REVOLUCIJA NA DNEVNOM REDU

Jedino revolucijom!Pred prevremene parlamentarne izbore u Srbiji, zakazane za 11. maj 2008. godine, javnost je preplavljena ocenama kako će kampanja za njih biti veoma oštra, da će se tokom te kampanje kreirati referendumska atmosfera, a sve to iz razloga što su ovi izbori izuzetno značajni, jer mogu dugoročno ili bar srednjoročno da trasiraju put srpske politike i društva. Odgovor na pitanje koje se ne postavlja, pitanje da li će ti navodno sudbonosni izbori dovesti do bitnijih izmena društvenog poretka zasnovanog na bedi, obespravljenosti i eksploataciji većine stanovništva, unapred je poznat. Takav ishod ne očekuju ni najnaivniji birači, kojima je poznato da, u okviru vladajućih pravila igre, nikako ne mogu da zbace hulje s vlasti, jer se kao alternativa nude jedino hulje iz opozicije. Za sve ključne aktere parlamentarne politike, suština programa je istovetna i svodi se na pretvaranje zemlje u poligon za vojno-političko nadmetanje različitih imperijalističkih sila, zaštitu interesa mafijaša koji su legalizovali svoje poslovne imperije, dozirano raspirivanje šovinističke mržnje prema susednim narodima, propagiranje kulturnog primitivizma i reakcionarnih ideologija.

Čini se kao da nema izlaza iz začaranog kruga parlamentarnog političkog zamajavanja estradnim dilemama personalnih koalicionih kombinacija i ponavljanja zaglupljujućih parola o „očuvanju Kosova“ ili „putu evropskih integracija“. Međutim, narod Srbije dao je nagoveštaj da negde ipak postoji potencijal za razvoj političke akcije usmerene ka temeljnoj društvenoj promeni.

Sredinom 2007. godine u 56 zemalja širom sveta, u okviru studije „Voice of the People“, sprovedeno je redovno ispitivanje javnog mnjenja na uzorku od preko 60.000 ispitanika. Međunarodna agencija za marketinška istraživanja „Gallup International“, ispitivala je, ovog puta, odnos stanovništva prema društvenim promenama. Kako nijedno društveno istraživanje nije neutralno, a na rezultate istraživanja u velikoj meri utiču zahtevi naručioca, treba, naravno, zadržati zdravu skepsu povodom predstavljenih nalaza. Međutim, na ovo istraživanje svejedno treba obratiti posebnu pažnju zbog podatka da se ispitanici iz Srbije izjašnjavaju za revolucionarnu akciju s ciljem korenite društvene promene u postotku koji je najviši u Evropi.

Cilj istraživanja, čiji su nalazi, pod naslovom „Reforme ili revolucija“, objavljeni 9. novembra 2007. godine („povodom godišnjice pada Berlinskog zida“) bio je da se pokaže kako svetom dominira stav da je postepena reforma poželjan način društvene promene. U tom smislu je sugerisano da 59% stanovništva sveta podržava „postepene reforme“, 14% podržava „revolucionarnu akciju“, a 18% smatra da se postojeće stanje mora odlučno braniti.

U čitavom zamešateljstvu suprotstavljanja dve formulacije koje glase: „Celokupni način na koji je naše društvo ustrojeno mora se radikalno promeniti putem revolucionarne akcije“ i „Naše društvo mora se postepeno unapređivati putem reformi“, gubi se iz vida da je da radnički pokret davno razrešio tu lažnu dilemu, što je, uostalom, još 1899. godine Roza Luksemburg rezimirala u svojoj polemici s Berštajnovim revizionizmom, dajući kratku i preciznu formulaciju: „Između socijalne reforme i socijalne revolucije postoji neraskidiva veza – borba za socijalnu reformu predstavlja sredstvo a socijalni prevrat svrhu“. No, nema ničeg neočekivanog u „Gallupovoj“ propagandnoj zameni teza. Takvo zamagljivanje odnosa među pojmovima i grubo zanemarivanje međuzavisnosti složenih društveno-političkih procesa u skladu je i sa sračunatom bahatošću u odnosu na istorijski kontekst predstavljanja nalaza istraživanja. Formalni povod objavljivanja studije o „reformama i revoluciji“ je „godišnjica pada Berlinskog zida“, dakle osamnaesta godišnjica simboličnog kraha istočnoevropskih režima koja se, u kalendaru različitih godišnjica, zadesila samo dva dana posle neuporedivo značajnije, devedesete godišnjice Oktobarske revolucije. Propagandna poruka je, naravno, jasna – ali je promašena.

Upravo je rastuće nezadovoljstvo, koje se manifestuje razočaranjem u „tranzicione procese“ koji su započeli trijumfalnim instaliranjem liberalno-kapitalističkog modela u zemljama na istoku Evrope, ono što ponovo aktuelizuje iskustva proleterskih revolucija. Stručnjaci smatraju da je osnovni uzrok masovnog nezadovoljstva u „tranzicionim“ društvima raskorak između rasta društvene nejednakosti i broja društvenih „dobitnika“. Ideologija tranzicije zasnovana je na shvatanju da tranzicija otpočinje tako što ogroman postotak radništva, seljaštva i službenika tokom procesa privatizacije i restrukturiranja postaje gubitnički. Zatim dolazi do privrednog rasta, udeo gubitnika se postepeno smanjuje, da bi okončanjem tranzicije i ulaskom u klub bogatih, tj. Evropsku uniju, svi pripadnici društva zapravo postali dobitnici. Međutim, istraživanja javnog mnjenja u balkanskim zemljama pokazala su da je, i deset godina po otpočinjanju tranzicije, udeo ljudi koji sebe smatraju gubitnicima u Bugarskoj, Rumuniji, Makedoniji, Albaniji ili Srbiji, bar tri puta veći od onih koji sebe vide kao dobitnike. Objašnjenje nezadovoljstva ovim stanjem istraživači nalaze u ogorčenosti zbog pljačkaške privatizacije i vapijuće društvene nejednakosti.

Što se tiče pomenutog „Gallupovog“ istraživanja, uz odgovarajuću meru sumnje i uvažavanje potrebe rigoroznijih kriterijuma za pojmovno određenje revolucije, čak i filtrirani podaci koji se pojavljuju u njemu mogu da budu od koristi za procenu trenutne situacije i mogućnosti realizovanja novog revolucionarnog početka na globalnom planu. Gledano prema regionima, za revolucionarnu promenu se izjašnjava 7% ispitanika u Zapadnoj Evropi, 8% u Istočnoj Evropi, 9% u Latinskoj Americi,10% u Severnoj Americi, 23% u Aziji i pacifičkom regionu, i 24% u Africi.

Najjača podrška revolucionarnoj akciji, prema predočenim nalazima, prisutna je u sledećim zemljama: Filipini (39%), Pakistan (36%), Indija (35%), Kamerun (26%), Nigerija (25%), Panama (22%), Srbija (21%).

Odskakanje Srbije od istočnoevropskog proseka stepena izjašnjavanja za revoluciju, primećuje se i u poređenju sa zemljama iz neposrednog okruženja: za rezultatom od 21%, koji svrstava populaciju Srbije među prvih sedam „najrevolucionarnijih“ u svetu, u manjoj ili većoj meri zaostaje rešenost respondenata iz Bosne i Hercegovine (15%), Makedonije (12%), Bugarske (11%), Hrvatske (10%), Kosova (7%), Albanije (1%).

Brojke su često nepouzdane. Numerički podaci u mnogim prilikama više dovode u zabunu nego što razjašnjavaju. Pa ipak, ovaj podatak mogao bi da nagovesti kako u Srbiji postoji potencijalna kritična masa otvorenosti za revolucionarnu promenu društvenog poretka.

Jedan domaći sociolog zabeležio je pre par godina: „Ponoviću ono što sam prepisao od Brehta. Elite ne uviđaju da stanovništvo još uvek zarađuje za život, ali sve više pukim slučajem, da svako od nas ono što pojede i popije otima ljudima koji su sve manje figurativno, a sve više stvarno, gladni i žedni. One su u pravu utoliko što su njihovi pripadnici svesni da je ogromna većina Srba svet koji potiče od seljaka. No, seljak nije samo veštački heroizovani Srbin koji sluša naređenja; njemu je odvratno kad vidi kako se hleb baca; on je učestvovao u ratovima koje su oni osmišljavali iz svojih udobnih fotelja; on, kao i opljačkani radnik, može da mrzi i nekog drugog, a ne samo navodne etničke konkurente. Siromaštvo, frustracija i mržnja pre ili posle će nadvladati današnji prekomerni zamor stanovništva Srbije. Kada, kako, u kom pravcu, usudio bih se da ponudim odgovore, ali mi se ne mili da to činim“. Ovaj sociolog, iz svoje udobne akademske pozicije, odbija da imenuje revolucionarnu akciju kao način prevazilaženja opšte društvene stagnacije. Poziva se na Brehtovu pesmu „Još nerođenima“, potiskujući sećanje na to da je u njoj opevana revolucionarna praksa komunista iz dvadesetih i tridesetih godina XX veka.

Mogućnost tako ležernog postavljanja prema problemu revolucije olakšana je činjenicom da za sada u Srbiji nema organizivanih revolucionarnih snaga koje bi bile u stanju da prigušeno narodno nezadovoljstvo artikulišu u pravcu rušenja sadašnjeg poretka. I u svetskim razmerama situacija je, sa stanovišta organizacionih kapaciteta revolucionarnog radničkog pokreta, daleko od idealne. To, međutim, ne znači da se treba prepustiti pasivnosti. Svet je potrebno aktivno menjati, a ne samo tumačiti. Postaje sve očiglednije da je izbor adekvatnog rešenja sužen, i da se u akutnoj formi nameće stara dilema „socijalizam ili varvarstvo“. Stoga rad na izgradnji organizacije s jasnim i osmišljenim revolucionarnim usmerenjem predstavlja prioritet. To je preduslov za razvoj masovnog pokreta koji će se izboriti za uspostavljanje vlasti najširih slojeva nad sredstvima za proizvodnju. To je preduslov realizacije političkog projekta kojim se prevazilaze antagonizmi i mržnja koja je posejana među narodima na prostoru bivše Jugoslavije i Balkana. To je jedini put razvijanja demokratskih potencijala koje ispoljava narod željan korenitih promena.

Advertisements