Naša kritika rukovodstva svih velikih sindikalnih centrala, takozvanih žutih sindikata je postavljena od početaka našeg delovanja. Smatramo da su sindikalne centrale otuđene od radništva, da su deo sistema izrabljivanja i kontrolisanja radničkih borbi, da ne pokazuju nikakvo interesovanje za širenje sindikalnih podružnica u privatnom sektoru, niti da strane radnike uključuju i integrišu sa domaćim radništvom. Ljudi umiru i ginu svakodnevno na svojim radnim mestima, a oni ni čestitu statistiku o tome ne vode. U isto vreme, nominalna plata najviših sindikalnih funkcionera je u kategoriji plata najviših državnih službenika i članova/ica vlade.
Opet, naglašavamo i to koliki je značaj postojanja sindikata i vođenja sindikalne borbe i svoje drugarice i drugove upućujemo da, ako je to moguće, budu aktivni u sindikatima i stalno preispituju politiku rukovodstva, da daju nove ideje i inicijative.
U tom smislu, mi smo kao politički kolektiv uz još neke druge organizacije antikapitalističke levice godinama uzimali učešće na prvomajskim skupovima u organizaciji najvećih sindikalnih centrala, smatrajući da je to mesto i vreme da se okupe svi oni koji učestvuju u klasnoj borbi i da se, uprkos različitostima, sve to dešava sa saveznicima u borbi.
Takođe, smatrali smo da radništvo ne treba da bude samo dekor koji će, o praznicima, svojim prisustvom da aminuje kompromise koje u njihovo ime pravi sindikalno rukovodstvo, Da, takođe smo bili i među onima koji su bili zgroženi prisustvom Ivice Dačića na jednom od skupova i među onima koji su ga sa istog oterali.
Od tog trenutka, sindikalna rukovodstva je počelo da pokazuje potrebu da se ogradi od politizacije (?!) skupova, pa su tako oglasili da ne treba da bude drugih simbola i zastava sem sindikalnih, što se poštovalo, a neki od nas su čak nosili i sindikalne zastave jer su u članstvu. Ni to nije bilo dovoljno, nego se počelo sa sve kasnijim najavljivanjem skupova, čime je prisustvo na tim skupovima bilo rezervisano isključivo za pripadnike rukovodeće infrastrukture, a stvar je kulminirala 2025. godine kada je rukovodstvo sindikata donelo odluku u suprotnosti sa očitom voljom većine članstva da se njihov skup ne spaja sa studentskim.
Pod pritiskom članstva i šire javnosti, rukovodstva su kapitulirala i pridružila se veličanstvenom protestu ispred Vlade. No, osipanje članstva se ubrzava, uticaj je sveden na nulu. Rezultat svega je mogao da se vidi na trgu ispred sindikalnih centrala: tužna slika nekoliko raštrkanih grupica koje ne liče na skup. To je jasna i glasna poruka sindikalnim centralama od strana članstva i radništva Srbije u celini. Vreme je da odete vi, jer ne pripadate ni po čemu radništvu Srbije, niti radništvo ima ikakve koristi od vas.
Radništvu su potrebni pravi sindikati koji zahvataju sve delove njegove strukture – i one iz javnog i privatnog sektora iz domaćih i stranih kompanija, sve koji rade, bez obzira na to koji pasoš trenutno nose.
No, tužna slika sa tzv. centralne proslave Prvog maja može da bude dobra vest i najava boljih dana; znajući sa kim imamo posla, da ove centrale jedva čekaju izgovor da ne rade svoj posao, može se očekivati da u narednom periodu oni odustanu od tih svojih skupova, jer je ovogodišnji bio i nezavisno i samostalno i (ne)složno – potpuni debakl za sve njih.
Tada će Trg ponovo biti ispunjen onima koji učestvuju u borbi, noseći ponosno svoje crvene zastave.
Crvena akcija / Crvena inicijativa 