REVOLUCIJA U MAĐARSKOJ

I RASPAD MONARHIJE

U leto 1918. Habzburška monarhija se nalazila u sveopštoj krizi. Porazi na frontu su široko odjeknuli u Mađarskoj. Sa svih strana se zahtevao mir.

Padom Austrougarske monarhije srušio se ceo stari sistem socijalne i nacionalne prevlasti. Aristokratija i buržoazija u Mađarskoj nisu imali svoj samostalni centar vlasti, pošto je sve bilo centralizovano u Beču. Dolazi do raspada stare vladajuće klase (plemića i zemljoposednika) koje buržoazija ne uspeva da zameni.

Kapitulacijom Bugarske jugoistočna granica Mađarske ostala je nezaštićena. Pretio je gubitak Transilvanije a potom i cele Mađarske.

II REVOLUCIJA „JESENJIH RUŽA”

Oktobra meseca 1918. izbijaju demonstracije protiv austrijskog nadvojvode i Habzburške monarhije.

Radikalna buržoazija predvođena Mihailom Karoljijem 25. oktobra obrazuje Nacionalni savet Mađarske. Karoljijev pokret je nacionalistički. Sam Karolji potiče iz stare aristokratske porodice. U isto vreme kada se obrazuje Nacionalni savet Mađarske formira se Sovjet radnika u Budimpešti koji radi na učvršćenju sovjeta u fabrikama i selima.

Paralelno se odvijaju pregovori sa nadvojvodom Jozefom i demonstracije protiv njega. Upravo je propast Austrougarske i pokret masa gurnuo Nacionalni savet na put osvajanja vlasti i revolucije.

U Budimpešti 28. oktobra izbija štrajk i radnici se počinju naoružavati. Na selu je pokret još odlučniji.

Dvadeset devetog oktobra se sastao Sovjet radnika i vojnika, a već 30. oktobra 30.000 radnika stupa u akciju. Sovjeti vojnika su zaposeli garnizone. Događaji su se Karoljiju i Nacionalnom savetu oteli iz ruku. Vojni garnizoni i sve javne ustanove su padali redom bez ikakvog otpora.

Tridesetog oktobra policija i činovnici su stali na stranu Nacionalnog saveta.

U demokratskoj revoluciji i najvatreniji monarhisti su se svrstali na stranu Republike, nadajući se tako da će sačuvati svoju imovinu.

Karolji je kasnije pisao: „Kako to da su biskupi, direktori banaka, predsednici trgovačkih i poljoprivrednih društava, bili tako nestrpljivi da odaju počast novim rukovodiocima, nekada tako omrženim? Postoji samo jedan odgovor – bojali su se. A mi, nadahnuti željom za mirom koji je na nas prenela vojska, bili smo spremni da oprostimo našim jučerašnjim i sutrašnjim neprijateljima. Kasnije smo se gorko kajali za svoju velikodušnost”.

Svi ovi događaji su bili uslovljeni međunarodnim položajem Mađarske u kome se ona našla posle raspada Austrougarske. Dolazi do masovne demobilizacije nezadovoljnih vojnika, uz raspad komandi i naoružavanje radnika.

Karolji je dobio mandat za formiranje vlade. Program vlade Karoljija se bazira na: uvođenju opšteg prava glasa, sprovođenju agrarne reforme, očuvanju nacionalne nezavisnosti, garantovanju autonomije za manjine i postizanju separatnog mira.

Šesnaestog novembra je proglašena Republika. Karlo IV je abdicirao.

Međutim, nova vlast nije bila spremna da odgovori istorijskom trenutku. Demokratska revolucija jesenjih ruža se sprovodila dvostrukim kolosekom. Agrarna reforma je tekla sporo; fabrike su još bile u rukama kapitalista; kapitalisti i veleposednici su sabotirali rad nove vlade; rastao je broj nezaposlenih i nezadovoljnih. Dvojnost vlasti između Nacionalnog saveta i Sovjeta radnika je bila sve vidljivija.

Dvadesetog novembra se stvara Komunistička partija sa Belom Kunom na čelu. U Komunističkoj partiji je veliki broj članova koji su učestvovali u Oktobarskoj revoluciji.

Đula Gembeši, predvodnik demobilisanih oficira i budući vođa fašističkog pokreta, nudi svoju pomoć Karoljiju u borbi protiv levice. Međutim, Republika je išla ulevo. Komunistička partija zahteva eksproprijaciju velikih poseda i krupnih kapitalista.

Dvadesetog februara je uhapšen Bela Kun sa nekolicinom komunističkih rukovodilaca među kojima su Tibor Samueli i Đerđ Lukač. Za samo mesec dana oni će biti na vlasti zajedno sa onima koji su ih uhapsili.

Zbog hapšenja komunističkih rukovodilaca naoružana masa kreće na centralno sedište Socijaldemokratske partije. U uličnim borbama bilo je 7 mrtvih i 100 ranjenih.

U martu počinje razoružavanje vojnika vernih vladi. Seljaci su počeli da zauzimaju zemljišne posede, vojnici kasarne, a radnici fabrike. Komunisti se pripremaju za oružani ustanak.

Godišnjica Pariske komune je 18. marta 1919. proslavljena impozantnim manifestacijama i štrajkovima. Borba postaje jedinstvena i vodi se pod parolom oslobođenja komunističkih rukovodilaca iz zatvora.

Saveznici upućuju notu-ultimatum vladi Mađarske. Vlast je do tada izgubila kontrolu nad mađarskom teritorijom sa 20 miliona stanovnika. Vojska Antante je okupirala Debrecin i okolinu. Rumunskoj vojsci je dato pravo da uđu 100 km u dubinu mađarske teritorije. U takvoj situaciji Karolji podnosi ostavku.

III STO TRIDESET DANA KOMUNE

Dvadeset prvog marta revolucija je dospela do odlučujućeg zaokreta. Tog dana se u Čapelu, srcu industrijske zone, održava sastanak delegata iz fabrika i kasarni. Sovjeti radnika i vojnika se dogovaraju o zajedničkoj akciji. Komunisti usmeravaju demokratsku revoluciju u pravcu socijalističke.

Na sastanku je donesena odluka da se zahteva oslobađanje komunističkih rukovodilaca iz zatvora. Na brdu Gelert, koje dominira čitavim gradom, radnici i vojnici postavljaju artiljeriju. Radnici se masovno naoružavaju i proklamuje se prijateljstvo sa sovjetskom Rusijom, a protiv Antante i imperijalizma.

Grupe radnika razoružavaju policajce i vojnike. Jedna delegacija socijaldemokrata se sastaje sa komunističkim rokovodiocima koji su još bili u zatvoru. Odlučeno je da se svi puste iz zatvora.

Komunistička i Socijaldemokratska partija se ujedinjuju i odlučuju da vlast pređe u ruke radnika, seljaka i vojnika. Sam program nove partije predstavlja potpuni uspeh komunističkih teza.

Formira se Privremeni revolucionarni savet. Na čelu je Šandor Gabraj, dok je Bela Kun narodni komesar za spoljne poslove. Sprovodi se diktatura proletarijata u srcu Evrope.

U proglasu revolucionarne vlade stoji: „Mađarski proletarijat će se boriti protiv imperijalizma zajedno sa ruskom sovjetskom republikom i proletarijatom celog sveta, zajedno sa svim onima koji su shvatili da za pobedu socijalizma nema drugog puta od zajedničke revolucionarne akcije radnika, vojnika i seljaka”.

To je bila revolucija bez krvi, ali koja se morala braniti.

Većinu vlade čine socijalisti. Komunisti ne zadržavaju svoju organizacionu strukturu, što je ozbiljna pogreška.

Svi ovi događaji odigravaju se u trenucima napredovanja sovjetske Crvene armije ka granicama Mađarske, kapitulacije pred Antantom na frontu i reakcije nacionalističke vladajuće klase.

Dvadeset petog marta prelaze u društvenu svojinu sva privatna rudnička, industrijska i trgovačka preduzeća koja imaju preko 20 radnika. Reorganizuje se pravosuđe na revolucionarnim principima.

Dvadeset sedmog marta izdaje se dekret o oduzimanju stanova plemićima koji se daju radnicima, uz sniženje zakupnine.

Dvadeset devetog marta izdaje se dekret o podržavljenju školstva (80% osnovnih škola su bile verske, a 655 srednjih škola su bile privatne).

Trećeg aprila zemlja je prešla u državnu svojinu, izuzev manjih poseda. Seljaci počinju da organizuju zadruge.

Sedmog aprila se održavaju izbori za sovjete. Najviši organ društva je Skupština sovjeta radnika, vojnika i seljaka. Skupština je imenovala Izvršni revolucionarni sovjet.

Najveći uspeh revolucije je formiranje Crvene armije i podruštvljenje fabrika i zemlje.

Mađarska Sovjetska Republika je bila sa svih strana okružena neprijateljem. U Antanti preovladava zalaganje da se silom uguši Republika uz pomoć Češke, Rumunije i Srbije. Atanta prelazi u protivnapad 10. aprila. Rumuni i Česi započinju operacije. Revolucionarni sovjet vrši mobilizaciju radnika. Međutim, neke su se jedinice ubrzo predale Rumunima. Posledica toga po revolucionarnu vlast je bilo dalje povlačenje vojske ka Tisi.

Prvog maja Budimpešta slavi Praznik rada, dok je front faktički u rasulu. Sovjet radnika Budimpešte donosi odluku o pružanju otpora do kraja. Započinje druga mobilizacija radnika i stvara se druga Crvena armija, što dovodi do stabilizacije fronta. Revolucinarna vlast ulaže najviše napora da se uspostavi spajanje sa Crvenom armijom sovjetske Rusije koja se nalazila sa druge strane Karpata. Međutim, nadanja u nemačku revoluciju i spajanje sa Crvenom armijom nisu se obistinila. To je ubrzalo poraz revolucije.

Sukobi sa socijaldemokratama su sve veći. Steže se omča oko Komune. Teške ekonomske prilike i nezrelost rukovodstva još više pogoršavaju situaciju.

Mađarsko revolucionarno žarište je uskoro ostalo izolovano. Revolucionarni pokreti u susednim zemljama su tek u nastanku.

U maju Crvena armija sovjetske Rusije napada francuske i rumunske trupe na sektoru Dnjestra i približava se Kišinjevu. Beli general Denjikin je ipak uspeo da spreči prodor Crvene armije, pri čemu su mu pomogli Petljurini ukrajinski odredi i poljska vojska.

Francuzi su krenuli u Galiciju da pojačaju Rumune u borbi protiv mađarske vojske.

Izbijaju demonstracije širom Zapadne Evrope protiv intervencije u Mađarskoj, ali to je sve jalovo.

Podržavajući mađarsku revoluciju Lenjin ukazuje mađarskim komunistima na opsanost od poraza. U Pozdravu mađarskim radnicima Lenjin polemiše sa evropskim socijaldemokratama, nesposobnim da shvate razliku između buržoaske i proleterske demokratije.

Na Prvom kongresu ujedinjenja 12. juna eskalirao je sukob između komunista i socijalista. Radikalna levica odnosi prevagu. Odobren je ustav Republike i izabran je novi Revolucionarni sovjet. To je vrhunac moći revolucije.

U zemlji zajedno sa jačanjem spoljnih pritisaka, jača i mreža nacionalističkih organizacija. To je bila kontrarevolucija pod zaštitom Antante.

U svojoj propagandi, revolucionarna vlast pogrešno naglašava internacionalistički momenat u trenucima gubljenja mogućnosti evropske revolucije.

Dvadeset četvrtog juna pokušan je puč kojim se trebala oboriti vlada. Topovska paljba iz kasarne Engels je bila znak za početak pobune koju bi predvodili reakcionarni oficiri. Grupe reakcionarnih radnika su imale zadatak da zauzmu severne radničke četvrti, dok bi dunavska flota prekinula sve komunikacije. Pobuna je delimična i puč ne uspeva. Pobuna je otkrila sve slabosti nove vlasti kao i u samoj socijalnoj bazi.

Pred revolucionarnom vlašću su dva fronta, unutrašnji i spoljašnji. Atanta koristi pokušaj pobune da se još više umeša u unutrašnje stvari zemlje.

U takvoj situaciji Bela Kun pokušava da igra na suprotnosti između imperijalista. Održavaju se kontakti s Italijanima koji su rivali Jugoslovenima i Francuzima u posleratnoj podeli teritorija.

Širom Mađarske ubrzano niču centri s kontrarevolucionarnim elementima. Admiral Horti i njegov zamenik Gembeši su na čelu kontrarevolucionarnih trupa.

Početkom jula protiv Mađarske Sovjetske Republike koncentrisana su dva francuska armijska korpusa sa 36.000 vojnika, 70.000 rumunskih vojnika, 20.000 mađarskih emigranata i 12.000 jugoslovenskih vojnika.

Socijaldemokrati su izgubili veru u revoluciju i sve više prelaze na stranu kontrarevolucije.

U julu revolucionarna vlada pravi odlučujuću grešku. Preduzima ofanzivu na Tisi iako za to ne postoje uslovi. Usledila je kontraofanziva Rumuna. Rumunska vojska je krenula ka Budimpešti.

Bela Kun traži 27. jula od Lenjina intervenciju Crvene armije u Besarabiji. Položaj Komune je sve beznadežniji. Trideset prvog jula dobija se pozitivan odgovor iz Moskve. Komunisti se odlučuju na novu mobilizaciju, ali 1. avgusta rukovodioci ujedinjene partije i revolucionarni sovjet odlučuju drugačije. Revolucionarni sovjet podnosi ostavku. Socijalističko-komunističku vlast je smenila sindikalna vlast koju je odmah zbacila desnica.

Drugog avgusta Bela Kun je sa većinom rukovodilaca otputovao u Beč gde su ih austrijske vlasti internirale. Tibor Samueli se odlučuje na otpor do kraja i biva ubijen.

Rumunska vojska ulazi u Budimpeštu. Kontrarevolucija je na delu.

Mađarska komuna je trajala 130 dana, a njeno mesto je zauzeo beli teror rumunskih okupacionih snaga i bandi admirala Hortija.

Pobeda kapitalističkih snaga nad komunom na Zapadu je slavljena kao početak oseke revolucije u Evropi, što je konstatovala i Treća internacionala.

Advertisements