Školarine na pojedinim fakultetima su već povećane, a neki od njih to tek razmatraju. Reč je o fakultetima koji su članovi državnih univerziteta, za koje još uvek važi da imaju nekakvu garanciju kvaliteta obrazovanja, samim tim i zvanja, što bi trebalo da garantuje mirniju budućnost, u smislu nalaženja posla, u vremenima koja svima izgledaju nesigurno.
Do ne tako davnih vremena obrazovanje mladih generacija smatrano je društvenim prioritetom, iako to u potpunosti nije baš bilo. Ipak, postojala je svest o tome da obrazovanje treba da bude dostupno svima i u dobroj meri to je bilo postignuto.
Sa početkom tranzicionih procesa i razvaljivanjem socijalističkih vrednosti, samo obrazovanje postalo je posebna privredna aktivnost, a zaoštravanje krize učinilo je da se do poslova sve teže dolazi, pa tako dovelo do privida da završetak fakulteta garantuje bolje pozicije na tržištu rada.
Sa tranzicijom, takođe, došla je i poplava raznih privatnih univerziteta čiji je nivo prenošenja znanja u mnogim slučajevima vrlo upitan. Država akredituje mnoge fakultete i univerzitete koji produkuju beskonačno mnogo mladih ljudi sa visokoškolskim titulama, najčešće menadžerskom, koje zapravo ne znače ništa, do njih se dolazi prostim uplaćivanjem ispita i plaćanjem školarina. Tako je do svojih akademskih zvanja došao i dobar deo današnje političke elite ove zemlje.
Već decenijama sistem visokog obrazovanja nalazi se u stanju potpune komercijalizovanosti, a sada se ispituju njegove granice. U vremenu u kome troškovi svakodnevnog života vrtoglavo rastu, kriza sistema se u životima običnih ljudi sve više odražava, a država na to reaguje prebacivanjem troškova izdržavanja državnih fakulteta – na studente.
Tako da, iako se od poreza, koji su takođe sve veći, izdržava država, ona tako treba da izdržava i svoje institucije. Međutim, ona bira da sve veći deo državnih sredstava ulaže u svoj aparat prisile – vojsku i policiju, kao i u sam aparat vlasti, a sve ostalo što može svaljuje nazad stanovništvu, tako i da duplo plaća za školski sistem.
Opšta komercijalizacija obrazovnog sistema, ne samo najvišeg, ali sve više i njega, jeste praktično primoravanje fakulteta, kao i određenog broja srednjih škola da se uključivanjem u privredne aktivnosti bave praktičnom eksploatacijom studenata i učenika da bi obezbedili sredstva za pojedine programe.
Država se, u skladu sa neoliberalnom ideologijom povlači od svojih obaveza. Na taj način, državne fakultete guraju u istu borbu za profit sa privatnim fakultetima, kojima je profit prvenstveni razlog osnivanja.
Sa državnim univerzitetima to ne bi smelo da bude tako. Međutim, na ovaj način, umesto da se finansira insitucije čija je osnivačica, država Srbija se pretvara u promotera svojih fakulteta ističući primere trenutne uspešnosti u nalaženju poslova ili reputacijom koju ostvaruju određeni fakulteti, zadržavajući se na površnom, reklamnom obliku podrške sektora koji je, čak i nominalno, suštinski bitan za razvoj svakog društva.
Sa druge strane, studentski pokreti su kroz veći deo XX veka bili ozbiljni društveni faktori koji su menjali ili barem uzdrmavali čitava društva, šireću duh pobune i slobode. U ovom času u našoj zemlji takvi praktično ne postoje. Takozvani studentski parlamenti i organizacije koje ih čine samo su poligoni za vežbanje budućih političara.
Pitanjima studentskih prava, pogotovo ekonomskih i standarda studenata, ove organizacije se ne bave. Sve studentske pobune koje su se dogodile u XXI veku u Srbiji bile su organizovane i vođene van zvaničnih studentskih organizacija, ali još uvek nisu dovele do stvaranja postojanog borbenog studentskog pokreta koji bi okupljao sve studentkinje i studente koji žele da grade solidarnije i pravednije odnose na univerzitetima, pa na taj način i u čitavom društvu.
Na pojedinim fakultetima se javljaju pobune; studentkinje i studenti, ako na vašem fakultetu deluje kao da takvih ljudi nema, onda to treba da budete vi. Vi i vaši istomišljenici, prijatelji, koleginice i kolege.
Svi imamo isti interes – da talentovani mladi ljudi mogu da ostvare svoje potrebe za znanjem i napretkom bez obzira na klasno poreklo. Država bi trebalo to obezbedi. Na neki način, to bi trebalo da joj je u interesu.
Umesto toga, ona bira da upravo to oteža velikom delu svog stanovništva.
Jedini način da se to spreči jeste stvaranje jednog svesnog i aktivnog studentskog pokreta. Svesnog, jer studentkinje i studenti moraju znati da je u njihovim rukama velika moć. Rukama koje treba prethodno da se stisnu u pesnice, simbole borbe.
Obrazovanje nije roba i ne sme da bude privilegija!
Crvena akcija / Crvena inicijativa 