O KOSOVSKOM PITANJU

Nacionalna pitanja su, ne samo na Balkanu, igrala značajnu ulogu u revolucionarnim i društvenim procesima uopšte. Pravilno postavljanje prema određenom nacionalnom pitanju suštinsko je za razvoj revolucionarnog pokreta. Cilj izlaska u javnost sa stavom po ovom pitanju nije pokušaj da se „savetuju“ buržoaske elite koje vladaju u Beogradu, Prištini, Briselu, Moskvi ili Vašingtonu, već postavljanje jedne strateške linije koja treba da omogući da se u perspektivi prevaziđe sadašnje stanje produženog konflikta od koga imaju korist mnogi faktori, ali ne i najširi narodni slojevi koji naseljavaju Balkan.

Od početka raspada jugoslovenske državne zajednice, na prostoru njenih republika došlo je do uspona nacionalističkih ideologija, kao objedinitelja više reakcionarnih tendencija – konzervativnih, klerikalnih, kapitalističkih i tako dalje. Prvo, šta je nacionalizam? Nacionalizam je ideološka tendencija koja je element različitih buržoaskih političkih ideologija. Tu se tumači svet kroz prizmu etničke pripadnosti i pripada takozvanim „građanskim“ odnosno kapitalističkim ideologijama, jer nacija kao etnička formacija nastaje sa nastankom kapitalizma. Nacije, kao etničke formacije, ne postoje pre kapitalizma, nego narodi. Između naroda i nacije nema znaka jednakosti, ali nacionalisti to namerno, ili zbog limita svoje ideologije, ne žele da shvate. Nacionalizam zagovara zajedništvo interesa u okviru jedne nacije, što u praksi znači da se od potlačenih slojeva stanovništva, od eksploatisanih klasa, očekuje da podržavaju interes vladajuće klase koja ih izrabljuje.

Pomenuti raspad i rat koji ga je pratio jesu ideološki opravdani i pokriveni nacionalizmima – srpskim, hrvatskim, slovenačkim, bošnjačkim, crnogorskim, makedonskim i albanskim. Za sve pomenute nacionaliste, iako u svakoj prilici pokušavaju da ispolje mržnju i neprijateljstvo jedni prema drugima, najveći protivnik jeste ideja zajednišva, ravnopravnosti i saradnje.

Od svih nacionalističkih sukoba, u Srbiji u kojoj mi delujemo kao kolektiv, takozvano kosovsko pitanje zauzima najvažnije mesto. Da bismo objasnili svoj stav, koji je dosledno internacionalistički, krenućemo od cilja kome težimo: naš cilj jeste uspostavljanje socijalističke zajednice naroda na Balkanu. Da bismo se kretali ka tom cilju, mi prvo moramo da se borimo protiv nacionalističkih uskogrudosti, suženja svesti i sukoba koje neprestano generiše.

Ovo nije nov problem za komunističke organizacije na Balkanu; pored toga što već tri decenije nacionalizam predstavlja osnovnu ideologiju vladajućih elita u državnim tvorevinama nastalim na razvalinama jugoslovenske zajednice, takođe imamo mnogo primera iz prošlosti u kojima je pravilan odnos prema ovom pitanju bio od odlučujućeg značaja za razvoj revolucionarnog procesa. Najznačajniji primer, naravno, jeste odnos KPJ i NOP za vreme Narodnooslobodilačke borbe, kojima je pravilan odnos prema nacionalnom pitanju bio ključ ka pobedi u masama, a samim tim i na bojnom polju.

Dakle, kakav je naš odnos prema takozvanom kosovskom pitanju? Prvo, upravo je kosovsko pitanje jedan od pravih primera dokle dovodi nacionalistička i diskriminatorska politika. Prvo je, devedesetih godina XX veka, beogradska nacionalistička klika uvela svojevrsni aparthejd na Kosovu zabranivši Albancima kupovinu nekretnina, takođe političkim merama i pritiscima, kako od vlasti, tako i od albanskih nacionalista kojima je ova vrsta tenzije pogodovala, došlo je do masovnog otpuštanja i/ili napuštanja radnih mesta od Albanaca, što je otvorilo put ka nacionalnoj homogenizaciji i radikalizaciji unutar albanskog političkog tela.

Ovakvu situaciju je, naravno, iskoristio imperijalizam koji se uklinio i vojno i politički nakon vojne intervencije i tako postao presudan faktor, ne samo u glavnim političkim tokovima, nego i u odnosima između novonastalih državnih entiteta. Zato danas imamo situaciju u kojoj Srbi i Albanci trče i lete u Brisel i Vašington da bi razgovarali, i to pod prisilom, o svojim problemima.

Nakon pomenute vojne intervencije, albanski nacionalistički ekstremisti su iskoristili situaciju za sebe i nasiljem promenili etničku strukturu na Kosovu, kojom prilikom je došlo do pregrupisanja srpske zajednice i praktičnog nestanka romske zajednice sa Kosova. Smatramo da ovaj problem nije manji od nasilja koji je devedesetih godina trpela albanska nacionalna zajednica.

U tom svetlu, za kakvu konkretnu politiku se mi zalažemo, imajući u vidu kako tešku noviju istoriju, tako i cilj ka kome težimo?

Prvo i osnovno, politika koju forsiraju zapadni centri moći, a koju podržavaju određene organizacije sa Balkana, naravno i iz Srbije, o neophodnosti priznavanja državnosti Republike Kosovo jeste faktički nerealna; Kosovo nije država, već protektorat i to je pravo faktičko stanje. Priznanje države u ovom slučaju ima prosti simbolički značaj, ali nema realni. Smatramo da je bitno da se to i kaže, jer da bismo vodili ispravnu politiku, moramo pravilno analizirati i procenjivati situaciju.

Sa druge strane, treba oštro napadati i osuđivati sve agresivne, provokatorske, šovinističke i ekspanzionističke politike koje postoje unutar srpskog etničkog prostora.

Mi smatramo da je prvi korak ka stvaranju ravnopravne balkanske zajednice da se revolucionari, komnisti i progresivni ljudi uopšte, obračunaju pre svega sa nacionalizmom većinskih nacija na teritoriji na kojoj žive. Prvi zadatak srpskih komunista i revolucionara jeste da se obračunaju sa srpskim nacionalizmom; albanskih sa albanskim, hrvatskih sa hrvatskim i tako dalje. Dakle, mi osuđujemo svaku politiku koja zagovara povratak Kosova pod suverenitet beogradske političke elite. Osuđujemo svaku politiku namerne i nasilne izmene etničkog sastava.

Mi smo, da se vratimo principu, za zajednicu između Srba i Albanaca na Kosovu na ravnopravnim, federalnim osnovama između Srbije i Kosova pre svega. Kosovo tu, umesto problema, može biti jedno od rešenja. Smatramo da je pravilno da se u ovom trenutku svako bori za poraz „svoje“ nacionalne ideologije i nacionalističkih politika. Takođe je neophodno da nađemo snage za osudu zločina i zločinaca koji dolaze is „sopstvenih“ redova.  Takva politika jeste ne samo moguća, već je i neophodna. Uprkos težnjama i nadama nacionalista sa obe strane, oni se moraju pomiriti sa tim da srećom nije moguće da dođe do istrebljenja ili proterivanja celog jednog etnosa sa tog prostora i jedino rešenje jeste pronalaženje načina za suživot, kakav je inače postojao većim delom zajedničke istorije ove dve zajednice.

Isto tako, kao jedan od preduslova, zalažemo se za povratak izbeglih i prognanih u kuće u kojima su živeli pre rata. U tom smislu treba osuditi i imperijalističke snage pred čijim očima i uz čiju podršku su šovinisti napadali i proterivali manjine – srpsku, romsku, jevrejsku, goransku i tako dalje.

Da bi sve ovo o čemu govorimo uopšte bilo moguće potrebno je poraziti dve politike: nacionalističku politiku sukoba i imperijalističku politiku dominacije koja sukobe raspiruje i zloupotrebljava. Kada albanske mase shvate da im na putu prave nezavisnosti stoji upravo zapadni imperijalizam koji je prvo viđen kao spasilac, i kada te mase počnu borbu protiv tog imperijalizma, smatramo da je dužnost komunista iz Srbije da pomognu albanskim masama u toj borbi.

Da zaključimo: srpski, albanski, hrvatski, bošnjački, crnogorski, makedonski i drugi balkanski narodi mogu živeti u jednoj državi, samo ako je to ujedinjeni Balkan. Tačnije, „nacionalna pitanja“ mogu biti rešena porazom nacionalistkih politika, svih odjednom zajedničkom akcijom ujedinjene borbe protiv mržnje i ugnjetavanja.

Protiv „razgraničenja“ i podela!

Živela zajednica ravnopravnih naroda!

Protiv nacionalističke mržnje!