje kao klasno pitanje. Pred narodnim sudovima su odgovarali mnogi zbog izvršenih ratnih zločina i saradnje s okupatorom. Jedan broj zločinaca je streljan, dok su drugi, zbog saradnje s okupatorom, završili u zatvorima.

Socijalni sadržaj nove vlasti su dali mladi borci – seljaci i radnici. Učinjeni su i neki ustupci. Nije postavljeno pitanje kolektivizacije zemlje. Ostavljen je sitni zemljišni posed.

Oktobra 1944. Staljin se sastao sa Čerčilom u Moskvi gde su razgovarali oko političkog uticaja u Jugoslaviji.

Ubrzo su mere legalne konfiskacije dobara kolaboracionista dobile takav obim i karakter da su predstavlaju proširivanje revolucije na ekonomskom sektoru.

Partizanska vojska je 1945. brojala 800.000 vojnika. To je bila regularna armija. Marta 1945. dobija naziv Jugoslovenska armija.

Na sastanku Staljin-Čerčil-Ruzvelt na Jalti je priznat sporazum Tito-Šubašić kojim je predviđeno formiranje jedinstvene vlade. Kralj je 3. marta morao odrediti 3 namesnika. Namesništvo je 6. marta poverilo Titu mandat za sastav nove vlade. Novu vladu sačinjavaju 22 člana NKOJ i 7 članova iz vlade koji nisu komptomitovani. Tito je predsednik vlade i ministar odbrane, a Šubašić ministar spoljnih poslova.

Nastavljeno je oslobađanje zemlje. Ka zapadnim delovima Jugoslavije kretale su se 4 armije pod komandom generala Koste Nađa, Peka Dapčevića, Koče Popovića i Petra Drapšina. Oslobođen je logor Jasenovac gde su ustaše tokom rata pobili na desetine hiljada Srba, Jevreja, Roma i hrvatskih antifašista.

Kvislinške glavešine pratile su putanju nemačkih snaga u povlačenju. Pavelić je s ustaškom vladom napustio Zagreb i, kasnije, otišao na Zapad. Ljotić, vođa fašista u Srbiji, poginuo je u nezgodi blizu italijanske granice. Pavla Đurićića, vođu crnogorskih četnika, na putu za Sloveniju gde je hteo da se pridruži nedićevcima i ljotićevcima, ubile su ustaše.

Na Zapad su iz Jugoslavije bežale desetine hiljade ustaša, četnika i ostalih saradnika okupatora. Želeli su da se predaju saveznicima kako bi izbegli partizansku odmazdu. Saveznici su određeni broj vratili nazad u Jugoslaviju. Tada su partizanske jedinice izvršile masovnu egzekuciju nad ustašama i četnicima.

Jugoslavija je konačno oslobođena 15. maja 1945.

Tokom rata je ubijeno 400.000 neprijateljskih vojnika i zarobljeno preko 500.000. Poginulo je preko 350.000 partizana, uz 400.000 ranjenih i nestalih. Ukupne žrtve Drugog svetskog rata u Jugoslaviji premašuju milion mrtvih (govori se i o 1.700.000, što čini preko 10% stanovništva).

AVNOJ se konstituisao kao Privremena narodna skupština sa zadatkom da pripremi Ustavotvornu skupštinu. Donosi se Zakon o konfiskaciji imovine Rajha i lica nemačke nacionalnosti i stranaca koji su sarađivali s okupatorom.

Država stavlja pod kontrolu bankarski sistem. Postepeno je počela da ukida privatno vlasništvo nad krupnim i srednjim preduzećima.

Donose se i odluke da se Sandžak podeli na dva dela i njegovi delovi pripoje Srbiji i Crnoj Gori, a da Vojvodina i Kosovo i Metohija budu sastavni delovi Srbije.

Avgusta 1945. Narodna skupština donosi Zakon o agrarnoj reformi. Konfiskovani su bez naknade zemljišni veleposedi preko 30 hektara kao i crkvena imanja preko 10 hektara. Seljacima je podeljena zemlja. Izvršena je novčana reforma kojom su bili pogođeni špekulanti.

Novembra 1945. održani su izbori za Ustavotvornu skupštinu. Predstavnici buržoskih partija nisu imali nikakve šanse u odmeravanju snaga s Narodnim frontom. Brojno slabe i bez podrške baze, buržoaske partije su pretrpele ubedljiv poraz. Lista Narodnog frona je dobila 96% glasova.

Narodna skupština je 29. novembra 1945. proglasila Federativnu Narodnu Republiku Jugoslaviju. Jugoslavija je bila federativna zajednica šest ravnopravnih republika.

Novim Ustavom, donesenim januara 1946. definitivno je sankcionisan novi sistem narodne demokratije. Ustav je sadržao u sebi pretpostavke za novi socijalistički poredak. Zakonom o nacionalizaciji 1946. ukinuti su i poslednji ostaci kapitalističke svojine i pozicije koji je strani kapital ranije imao u Jugoslaviji.

Bande četnika i ustaša su pokušale da nastave s delovanjem, ali su bile likvidirane. Uhvaćen je Draža Mihajlović i organizovano mu je javno suđenje. Osuđen je na smrt s nekolicinom najbližih saradnika, dok su ostali njegovi saradnici osuđeni na vremenske kazne. Kolaboracionista Leon Rupnik je u Sloveniji osuđen na smrt. Suđeno je i komandantu za Južnu Evropu feldmaršalu Leru. Osuđen je na smrt. Milan Nedić je izručen od strane saveznika i, pre nego što mu je suđeno za kolaboraciju, izvršio je samoubistvo u zatvoru. Mnogi zločinci i saradnici okupatora su izbegli kaznu i iz emigracije nastavili delatnost protiv nove vlasti.

Narod je prihvatio revolucionarnu vlast i bio je nesebično spreman da podnese nove žrtve za izgradnju jednog novog društva.

Advertisements