Decenije sistematske demonizacije socijalističkih ideja dale su svoje rezultate, pa ponovo dolazimo u situaciju poput one u kojoj je svet bio sredinom XIX veka gde pojam komunizam predstavlja bukvalni bauk koga je nemoguće definisati. To je tekovina pobede reakcionarnih snaga u Hladnom ratu protiv SSSR, a ne odnosi se samo na komunizam, već na čitav niz pojmova vezanih za naučni odnos prema društvu, društvenim pojavama i procesima.
U Srbiji i drugim jugoslovenskim zemljama, kao i bivšim zemljama Varšavskog pakta, postoji istorijsko iskustvo socijalističkog razvoja i tumačenje tog perioda i danas, posle više od tri decenije predstavlja žarišnu tačku politike u svakoj od tih zemalja.
Iako se retko i nerado priznaju dostignuća i prednosti tog perioda, teško je opravdati ovoliku nepravdu u sadašnjosti samo prošlošću, pa mnogi političari pokušavaju da se predstave kao levičari i tako profitiraju što na nostalgičnim sećanjima dela stanovništva, što na imidžu borbe za pravednije društvo koji pokušavaju da izgrade kopirajući uspešnije modele iz EU prvenstveno poput Sirize, Podemosa ili takozvane nordijske levice.
Iako se većina pokušaja preuzimanja takvih modela u balkanskom kontekstu do sada ispostavila kao mrtvorođenčad, oni ne prestaju, te se tako pre aprilskih izbora pojavila koalicija Moramo koju deo političke javnosti i medija tretiraju kao levicu i nazivaju je takvom.
Pre svega, šta je Moramo?
Sklopljena pred izbore, sastavljena od veterana političkog života, kakav je Zelenović sa svojom frakcijom DS, preko prestoničkim medijima zanimljivih Ne davimo Beograd i Ćute, staroplaninskog antiMHE aktiviste, uz niz nevladinih organizacija i udruženja slabije poznatih javnosti, koalicija je odlučila da za sebe odabere imidž građanske levice, kopirajući pristup španskog Podemos-a, ali preko hrvatske koalicije Možemo (što je bukvalni prevod španskog Podemos).
Podemos je bio sledeća Siriza, a teško je izmeriti koja od ovih koalicija je više izneverila očekivanja svojih glasača. Isto se može reći i za hrvatski Možemo koja je pala na prvom ispitu. Svejedno, pošto je ovaj prostor ostao upražnjen u Srbiji, Moramo se našla u parlamentu. Treba reći da taj prelazak cenzusa u kontekstu političke situacije u kojoj su sve institucije pod potpunom hegemonijom najšovinističkijih i najkonzervativnijih snaga ipak predstavlja olakšanje i otvara malo širi prostor za delovanje progresivnijih snaga, jer pored praktično jednostranačke skupštine, glasačke mašinerije bez savesti, obraza i granica, ulazak Zavetnika, Dveri i DSS-POKS koalicije pretio da parlament pretvori u mesto za generisanje najmračnijih politika.
Otad u delu medija vladajuće klase (u oba njena kampa) oznaka za ovu, upućeni kažu, a to se i vidi, ne baš složnu cenzus koaliciju glasi: zeleno-leva. Ovaj, moramo reći, marketinški brend, iskovan je za potrebe evropskih zemalja da se definiše pojava novih reformističkih snaga koje ulaze u parlament jer su stare reformističke snage poput laburista, nemačkih, skandinavskih i inih socijalista (sic!) i starih socijaldemokrata potrošile svoje kredite kod dela nešto manje konzervativnog građanstva i čije postojanje odražava nezadovoljstvo politikom starog oportunizma.
Dakle, u samoj osnovi reč je o levom krilu građanske politike, a ne o klasnoj politici koja ima za cilj promenu sistema već njegove usputne popravke. Ono što treba da bude jasno jeste da levo krilo sistema, levo krilo građanske klase ili najtačnije – levo krilo buržoazije jeste i dalje sistem, građanstvo i buržoazija, a ne njegova alternativa.
Praksa pre prakse
Zbog specifičnosti trenutka srpske parlamentarne politike, odnosno zbog krize sistema čiji je Srbija deo, koja se između ostalog očitava po pitanju rata u Ukrajini i politika koje se povodom njega vode, još pre nego što je Moramo stigla da pokaže kako vodi parlamentarnu borbu zbog čega i postoji, predstavnici ove koalicije su se postarali da se svrstaju uz NATO lobiste koji zagovaraju sankcije Rusiji.
Uz to, veći deo ove koalicije spada u takozvane pro-EU snage. Po našem mišljenju, levo krilo NATO i EU lobista svejedno nije levica, jer je reč o imperijalističkim strukturama bez čijeg demontiranja nema borbe protiv kapitalizma.
Važno je shvatiti da oba buržoaske grupe – kako ova tzv. pro-EU, tako i ona nacionalistička koja šovinistički gleda na nacionalističke ratove, brani zločine i podržava ratnu retorku protiv drugih balkanskih naroda jesu neprijateljske pravim revolucionarnim snagama i napretku samom, da se te dve grupe dopunjuju i u podjednakoj meri ometaju istinsku levičarsku politiku, koja je u istoj meri antiimperijalistička kao i antinacionalistička, ili bi to trebalo da bude.
Zašto je ovo nama važno?
Kao neko ko, povremeno i u prigodama, želi da nosi epitet levo, ova koalicija može da postane ona pojava oko koje reakcionari mogu da grade svoj antikomunizam; takođe, mlađima i slabijim pratiocima politike, oni ponekada mogu da predstavljaju lice čitave levice. Zbog toga pre svega treba na vreme definisati ovu pojavu.
Po mnogo čemu, a pre svega po budućoj ciljnoj grupi ovog saveza, može se reći da on zauzima prostor sličan nekadašnjoj Liberalno-demokratskoj partiji, koja je pokušavala da ostvari nasilnu hegemoniju među antinacionalističkim snagama i na tom putu propala, kompromitujući pritom jedan deo antiratnih i antinacionalističkih politika. Isto se ne sme ponoviti u ovom slučaju.
Opet, budućnost koja nas očekuje, u slučaju mogućeg daljeg rasta najkonzervativnijih i najreakcionarnijih snaga u sprezi sa vlastima, može doneti i mogućnost da se mi baš sa ovim snagama nađemo na istoj strani barikade, što može da se desi u slučaju eventualnih promena zakona po pitanju abortusa, policije ili drugih represivnih organa, Zakona o radu, po kom pitanju je jedan deo ove grupacije već izvesno vreme aktivan, ekoloških pitanja i borbe protiv stranih rudarskih kompanija i niza drugih pitanja.
Isto tako, postoji drugi niz pitanja u kojima se razilazimo i u kojima možemo biti na suprotnim stranama kao što je pitanje sankcija Rusiji, takozvanog usklađivanja spoljne politike sa EU i tako dalje.
Šta će biti sutra?
Koalicija će se, najverovatnije raspasti, a borba se nastavlja. Dok postoji, Moramo može tu borbu da nam otežava ili da nam olakšava. To nama i ne treba da bude previše bitno.
Protiv imperijalizma i imperijalističkog rata!
Živela revolucionarna borba!
Crvena akcija / Crvena inicijativa 