Slučaj kragujevačkog „Autosaobraćaja“ – učiti iz iskustva prethodnih pobuna

Autosaobracaj-KG„Ratovi, sankcije i velike ekonomske teškoće u zemlji novi su veliki izazov za Autosaobraćaj. Posle godina stagnacije i velikih teškoća, bez značajnog obnavljanja voznog parka, izlazak iz krize počeo je sa novim milenijumom.

Nabavljena su nova vozila po evropskim standardima, a u godinama krize sačuvani najvažniji resursi. U Autosaobraćaju danas radi 800 radnika, od čega su više od polovine iskusni vozači, koji održavaju gradski, prigradski, međugradski i međunarodni putnički saobraćaj.” (završni pasus o istorijatu preduzeća, kako još uvek stoji na sajtu Autosaobraćaja, citat)

 

Od 22. oktobra 2013. godine, radnici „Autosaobraćaja“ iz Kragujevca dežuraju na blokadi koju su napravili na putu ka Kraljevu i na pruzi na istom pravcu kod naselja Grošnica. Na blokadi su angažovali, kako se kaže, „desetak preostalih autobusa“, a razlozi za blokadu su slični mnogim drugim pokušajima da se ostvare prava koja su uništena u tranzicionim procesima. Pored pomenutih „desetak autobusa“, ono što je ostalo od ovog preduzeća je autobuska stanica koja je van funkcije od početka blokade, zaključana i devastirana i 254 prijavljenih radnika i radnica, a u  pojedinim izveštajima se pominje  480 i nije jasno kakav je status onih koji čine razliku između 254 i 480. To su, prema tome, neki neprijavljeni radnici čiji status nije poznat niti se oni u bilo kakvim planovima i zahtevima pominju.

Ovo preduzeće je osnovano 1946. godine pod imenom „Gradsko auto-preduzeće“, a pod sadašnjim imenom postoji od 1961. godine. Za sve ovo vreme, „Autosaobraćaj“ (u Kragujevcu poznat po skraćenici „AS“ koju ćemo koristiti u daljem tekstu) je imao praktični monopol na gradski i prigradski saobraćaj. Na svom vrhuncu AS je imao više od 800 zaposlenih, a više od pola su bili vozači. Kako je moglo da se dogodi da jedno transportno preduzeće sa takvim položajem i nekoliko desetina autobusa spadne na to da ne može da isplati plate preostalim radnicima koji su samo deo nekada angažovanog ljudstva? Odgovor na ovo pitanje nije jasan nikome, pa ni preostalim radnicima koji od državnih organa – čitaj: policije – očekuju odgovor.

Istorija krize ovog preduzeća je, pored nekih lokalnih specifičnosti, slična istorijama mnogih drugih preduzeća. Od samog početka procesa tzv „vlasničke transformacije“  bilo je jsano da preduzeća ove veličine, koja zapošljavaju između 300 i 1000 radnika prolaze najgore: previše ih je da bi ih lako isplatili, a opet, premalo ih je da bi ih vladajuća elita posmatrala kao socijalni problem. Još od Đinđićeve vlade, ovakva preduzeća služila su za pokazivanje rešenosti države da „ne popušta pred ucenama u svom reformskom kursu“.

U samom Kragujevcu je nekoliko preduzeća, kao što su fabrika kože „Partizan“ ili tekstilna fabrika „22. Decembar“ već imalo slične pokušaje da reše problem; setimo se – radnici „Partizana“ su dva puta štrajkovali glađu, a radnici i radnice „22. decembra“ su se sukobljavali sa privatnim obezbeđenjem koje je angažovao buržuj koji je, daleko ispod cene, kupio ovo preduzeće. Takođe, već godinama radnici-invalidi iz preduzeća „Šumadija DES“ pokušavaju da ostvare svoja minimalna prava. Dakle, u samom Kragujevcu su se borbe slične ovima koju vode radnici AS-a već vodile. Razlika je u tome što su radnici AS-a blokirali put, što njihovu borbu čini vidljivijom, medijski atraktivnijom, ali da li i efikasnijom?

Dva dana po početku blokade, delegacija radnika u protestu otišla je u Beograd na razgovor sa Aleksandrom Vučićem. On im je obećao rešavanje problema do 1. decembra, a radnici su ostali na blokadi. U vezi sa ovom blokadom odmah su se javile stranačke kontroverze i kombinacije. Za to ima više razloga: AS je deoničarsko društvo od 1993. godine, ali je sve vreme delovalo kao da je u uskoj vezi sa lokalnim vlastima. Skupština grada Kragujevca, uostalom, i jeste bila vlasnica više od 20 odsto deonica, a AS je, svojevremeno, besplatno ustupao autobuse navijačima koje podržava lokalna vlast i ne samo njima. Takođe, delovalo je da stranka koja u Kragujevcu drži vlast ima važnu ulogu u kadriranju prilikom zapošljavanja. Poslednjih godina, direktori AS-a bili su, mahom, članovi SPS-a koji je koalicioni partner stranci ZZŠ/filijali URS-a. Kada je kriza eskalirala na blokadi, gradske vlasti su, velikodušno ustupile svoj deo deonica Vladi Republike Srbije. Prebacili su vruć krompir, tako bar deluje. Od samog početka blokade, lokalne vlasti koje imaju svoj deo odgovornosti (vreme će pokazati kolika je ta odgovornost) su zauzele stav da je blokada uperena protiv njih i da je inspirisana naprednjačkim pokušajima da destabilizuju Verka i njegovu kamarilu, a pregovori sa Vučićem su ih samo učvrstili u tom uverenju. Zato su oni, u maniru uvređenog razmaženog deteta, preneli svoj deo vlasništva na republičku vlast. Pravi cilj ovog pokušaja je pranje ruku. Lokalni vlastodršci se nadaju da će ovim potezom biti u mogućnosti da okrenu glavu na drugu stranu, odreknu se odgovornosti i još da glume žrtve.  Pored ovoga, posle nekoliko dana blokade javile su se i „kontrablokade“ koje su organizovale Verkove pristaše sa ciljem da se bes putnika okrene ka onima koji su blokadu postavili. Pored ovog pokušaja, bilo je kamenovanja autobusa koji su postavljeni na putu (tom prilikom se ispostavilo da od pominjanih „desetak“ autobusa, zapravo, postoje samo četiri koja rade; kamenovanjem,  jednom od ispravnih autobusa je razbijen vetrobran, a za novi, naravno, nema para, pa je i on sada tehnički neispravan). Drugom prilikom,  bivši radnik jednog od lokalnih javnih preduzeća je motornom testerom pokušao da iseče barikadu od nabacanih greda i drvenih konstrukcija. On tvrdi da je to zato što ga radnici u blokadi nisu pustili da prođe ka bolnici, jer je njemu pozlilo u šumi dok je sekao drva. Ipak, uprkos Verkovoj propagandi, nije došlo do velikog protivljenja blokadi, ali ni solidarnosti sa radnicima. Kao i kod toliko drugih protesta – apatija je odgovor najširih masa.  Takav je bio odgovor i sada pobunjenih radnika dok su radnici i radnice „Partizana“, na primer, pokušavali da skrenu pažnju na svoje probleme uništavajući svoje zdravlje.

Za to vreme, radnici AS-a strpljivo čekaju 1. decembar i spasonosnu Vučićevu intervenciju, još uvek na blokadi. Ljudi koji iz pravca Kraljeva dolaze na posao su ovladali okolnim lokalnim putevima, obilaze blokadu koju policija štiti i sve teče svojim tokom. Vučić je u Emiratima.

To je, dakle, okvir u kome se odvija ovaj protest. U toku prve nedelje blokade, radnici FAP-a iz Priboja blokirali su prugu; izgledalo je da, možda, ovoga puta dolazi do nekakvog povezivanja ljudi koji imaju isti problem i u istom su položaju. Međutim, ti ljudi imaju ideju da im se ti problemi rešavaju na istom mestu: pozvali su Vučićev kabinet i ljubazna sekretarica im je odgovorila da će sve biti u redu, samo da se najtražaniji političar vrati u zemlju. Do povezivanja radnika u štrajku nije došlo.

Uopšte, u čitavoj priči sa AS-om ima mnogo vinovnika, ali je žrtva jedna. Rečju – to su radnici. To su porodice radnika. Ljudi koji ne mogu da odu kod lekara, koji sa pravom brinu hoće li ikada dočekati penziju, a da zato, na primer, neće morati da prodaju bubreg. Čak i oni koji su ćutali na opštu otimačinu, pre svega odgovornih rukovodilaca, na pritiske da svoje akcije poklanjaju, čak i oni koji su ćutali kada su otpuštani oni koji nisu pristajali na pritiske, svi su oni žrtve. I članovi sindikata čije rukovodstvo je sigurno imalo neke predstave, ako već ne i sve podatke, o stanju u firmi.

Naš stav po ovom pitanju, ne samo u slučaju AS-a jeste principijelna podrška u borbi za elementarna prava: agonija u koju ove ljude dovodi nebriga sistema je strašna. To ne smemo dozvoliti. Naši članovi su izrazili solidarnost sa radnicima u blokadi, kao što je bio slučaj i u ranijim radničkim borbama, na žalost, kratkog daha – slučaju „Partizana“ i „22. Decembra“. Iz istih, principijelnih razloga, pozivamo radnike AS-a da nauče iz iskustva prethodnih, ali i svoje pobune. Prvo: zahtevi su minimalni, a imaju i jedan antiradnički elemenat – jedan od zahteva je nalaženje tzv. strateškog partnera. Tačnije, radnici hoće privatizaciju već privatizovanog preduzeća. Smatramo da bi bilo mnogo bolje za same radnike, da bi uostalom svoje zahteve lakše ispunili, ukoliko bi preuzeli svoju firmu umesto da je poklone drugome koji će deo njih sigurno otpustiti. Jednostavno, da nastave da rade svoj posao i revitalizuju firmu. To nije lako, ali je ipak teže predati sudbinu u ruke nekome koga nije čak ni briga.

Ostali zahtvevi koji su postavljeni, a koji dele toliki drugi radnici u Srbiji i na Balkanu jesu:
• Povezivanje radnog staža;
• Isplata zaostalih zarada;
• Overavanje zdravstvenih knjižica i
• Procesuiranje svih koji su pomogli propadanju AS-a.

Oni apsolutno moraju biti ispunjeni. Do njihovog ispunjenja radnici će morati da pokažu doslednost i odlučnost, a mi ćemo biti među njima, jer smo u istom položaju. A barikada bi mogla da se nađe i ispred zgrade u kojoj je moglo da dođe do rešenja, a u kojoj odsedaju oni koji odbijaju odgovornost – ispred Skupštine grada Kragujevca, a ni izlet do Nemanjine ulice u Beogradu ne bi bio loš potez.

 

Crvena inicijativa Kragujevac

Advertisements

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s