Narod bez obrazovanja nema budućnost, izgovorio je predsednik Srbije i politički lider snaga koje ne samo da otvoreno opstruiraju državne univerzitete, nego se i nalaze u otvorenom sukobu sa većinom njih. To opšte mesto izgovoreno je prilikom potpisivanja Memoranduma o razumevanju sa patrijarhom SPC, nepopularnim profiterom Porfirijem.
Potpisano razumevanje odnosi se na osnivanje novog univerziteta pod imenom Sveti Sava, što ne treba mešati sa osnivanjem Fakulteta srpskih studija koji je ugrađen u Univerzitet u Nišu na štetu filozofskog fakulteta sa istog univerziteta. Ne treba ih mešati, ali ih treba pridružiti jer imaju istu funkciju – proizvoidnja kadrova po meri mutant nacionalizma interesa vladajuće elite.
Tačnije rečeno, vladajuća elita je, između ostalog, odlučila da svojim kadrovima obezbedi neku vrstu sigurnog i mesta od autoriteta, umesto da, kao do sada, do svojih zvanja i diploma dolaze na nekima od mnogobrojnih privatnih megatrendova, poslovnih škola i drugim mnogobrojnim menadžersko-mađioničarskim skupim kursevima u stambenim zgradama, poslovnim prostorima ili na livadama koje nemaju nikakav ugled, a daju još manje znanja.
Već više godina nazire se plan da se privatnom kapitalu i interesu dodeli veći deo kolača, jer je znanje, tačnije rečeno zvanje postalo roba u određenoj fazi tranzicionog procesa. To je bio početak stvaranja industrije/profitabilne privredne grane obrazovanja, tačnije rečeno štancovanja menadžerskih titula za one koji to mogu sebi da plate. No, razlika u kvalitetu stečenih znanja između starih fakulteta u okviru državnih univerziteta i ovih izdavača diploma ostala je evidentna, kao i razlika u ugledu među njima.
Već godinama se naslućuje i najavljuje izjednačavanje ova dva sektora visokog obrazovanja, a očekivani put je srozavanje državnih univerziteta i njihove preostale moći. Ne treba mnogo suza proliti nad elitističkim i nekada veoma privilegovanim profesorskim kadrom koji je imao licemerne utopističke zablude o tome da univerzitetski položaj u kapitalizmu može ostati netaknuta oaza, dok je za privredu i političku nadgradnju bio na raspolaganju za servisiranje ideologije i prakse privatizacije i kršenja otpora tim praksama.
Zato mislimo da se ne treba baviti moralističkim jadikovanjem nad sudbinom univerziteta koji su, između ostalih, proizveli i Vučića i sve njegove političke roditelje i apologete, pre njega kadrove koji su rukovodili pljačkom i privatizacijom i tako dalje. No, zato mislimo da treba paziti na interes ovog društva u kome se obrazovni proces odvija stihijno, jureći trendove na tržištu, prodajući iluzije ili pak, nekakve garancije za dobro plaćen posao u inostranstvu.
Naša istorija i svakodnevna praksa nam pokazuje da viši slojevi društva imaju težnju ka tome da visoko obrazovanje postave što skuplje, da bi se upravljački sloj regrutovao iz već formirane više srednje i bogataške klase. Kao i u predratnoj kraljevini, siromašnima ostaju vojne, policijske, pa eto i crkvene škole da napreduju na crkvenoj lestvici, kao izvođači nasilničkih i spin-radova.
U slučaju potpisanog razumevanja između dvojice patrijarha u svojim oblastima, ona je još jedan nastavak procesa klerikalizacije ovog društva, koja je otpočela sa uspostavljanjem nacionalističke hegemonije u okviru buržoaske ideologije u nas. Formalno, Srbija je još uvek sekularna država, ako se iko seća kako to izgleda,
Pored nastavka klerikalizacije države i biznisa crkve, jedna od osnovnih namera je stvaranje inkubatora zvanične državne ideologije koja treba da pomiri ulogu sluge stranom kapitalu koji kolonizuje čitav region, sa ekspanzionističkim i mitomanskim težnjama u stvaranju novih narativa državne nacionalističke ideologije.
Ma koliko sada navodna opozicija možda gunđala o ovome, ako se ikada dočepa vlasti, samo će ugraditi svoje potrebe u svežeosnovane matrice za proizvodnju reakcionarne ideologije. Ne treba sumnjati u to da će polaznici ovih tečajeva uskoro ispuniti skupštinske klupe, analizirati stvarnost iu medijima i čak posedovati neke od njih, kao što se već ustalilo u nekoj meri.
Plan je, dakle, da se upodobi Univerzitet koji kao institucija živ samo zahvaljujući studentima i njihovoj pobuni, a da se pored toga upodobi javnu misao o svemu – od istorijskih pitanja do svakodnevne politike. Takođe i da kontroliše razvoj i znanja kadrova na koje će se oslanjati.
Za razliku od većine drugih fakulteta u okviru državnih univerziteta koji su makar nekada imali ideju o tome da produkuju kadrove za potrebe društva i njegovog razvoja, došli smo do tačke da se nauke izmišljaju za potrebe državne vlasti i zaustavljanja istorijskog razvoja društva.
Ne treba sumnjati da će ovakav tip univerziteta i fakulteta prvog trenutka po uspostavljanju ljudskijeg, a ne crkvenijeg, društva biti zaboravljen kao da nikada nije ni postojala ideja o njemu.
Koristimo priliku da odamo počast najsvetlijem trenutku studentske pobune, koja iako se danas svodi na ideju parlamentarizma, jeste zatresla i državni aparat i društvo, a to je faza kada su plenumi bili odlučujući činilac.
To je pravi odgovor iz sektora visokog obrazovanja, a ne crkve, građanski protesti i parlamenti.
Crvena akcija / Crvena inicijativa 