Rezolucija o nacionalnom i kolonijalnom pitanju

Drugi kongres Komunističke internacionale

(Petrograd – Moskva, 23. jul – 7. avgust 1920.)

1. Buržoaskoj demokratiji, po samoj njenoj prirodi, svojstveno je apstraktno ili formalno postavljanje pitanja jednakosti uopšte, pa otud i nacionalne jednakosti. Pod vidom jednakosti čovekove ličnosti uopšte, buržoaska demokratija proglašava formalnu ili pravnu jednakost sopstvenika i proletera, eksploatatora i eksploatisanog i time u najvećoj meri obmanjuje ugnjetene klase. Ideju jednakosti, koja je i sama odraz odnosa robne proizvodnje, buržoazija pretvara u sredstvo za borbu protiv ukidanja klasa pod vidom tobožnje apsolutne jednakosti ljudskih ličnosti. Stvarni smisao zahteva za jednakošću sastoji se samo u zahtevu za ukidanjem klasa.

2. U skladu sa svojim osnovnim zadatkom – borbom protiv buržoaske demokratije i raskrinkavanjem njene laži i njenog licemerstva – komunistička partija, kao svestan eksponent borbe proletarijata za zbacivanje jarma buržoazije, ne sme ni u nacionalnom pitanju polaziti od apstraktnih i formalnih principa, nego mora prvo, tačno proceniti date istorijske i privredne uslove; drugo, treba izričito da izdvoji interese potčinjenih klasa, trudbenika, eksploatisanih, iz opšteg pojma takozvanih narodnih interesa, koji sadrži i interese vladajućih klasa; treće, mora isto tako tačno odvojiti podjarmljene, zavisne i neravnopravne nacije od podjarmljivačkih, eksploatatorskih i punopravnih nacija, da bi stvorila protivtežu buržoaskodemokratskoj laži koja, što je svojstveno eposi finansijskog kapitala i imperijalizma, zataškava kolonijalno i finansijsko podjarmljivanje ogromne većine svetskog stanovništva od strane neznatne manjine najbogatijih i najnaprednijih kapitalističkih zemalja.

3. Imperijalistički rat 1914-1918. godine je jasno razotkrio pred svim nacijama i pred ugnjetenim klasama celog sveta koliko su lažne buržoaskodemokratske fraze. Rat koji su obe strane vodile pod plaštom fraza o oslobođenju naroda i o pravu samoopredeljenja naroda – pokazao je, s jedne strane, Brestlitovskim i Bukureškim mirom, a s druge strane, Versajskim i Senžermenskim – da pobedonosna buržoazija bezobzirno određuje »nacionalne« granice prema svojim ekonomskim interesima. I »nacionalne« granice su za buržoaziju samo predmet trgovine. Takozvano Društvo naroda nije ništa drugo nego ugovor o uzajamnom osiguranju kojim pobednici u ovom ratu garantuju jedan drugome plen. Težnje za ponovnim uspostavljanjem narodnog jedinstva i za »ponovnim prisajedinjavanjem s ustupljenim delovima zemlje« nisu za buržoaziju ništa drugo nego pokušaj pobeđenih da sakupe snagu za nove ratove. Ponovno ujedinjenje veštački raskomadanih nacija odgovara i nekim interesima proletarijata. Međutim, stvarnu nacionalnu slobodu i jedinstvo proletarijat može postići samo putem revolucionarne borbe i pobedom nad buržoazijom. Društvo naroda i čitava posleratna politika imperijalističkih država otkrivaju ovu istinu još jasnije i oštrije, zbog čega se pojačava revolucionarna borba proleterijata naprednih zemalja, kao i svih radnih masa kolonija i zavisnih zemalja, ubrzava se slom malograđansko-nacionalnih iluzija o mogućnosti mirnog zajedničkog života i jednakosti nacija pod kapitalizmom.

4. Iz izloženih osnovnih načela sledi da se čitava politika Komunističke internacionale u nacionalnom i kolonijalnom pitanju uglavnom mora zasnivati na zbližavanju proletera i radnih masa svih nacija i zemalja u zajedničkoj revolucionarnoj borbi za svrgavanje zemljoposednika i buržoazije. Samo takvo zbližavanje osigurava pobedu nad kapitalizmom, bez čega je nemoguće uništiti nacionalno ugnjetavanje i neravnopravnost.

5. Svetska politička situacija postavila je na dnevni red diktaturu proletarijata, i svi događaji svetske politike neminovno se koncentrišu oko jedne centralne tačke, naime, oko borbe svetske buržoazije protiv Ruske Sovjetske Republike, koja, s jedne strane, treba da okuplja oko sebe sovjetske pokrete naprednih radnika svih zemalja, a sa druge strane, sve nacionalnooslobodilačke pokrete kolonija i ugnjetenih narodnosti, koje su se na osnovu gorkog iskustva uverile da im je ujedinjenje sa revolucionarnim proletarijatom i pobeda sovjetske vlasti nad svetskim imperijalizmom jedini spas.

6. Prema tome, u sadašnjem trenutku ne smemo se ograničavati samo na naglašavanje neophodnosti zbližavanja trudbenika raznih nacija, nego moramo voditi politiku ostvarivanja najtešnjeg nacionalnih i kolonijalnih oslobodilačkih pokreta sa Sovjetskom Rusijom; forme ovog saveza određuje stepen razvitka komunističkog pokreta među proleterima svake zemlje, ili revolucionarnog oslobodilačkog pokreta u zaostalim zemljama ili među zaostalim narodnostima.

7. Federacija je prelazni oblik ka potpunom jedinstvu trudbenika svih nacija. Federacija se već u praksi pokazala celishodnom, kako u odnosima Ruske Socijalističke Federativne Sovjetske Republike prema ostalim sovjetskim republikama (u prošlosti prema Mađarskoj, Finskoj i Letonskoj Sovjetskoj Republici, a sada prema Azerbejdžanskoj i Ukrajinskoj) tako i unutar same RSFSR u odnosima s narodnostima koje nisu imale ni ranije državnost a ni samoupravu (na primer, autonomne republike Baškira i Tatara koje su uspostavljene 1919. i 1920. godine u RSFSR).

8. Zadatak Komunističke internacionale u tom pogledu ne sastoji se samo u daljem razvijanju federacije, već i u proučavanju i ispitivanju iskustva federacija nastalih na osnovu sovjetskoj poretka i sovjetskog pokreta. Priznajući federaciju kao prelazni oblik k punom ujedinjenju, mora se težiti sve tešnjoj federativnoj povezanosti, pri čemu treba voditi računa o sledećem: prvo, da ne mogu opstati sovjetske republike okružene vojnički znatno jačim imperijalističkim državama celog sveta, ako ne budu tesno povezane sa drugim sovjetskim republikama; drugo, da je neophodan što tešnji privredni savez sovjetskih republika, bez čega se ne bi mogle ponovo uspostaviti proizvodne snage koje je imperijalizam uništio niti osigurati blagostanje trudbenika; treće, o težnji za stvaranjem jedinstvene svetske privrede prema zajedničkom planu proletarijata svih nacija. Ova tendencija je već pod kapitalizmom sasvim jasno došla do izraza i u socijalizmu će se neminovno dalje razvijati i usavršavati.

9. U oblasti unutardržavnih odnosa nacionalna politika Komunističke internacionale ne može se ograničiti na ono golo formalno, čisto deklarativno priznavanje ravnopravnosti nacija, koje praktično ni na šta ne obavezuje, na šta se ograničavaju buržoaski demokrati – bez obzira na to da li se otvoreno izjašnjavaju kao takvi ili se prikrivaju imenom socijalista kao što čine socijalisti Druge internacionale.

U sveukupnoj propagandi i agitaciji komunističkih partija – kako sa tribine parlamenta tako i izvan njega – moraju se bezobzirno raskrinkavati napadi na ravnopravnost nacija i na zajamčena prava nacionalnih manjina, koji se ponavljaju uprkos »demokratskim« ustavima. Dalje je potrebno, kao prvo, da je samo sovjetski poredak u stanju da narodima obezbedi stvarnu ravnopravnost, jer će se prvo proleteri, a zatim i čitava masa trudbenika ujediniti u borbi protiv buržoazije; drugo, komunističke partije moraju da pruže direktnu podršku revolucionarnim pokretima zavisnih ili neravnopravnih naroda (na primer, Ircima, američkim Crncima itd.) i u kolonijama.

Bez ovog posebno važnog uslova, borba protiv ugnjetavanja zavisnih naroda i kolonija i za priznavanje njihovog prava na državno otcepljenje ostaje lažna fraza, kao što smo to videli kod partija Druge internacionale.

10. Priznavanje internacionalizma isključivo na rečima a razvodnjavanje na delu malograđanskim nacionalizmom i pacifizmom, česta su pojava u celoj propagandi, agitaciji i u praktičnom radu ne samo centralističkih partija Druge internacionale već i onih partija koje su istupile iz ove Internacionale. Na tu pojavu nailazimo često i među partijama koje se sada nazivaju komunističkim. Borbu protiv ovog zla, protiv najdublje ukorenjenih sitnoburžoaskih nacionalističkih predrasuda (koje se javljaju u svim mogućim oblicima kao što su rasna mržnja, nacionalna netrpeljivost, antisemitizam) treba postaviti u prvi plan – utoliko više ukoliko razvoj diktature proletarijata postaje aktuelniji od nacionalne diktature (tj. od diktature koja postoji samo u jednoj zemlji i koja nije sposobna za vođenje samostalne svetske politike) u internacionalnu diktaturu (tj. u diktaturu proletarijata bar u nekoliko najnaprednijih zemalja, koja je sposobna da odlučno utiče na čitavu svetsku politiku). Sitnoburžoaski nacionalizam proglašava internacionalizmom već i samo priznavanje ravnopravnosti nacija (ne govoreći o tome da je to priznavanje samo na rečima) i smatra nacionalni egoizam neprikosnovenim. Proleterski internacionalizam, naprotiv, zahteva, prvo, podređivanje interesa proleterske borbe jedne zemlje interesima borbe u svetskim razmerama, drugo, sposobnost i spremnost nacije koja je pobedila buržoaziju da podnese najveće nacionalne žrtve kako bi srušila međunarodni kapital.

Na taj način, u kapitalističkim zemljama gde postoje radničke partije – avangarde proletarijata, prvi i najvažniji zadatak je borba s oportunističkim i građansko-pacifističkim izopačavanjem pojma i politike internacionalizma.

11. U odnosu prema zaostalijim državama i nacijama u kojima preovlađuje feudalni ili patrijarhalni i patrijarhalno-seljački karakter, treba imati na umu naročito sledeće:

a) Sve komunističke partije treba da ukazuju pomoć na delu revolucionarnooslobodilačkim pokretima u tim zemljama, pri čemu oblik podrške treba da se razmotri sa komunističkom parijom dotične zemlje, tamo gde postoji takva partija. Obaveza delotvorne pomoći pada u prvom redu na radnike one zemlje od koje je zaostala nacija zavisna u kolonijalnom ili finansijskom pogledu.

b) Nužno je voditi borbu protiv reakcionarnog i srednjovekovnog uticaja sveštenstva, hrišćanskih misija i sličnih elemenata.

c) Neophodna je borba pritiv panislamizma, panazijatskog pokreta i sličnih strujanja koja pokušavaju da oslobodilačku borbu pritiv evropskog i američkog imperijalizma povežu sa jačanjem moći turskog i japanskog imperijalizma, plemstva, veleposednika, sveštenstva itd.

d) Neophodno je, naročito u zaostalim zemljama, pomoći seljački pokret protiv velikoposednika i protiv svih oblika i ostataka feudalizma. Treba pre svega težiti da se seljačkom pokretu dâ što revolucionarniji karakter, gde je moguće seljake i sve eksploatisane objediniti u sovjete i uspostaviti što tešnju vezu između zapadnoevropskog komunističkog proletarijata i revolucionarnog pokreta seljaka na Istoku, u kolonijama i u zaostalim zemljama.

e) Potrebno je odlučno voditi borbu protiv pokušaja da se nekomunistički revolucionarni oslobodilački pokreti u zaostalim zemljama odenu u komunističko ruho. Komunistička internacionala je dužna da podrži revolucionarni pokret u kolonijama i zaostalim zemljama samo zato da bi u zaostalim zemljama okupila delove budućih proleterskih partija koje će biti stvarno komunističke, a ne samo po imenu, i da bi kod njih razvijala svest o posebnim zadacima koji ih očekuju, i o zadacima o borbi protiv buržoaskodemokratske struje u sopstvenoj naciji. Komunistička internacionala treba da uspostavi privremenu saradnju, pa čak i savez sa buržoaskom demokratijom u kolonijama i zaostalim zemljama, ali ne da bi se ujedinila s njom, već mora bezuslovno održavati samostalni karakter proleterskog pokreta, pa i ako je on samo u začetku.

f) Potrebno je da se među najširim masama trudbenika svih zemalja i naroda, a naročito zaostalih, neprestano otkriva i objašnjava prevara koju imperijalističke države uz pomoć privilegovanih klasa ugnjetavanih zemalja vrše na taj način što pod maskom politički nezavisnih država uspostavljaju državne tvorevine koje su ekonomski, finansijski i vojnički potpuno zavisne od njih. Kao izrazit primer obmane radnih klasa ugnjetene nacije – može da posluži poduhvat cionista u Palestini. Cionizam, uopšte, koji pod izgovorom stvaranja jevrejske države u Palestini, faktički prinosi na žrtvu engleskoj eksploataciji arapsko radno stanovništvo Palestine, gde jevrejski trudbenici predstavljaju samo neznatnu manjinu. U sadašnjoj međunarodnoj situaciji jedini spas zavisnih slabih nacija je savez sovjetskih republika.

12. Vekovno ugnjetavanje kolonijalnih i slabih narodnosti od strane imperijalističkih sila stvorilo je kod radnih masa ugnjetenih zemalja ne samo ogorčenje nego i nepoverenje prema ugnjetačkim nacijama uopšte, pa i prema proletarijatu ovih nacija. Podla izdaja socijalizma od strane većine zvaničnih vođa proletarijata u godinama od 1914. do 1919. kada su socijalpatrioti frazama o »odbrani otadžnine« prikrivali odbranu »prava« »svoje« buržoazije na ugnjetavanje kolonija i pljačkanje finansijski zavisnih zemalja – mogla je samo da pojača ovo opravdano nepoverenje. Pošto se to nepoverenje i te nacionalne predrasude mogu iskoreniti tek kad imperijalizam i kapitalizam u naprednim zemljama budu uništeni i pošto se radikalno izmene osnove privrednog života zaostalih zemalja, taj proces odumiranja predrasuda može da napreduje veoma sporo. Stoga klasno svesni komunistički proletarijat svih zemalja mora da bude naročito obazriv i naročito pažljiv prema preživelim nacionalnim osećanjima u zemljama i narodnostima koje su bile dugo ugnjetavane. On, takođe, mora da čini izvesne ustupke kako bi ovo nepoverenje i ove predrasude bile što brže uklonjene. Pobeda nad kapitalizmom ne može se izvojevati do kraja ako proletarijat i radne mase svih zemalja i nacija sveta ne budu dobrovoljno težile ka savezu i jedinstvu.

Dopunske teze o nacionalnom i kolonijalnom pitanju

1. Jedno od najvažnijih pitanja koje stoji pred Drugim kongresom Treće internacionale jeste konkretnije definisanje odnosa Komunističke internacionale prema revolucionarnim pokretima zemalja u kojima vlada kapitalistički imperijalizam, kao što su Kina i Indija. Istorija svetske revolucije proživljava period koji zahteva da se pravilno shvati ovaj odnos. Veliki evropski rat i njegove posledice jasno su pokazali da su narodne mase vanevropskih ugnjetenih zemalja, usled centralizacije svetskog kapitalizma, nerazdvojno povezane s proleterskim pokretom u Evropi, što je za vreme rata došlo do izraza, na primer, u odašiljanju kolonijalnih trupa i mnogobrojnih radničkih armija na front.

2. Jedan od glavnih izvora iz kojih evropski kapitalizam uglavnom crpe svoju snagu jesu kolonijalni posedi i zavisne zemlje. Kapitalističke zemlje Evrope ne bi mogle opstati da ne vladaju prostranim kolonijalnim tržištem i širokim poljem kolonijalne eksploatacije. Engleska, tvrđava imperijalizma, već čitavo stoleće strada od hiperprodukcije. Bez velikih kolonijalnih poseda, gde plasira svoju robu i odakle, istovremeno, dobija sirovine za svoju stalno rastuću industriju, kapitalistički poredak u Engleskoj odavno bi se srušio pod sopstvenim teretom. Engleski imperijalizam pretvara u robove stotine miliona stanovnika Azije i Afrike a istovremeno britanski proletarijat drži pod vlašću buržoazije.

3. Ekstraprofit koji se dobija iz kolonija jedan je od glavnih finansijskih izvora savremenog kapitalizma. Evropskoj radničkoj klasi poći će za rukom da obori kapitalistički poredak tek onda kada ovaj izvor konačno presuši. Kapitalističke zemlje pokušavaju – i to ne bez uspeha – da u kolonijama pomoću ekstenzivnog i intenzivnog iskorišćavanja ljudskog rada i prirodnih bogatstava učvrste svoj uzdrmani položaj. Usled eksploatacije kolonijalnog stanovništva, evropski imperijalizam je u stanju da radničkoj aristokratiji u Evropi pruži mnoge povlastice. Izvozom robe koja je proizvedena jeftinijom radnom snagom radnika kolonijalnih zemalja evropski imperijalizam pokušava da, s jedne strane, snizi životni minimum proletarijata, ali je, sa druge strane, spreman da žrtvuje profit koji bi mogao da ostvari u domovini, samo da bi zadržao ogroman ekstraprofit u kolonijama.

4. Uništenje kolonijalne vladavine zajedno s proleterskom revolucijom u metropolama srušiće kapitalistički poredak u Evropi. To znači da Komunistička internacionala mora da proširi svoje polje rada. Komunistička internacionala mora da bude u tesnoj vezi s revolucionarnim snagama koje u politički i ekonomski ugnjetavanim zemljama učestvuju u obaranju imperijalizma. Za punu pobedu svetske revolucije neophodna je saradnja ovih dveju snaga.

5. Komunistička internacionala predstavlja koncentrisanu volju svetskog revolucionarnog proletarijata. Njen je zadatak da organizuje radničku klasu celog sveta u cilju obaranja kapitalističkog poretka i uspostavljanja komunizma. Treća internacionala je borbena organizacija koja treba da ujedini sve revolucionarne snage sveta. Druga internacionala, prožeta buržoaskom kulturom, vođena šačicom politikanata, nije dovoljno ocenila važnost kolonijalnog pitanja. Za nju van Evrope svet nije postojao. Ona nije uvidela potrebu saradnje revolucionarnog pokreta u Evropi sa revolucionarnim pokretima širom sveta. Umesto da materijalno i moralno pomažu revolucionarni pokret u kolonijama, članovi Druge internacionale sami su postali imperijalisti.

6. Stani imperijalizam, koji je silom naturio svoju vladavinu istočnim narodima, sprečavao ih je da se u ekonomskom i socijalnom pogledu razvijaju uporedo s narodima Evrope i Amerike. Usled imperijalističke politike, koja ometa industrijski razvoj u kolonijama, proletarijat je u pravom smislu reči nastao tamo tek pre kratkog vremena. Domaća radinost ustupila je mesto centralizovanoj industriji imperijalističkih zemalja; usled toga je ogromna većina stanovništva bila primorana da se vrati zemlji i da poljoprivredne proizvode i sirovine izvozi u inostranstvo. Sa druge strane, opaža se sve veća koncentracija zemlje u rukama veleposednika, kapitalista i države, što opet uvećava broj bezemljaša. Ogromna većina stanovništva držana je u krajnjoj zaostalosti. Usled takve politike, duh revolta, koji se krije u svakom ugnjetenom narodu, dolazi do izraza samo među malobrojnom inteligencijom iz srednje klase.

Tuđinska vlast stalno koči slobodan razvoj društvenih snaga; zato njeno svrgavanje mora da bude prvi korak revolucije u kolonijama. Pomagati borbu za obaranje inostrane vladavine u kolonijama ne znači, dakle, podržavati nacionalistička stremljenja domorodačke buržoazije, naprotiv, znači prokrčiti proletarijatu kolonija put ka oslobođenju.

7. U zavisnim zemljama postoje dva pokreta, koji se svakim danom sve više razilaze. Jedan od njih je buržoaskodemokratski nacionalistički pokret, čiji je program politička nezavisnost u uslovima buržoaskog poretka. Drugi je – masovna borba siromašnih i zatucanih seljaka i radnika za oslobođenje od svih vidova eksploatacije. Prvi pokret pokušava, često sa izvesnim uspehom, da rukovodi drugim, ali Komunistička internacionala i odgovarajuće partije treba da se bore protiv takvog rukovođenja i da pomažu razvoj klasne svesti radnih masa u kolonijama. Za svrgavanje stranog kapitalizma, kao pravog koraka revolucije u kolonijama, treba iskoristiti saradnju buržoaskih nacionalnorevolucionarnih elemenata. Ali prvi i najvažniji zadatak je stvaranje komunističkih partija koje treba da organizuju seljake i radnike, da ih vode ka revoluciji i uspostavljanju sovjetske republike. Na taj način, narodne mase zaostalih zemalja neće se priključivati komunizmu posredstvom kapitalističkog razvitka, već razvitkom klasne svesti, pod vođstvom svesnog proletarijata naprednih zemalja.

8. Stvarna snaga i osnova oslobodilačkog pokreta ne može se u kolonijama ograničiti na uske okvire buržoaskodemokratskog nacionalizma. U najvećem delu kolonija već postoje organizovane revolucionarne partije, koje sarađuju s radničkim masama. Komunistička internacionala mora da uspostavi vezu s revolucionarnim pokretom u kolonijama posredstvom ovih partija i grupa, jer su one predstraža radničke klase. Zasad, one nisu mnogobrojne, ali izražavaju volju narodnih masa i vode ih za sobom u revoluciju. Komunističke partije imperijalističkih zemalja moraju najtešnje da sarađuju s proleterskim partijama kolonijalnih zemalja i preko njih materijalno i moralno da pomažu revolucionarni pokret.

9. U prvo vreme revolucija u kolonijama neće biti komunistička revolucija, ali ako joj komunistička avangarda odmah u početku stane na čelo, revolucionarne mase biće izvedene na pravi put, na kome će, postepeno stičući revolucionarno iskustvo, ostvariti postavljeni cilj. Razume se, bilo bi pogrešno da se u nekim istočnim zemljama agrarno pitanje odmah rešava na osnovu čisto komunističkih principa. U prvoj fazi razvitka, revolucija u kolonijama treba da bude sprovedena shodno zahtevima sitnoburžoaskih reformista, kakav je, na primer, podela zemlje. To, međutim, ne znači da vođstvo u kolonijama treba prepustiti buržoaskim demokratama. Naprotiv, proleterske partije moraju intenzivno da propagiraju komunističke ideje i čim im se ukaže prilika, da osnivaju seljačka i radnička veća. Ova veća treba da delaju u saradnji sa sovjetskim republikama u naprednim kapitalističkim zemljama – kako bi se konačno u celom svetu oborio kapitalistički poredak.

Napomene:

– Rezolucija o nacionalnom i kolonijalnom pitanju usvojena je na petoj sednici Drugog kongresa Komunističke internacionale, 28. jula 1920. godine. Osnovu rezolucije predstavljao je Lenjinov Prvobitni nacrt teza o nacionalnom i kolonijalnom pitanju, koji je zajedno sa ostalim materijalima bio objavljen na ruskom i nemačkom jeziku.

– Dopunske teze o nacionalnom i kolonijalnom pitanju – teze u devet tačaka koje je Drugom kongresu podneo indijski komunist Manabendra Roj, usvojene zajedno s lenjinovim tezama na petoj sednici 28. jula 1920, a koje je Komisija o nacionalnom i kolonijalnom pitanju predložila Kongresu na usvajanje »kao dopunske, a ne alternativne teze«.