Nakon osamnaest dana štrajka glađu, 9. maja je okončan protest radnika i radnica kragujevačke fabrike za preradu kože „Partizan“. Ovaj štrajk je bio ogledni primer posledica privatizacije u Srbiji i očaja radnika kojima su preostale samo drastične mere u borbi za ostvarivanje svojih elementarnih prava. Crvena inicijativa tim povodom prenosti stavove kragujevačke revolucionarne grupe Narodni front.
* * *
Poznata je orijentacija države Srbije da privatizuje sva preduzeća koja su bila u društvenom i državnom vlasništvu. Prvi zakon o privatizaciji donesen je devedesetih godina, u toku krize oko raspada Jugoslavije i ratova koji su je pratili. Pošto je proces privatizacije svugde praćen otpuštanjima i povećanjem nezaposlenosti, tadašnji režim, zbog specifičnih okolnosti, se nije odlučio za opštu privatizaciju. Većina privatizacija koje su tada izvedene bile su tzv. dokapitalizacije, odnosno pretvaranja preduzeća iz društvenog oblika svojine u akcionarska, deoničarska i slična društva u kojima su radnici postajali delimični vlasnici. Najveća privatizacija iz tog perioda je prodaja Telekoma italijanskoj i nemačkoj kompaniji iz tog posla, čime je napunjen budžet i vraćen manji deo dugova stanovništvu, prvenstveno penzionerima, čije su penzije kasnile i po više meseci.
Posle pada Miloševićevog režima nastupio je jedan agresivan proces praćen propagandom o neophodnosti prodaje svega po svaku cenu, jer je to, po mišljenju „ekonomskih eksperata“ bio jedini način da se oživi ratom opustošena privreda i napuni budžet osiromašene zemlje. Ovaj proces tekao je na više koloseka paralelno, i to vrlo brzo: sa jedne strane, zarad usaglašavanja sa „svetskim tokovima“ i orijentacije zemlje ka tzv. „evropskim integracijama“, a sa druge, na ideološkom i propagandom planu, trebalo je ozvaničiti pobedu neoliberalizma i obračunati se sa ostacima „etatizma“, „komunizma“ i slično. Pokrenute su kampanje; saznali smo da je privatizacija neophodna da bismo imali dobro zdravstvo, fleksibilnu i uspešnu privredu, srećne i vredne studente, čak i da bismo bili svetski prvaci u fudbalu. Za sve to bačena je gomila para – televizijske reklame, ulični bilbordi, oglasi u novinama i tako dalje. Nasmejana lica građana Srbije u reklamama prizivala su svetliju budućnost slobodnog tržišta. Teško onome ko bi se usudio da posumnja u taj raj koji nastupa – momentalno je bio proglašen za apologetu Miloševićevog režima, za ljubitelja „Kine, Kube i Koreje“ i – najstrašnije od svega – komunistu! Zbog tako „čvrstih“ argumenata, a zapravo zbog neviđene larme zamaskirane „ekspertstvom“ čulo se samo nekoliko slabašnih glasića protiv ove pljačke u najavi. Nekoliko malih levičarskih organizacija pokrenulo je „Kampanju protiv privatizacije“ (Partija rada, ASI, POUM i časopis „Prelom“). Izdeljeni su leci, polepljeni plakati, diskutovalo se i upozoravalo, ali vlast nije gubila vreme. Za nove vlasti stari zakoni iz ove oblasti nisu bili dovoljno dobri, pa su doneli čitave pakete zakona i podzakonskih akata kojima se privatizacija izvodi sad, odmah i po svaku cenu. Da to nije dobro, naizgled, nikome nije padalo na pamet. Pominjano je, doduše, da se treba paziti loših privatizacija, ali u naletu tog optimizma nije izgledalo da je tako nešto moguće. Naprotiv, neumoljivim i „pravednim“ zakonima tržišta prepuštano je sve – ta neće valjda neko da plaća da to što je kupio ne bi radilo!? Bilo je tu još sijaset argumenata tipa „neće valjda“. Zatim, promovisan je „socijalni dijalog“ u kome je trebalo da predstavnici radnika i vlasnika, uz posredovanje države, nađu zajednički interes. To je svojevrsni cinizam, jer interes kapitala i interes radnika, postavljeni na taj način, ne ostavljaju mesta za kompromis. U pitanju je bila prevara za koju se videlo ko će izvući deblji kraj. Uprkos svemu, rukovodstva najvećih sindikata su prihvatila ovu igru i uključila se u prevaru zaposlenih, svojih članova. Zatim su, udaranjem u talambase, proslavljane slavne pobede nove ekonomske doktrine – prodaje uspešnih preduzeća, onih koja su uspešno poslovala i u destruktivnim uslovima ratova i sankcija – valjaonice bakra Sevojno, Sartida, dve cementare, nekoliko pivara i fabrika duvana. Sve u svemu, par hiljada radnika, manje od deset hiljada. Tu se spisak tzv. „uspešnih privatizacija“ zaključuje. Zašto ih smatraju uspešnim? Zato što je bilo najmanje otpuštanja, a nastavile su da rade. Zar je to baš toliki uspeh? Nastaviti? No dobro. Prave muke tek počinju, jer dolaze na red preduzeća koja su u problemima. Pred TV kamerama, direktno iz parlamenta, prenose se tenderi: neki anonimusi licitiraju. Atmosfera je mirna, ni približna onoj kada se u filmovima prikazuju licitacije u kojima se, sred žagora, ulozi neprestano povećavaju uz mahanja rukama i zvuke čekića. Naprotiv, za većinu privatizacija, a što je taj proces više odmicao od početka, to je sve više bilo izraženo, nije bilo dovoljno zainteresovanih, a pravih kiupaca još manje. Zatim počinju problemi koji se javljaju pre nego što su ih „eksperti“ predvideli: ono nekoliko „neće valjda“ je ipak ispalo da hoće. Pritom se ne zna da li su razni strani ili domaći mešetari sumnjiviji u toj priči. Krenula je opšta otimačina, a od socijalnog dijaloga nije ostalo ništa. Nezaposlenost je nastavila da se povećava, povećava, povećava… Fabrike su masovno propadale, a novi vlasnici iz njih isisavali ono što vredi, što je daleko više od onoga koliko su platili, makar samo za zemljište. A radnicima? Socijalni programi. Socijala i besperspektivnost. Radnici su postali „gubitnici tranzicije“.
Posle toliko godina više nema mesta za propagandne balone od sapunice. Čak i „eskperti“ i njihovi mediji kažu da „privatizacija nije dala očekivane rezultate“. To je greška, jer za one koji su znali šta da očekuju, ona je baš dala očekivane rezultate. Ali, povratka nema… Devastirani su čitavi sektori ekonomije, proizvodnja je skoro potpuno prestala. Veći deo kapitala se koncentriše u sektoru usluga i trgovini koji imaju daleko manje kapaciteta za zapošljavanje od proizvodnje, a uz to stvaraju i manju vrednost. Najgore su prošla preduzeća sa manje od 500 radnika – nedostatak kapaciteta za masovnije proteste te ljude je ostavio bez ikakve perspektive. Jednostavno, ako lako može da suzbije eventualne socijalne nerede, Vlada ne preza ni od najbezobraznijih poteza.
Tu dolazimo do „Partizana“. Fabrika za preradu kože u Kragujevcu trenutno ima stotinak zaposlenih. Fabrika je prodata, posle peripetija, na tenderu. Kupac (nebitno koji) se obaveže da zbrine „višak“ radne snage. Država uzme pare i stavi ih u budžet. Radnici štrajkuju. Počinje prvi štrajk glađu 2001. godine. Radnici su zatvoreni u fabrici i njihov štrajk se ne primećuje. To tako ide neko vreme, država da obećanja i štrajk prestane. Za državu – problem rešen. Međutim, kupac ne ispunjava svoje obaveze. To tako ide nekoliko godina, radnici čekaju, a onda država poništava kupovinu i pušta preduzeće na berzu. Kupuje ih sin „poznatog biznismena“ iz Kragujevca za 34 hiljade evra! Pored opreme za preradu kože, zgrada i ostale opreme, tu je još i pet hektara zemljišta u industrijskoj zoni. Za 34 hiljade evra! Naravno, radnike niko nije obavestio da su deonice preduzeća puštene na berzu, iako su više puta najavljivali da su zainteresovani za kupovinu svog preduzeća. To izgleda tako. Radnici se, zatim, pobune. Novi vlasnik angažuje „gorile“ za obračun sa radnicima. Oni godinama nisu primili ni dinara, a nisu im uplaćivani doprinosi, pa oni koji su stekli uslov za penziju u međuvremenu ne mogu u nju da odu. Država, odnosno, Vlada peru ruke od svega. Razumeju oni, kako kažu, ali ništa ne mogu da preduzmu. A to što su dva puta prodali isto preduzeće – nikom ništa. Uzeli pare, naplatili poreze, skinuli pitanje sa dnevnog reda. Cinično poručuju da ne mogu ništa, a brzo se ispostavlja da to „ne mogu“ znači „neće“, jer je mnogo ovakvih preduzeća, pa ako pomognu ovde, svi će to od njih očekivati. Tako oni kažu. Nije, međutim, jasno, kako to da mogu da naprave problem, a ne mogu (neće) da ga rešavaju.
Radnici su očajni. Bez pravog, radničkog, sindikata, nepovezani sa ostalim radnicima u sličnoj situaciji, oni se opet zatvaraju u svoje prostorije i počinju štrajk glađu. Vlada, po svom običaju, ignoriše situaciju dok je to moguće, a ljudi koji su izgubili nadu su rešeni da, ako treba, svojom smrću skrenu pažnju na probleme. U isto vreme jedan od predstavnika tekstilnih radnika iz Novog Pazara seče sebi prst u znak protesta i jede ga. Samouništiteljski potezi poput ovoga ukazuju na potpunu besperspektivnost. Ciljevi štrajka nisu ni približno radikalni za ovakve poteze. Oni hoće samo 200 evra otpremnine po godini staža, da se uplate doprinosi od 1. januara 2004. do 2009. godine i to je, otprilike, to. Bez jasne politike, bez svesti o svojoj moći, ovi ljudi očekuju da se neko na njih sažali. To je još jedan od primera kako sve može da se manifestuje politička razbijenost radničke klase. Kao da je državu, poslodavce, bilo koga od moćnih, briga za emocije. Sažaljenje! Ta reč ne postoji u njihovom rečniku.
Ovakvi protesti su uvek bili poligon za političke mešetare. Bez prave radničke organizacije, bez strategije, bez plana u ovakvim situacijama na površinu izbijaju najgrlatiji i najbezobrazniji.
Znajući sve ovo, članovi Narodnog fronta su podržali radnike u nadi da će prekinuti štrajk glađu pre nego što bude prekasno. Pokušali smo da, u razgovoru sa predstavnicima štrajkačkog odbora, ponudimo alternative koje neće biti štetne za zdravlje. Predsednik štrajkačkog odbora, koji ne štrajkuje glađu, očito po prvi put čuje za ovakve stvari poput zauzimanja fabrike i pokretanja proizvodnje koju bi kontrolisali sami radnici. Njemu je bliži scenario da preti dizanjem obližnje benzinske pumpe u vazduh. Suština je, međutim, u tome da bi samu Vladu, a i onoga ko je, skoro besplatno, došao do onoga što su generacije stvarale, mnogo više pogodilo kada shvatili da su njihovi mehanizmi „pročitani“, nego da pogine nekoliko stotina nevinih ljudi u eksploziji benzinske pumpe. I tek posle više od dve nedelje, kada ni korumpirani vrhovi sindikata nisu više mogli da ignorišu lagano umiranje ljudi, kada je održan samo pripremni skup solidarnosti, Vlada je pristala na dva uslova štrajkača i štrajk glađu je prekinut. Mediji su, kratko, izvestili o tome da su radnici „nezadovoljni“. Zatim je na celu stvar pala prašina, jer je Srbija puna ovakvih slučajeva, ali su mnogo atraktivnije spletke u parlamentu i prljav veš političara.
Bez obzira na sve to, članovi Narodnog fronta, su izbegli zamku da morališu ljudima koji su životno ugroženi. Mi smo bili na njihovoj strani i bićemo to uvek, ma koliko da ima boljih rešenja od onoga što trenutno rade. Jer, naš zadatak je da budemo na strani produktivnih protiv parazita, na strani poštenih protiv lopova, na strani obespravljenih protiv sile… Jer, to je suština klasne, radničke, revolucionarne politke, ma koliko da je ta radnička klasa uništena u političkom smislu, odnosno, tim više!
Šta smo iz svega ovoga naučili? Sve dok nas je malo, sve dok smo nepovezani, sve dok ne udarimo na ono što nazivaju svetinjom – privatnu (čitaj: opljačkanu u ovakvim slučajevima) svojinu, Vladu, državu, moćnike je baš briga! Kada bismo svi izvršili samoubistvo – baš ih briga. Bitno da se nešto ubaci u budžet, ali ako bi oni mogli da prođu bez ikakvih obaveza pritom. Međutim, kada se ukaže, makar i najmanja šansa, da se na jednom mestu nađe hiljade radnika sa jasnim, definisanim, pravednim zahtevima, e onda ih je briga. Onda može sve. Samo što, kada se desi to da se radnice i radnici okupe na jednom mestu, sa jednim pravednim ciljem – onda njima nije potreban niko da im ispunjava zahteve. Ispuniće ih sami. Mi živimo i radimo za taj dan!
Protiv kapitalizma i eksploatacije!
Za ravnopravnost i socijalnu pravdu!
Za socijalizam!
Crvena akcija / Crvena inicijativa 