Tranzrealizam Nenada Glišića

SOVJETSKA ZEMLJA

To više nije zemlja,
već vapaj nade samo,
za ljude sa viškom želja
da pravo životu damo.

Ta zemlja beše izvor
sa koga ugnjeteni piše.
Sada je izvor prodat
i nije dostupan više.

I prodato je sve
što se od naroda ote,
sve što je bilo vredno:
od kolhoza do slobode.

Zaseli na grbaču ljudi
novi baroni prosti,
pa orgijaju nad mukom
Lukul I njegovi gosti.

Svi znamo: pući će jednom
zidine paklenog dvorca
što čuva strahovladu
u ime boga novca.

Sovjetske zemlje nema,
ali je nada živa
da negde, na ovom svetu
boljeg života ima.

*  *  *

BALADA O OTPUŠTENOJ RADNICI

Žena
neupisana u istorijske spise
stoji.
U džepove zavlači ruke,
broji.

Nečega se boji?!

Boji se pogleda dece svoje,
novčanik joj pun njihovih slika.
Boji se bede,
boji se gladi,
jer više ne radi.

Njena je tuga lična,
drugim tugama tako slična,
dublja od kakvog povesnog sloma.
Ali ta tuga je nezabeležena
u analima ludog vremena.

Žena
u dušu zavlači ruke,
prstima nešto traži,
kao da broji.
I pita se
da li još postoji.

*  *  *

BUVLJA PIJACA

Tu, gde se nađu razna čudesa,
jevtina čuda, gomile kesa,

tu gde se slika društva daje,
tu gde se ponos rasprodaje.

Daleko od poznatog sveta mode,
putevi mnoge ovamo vode,

da bi se obišle prepreke mnoge
imaju patike za svačije noge.

Tu se i novo umeće stvara –
kako se surova stvarnost vara;

na ovom mestu jasno se čuje
kako se opstanak svagdanji kuje.

*  *  *

LJUDI BEZ ZEMLJE
Sfr Jugoslovenima

Kako god da se zove
nema je nigde,
ali njeni izdanci plove
od Scile do Haribde.

Isplivali paklari pa grizu
to mirno meso da ne oživi,
za njima dolaze u nizu
ajkule, ale, vukovi sivi.

Al srce negde ipak kuca
za uši ljudi u stalnom zbegu
za one što ostaviše svoja srca
u morskoj vodi i alpskom snegu.

Ti ljudi bez zemlje, između sebe
prenose šapat što osmeh budi –
lakše je biti čovek bez zemlje,
nego živeti u zemlji bez ljudi.

*  *  *

NEVIDLJIVI LJUDI

Nisu to pravi ljudi
više su stavka u izveštaju.
Teško da ih iko i primeti
kad se pločnicima razbauljaju.

Nedostaju im računi u banci,
velike kuće i skupa kola.
Imaju dušu, nemaju pare
i još sijaset statusnih simbola.

A kad se skupi drečava masa
na nekom trgu da prlja grad –
okreni glavu, zapuši uši
da te ne zarazi njihov smrad.

Dok dobri ljudi, kao mi ovde
s velikom mukom troše tuđe
oni će sanjati svoje snove
o boljem životu što treba da dođe.

*  *  *

OD POSLA DO BERZE RADA

Svi se sećaju dobrih vremena,
a novih da dođu nema.
Između juče i sutra
novo se danas sprema.

Radnici što s mukom tvore
hlebac sa devet kora,
imaju male plate,
a da se živi mora.

A možda baš od danas
ni posla neće biti.
Od toga ni pod zemlju
ne možeš se skriti.

Ako su danas višak
ljudi što vredno rade,
poruka vrlo je jasna:
Bolje je da se krade.

Ali, još ima ljudi
koji odmahuju glavom,
što izgrađivaše snove
u mantilu plavom.

Mnoge su priče čule
strpljive radničke uši.
Teret od silnih priča
davno je počeo da guši.

Novih vremena nema,
a ova sve su gora –
od posla do berze rada
preko prinudnog odmora.

*  *  *

PESMA O PLAFONU KOJI PROKIŠNJAVA

Kap po kap po živcima,
nevidljiva slavina radi.
Ni da se spava,
ni da se priča,
ni novi krov da se gradi.

Sad kiša pada već dugo
i fleka sve više ima
a kiša kad stane, moja tugo
para izvesno neće biti.

Teško se živi danas,
posao na pijaci divljoj.
Odrasla deca ćute,
gledaju prazno,
na roditelje se ljute.

Eh, da nisu bili pošteni,
da su bar malo krali,
danas bi bili na suvom
i druge bi priče pričali.

A roditelji ćute
za reči obraza nema.
To kao da ih život
za nove nesreće sprema.

Kap po kap po živcima,
nevidljiva slavina radi
novi krov će se steći
ako se prvo ne umre od gladi.

*  *  *

PREKOBROJNI

Još jedan prolazi dan,
od novog bekstva nema.
Za sutra opet isti
krug poniženja se sprema.

Na poslu svi nešto drhte,
više je, kažu, ljudi,
pa, ako hoćeš da živiš
prihvati šta ti se nudi.

Nemaš za hranu, struju,
za borbu nema volje,
al zato nikako da viciš
od dva zla koje je bolje.

Jer, kakve divote nosi
raj potrošača ludih
u kome može da bude
i prekobrojnih ljudi?

*  *  *

PROMETEJ

Prometej je običan čovek,
sasvim zaboravljen as,
umoran, prognan, ranjen,
nešto ga izdaje glas.

Koliko puta taj je stari
bogovima stao na put,
a kazna beše neizbežna –
progoni, ptica, il tvrdi knut.

Prometej neće da se žali,
život ga uči da bude stamen,
ali se vidi – umreti neće
dok ima nekog da primi plamen.

*  *  *

RITMOVI SLOBODE

Pod teškim stiskom život
ima i svojih draži,
jer se u mraku lakše
izvor svetlosti traži.

Taj narod nisu ljudi,
već heroj do heroja –
i Marti i Kamilo
i Če kome nema broja.

Sve što ih više stežu,
ritam sve jači svira.
Ritam što zove slobodu
i malo više mira.

David u susedstvu džina,
a neće da se preda.
Zato na voljne sužnje
s moralnog Olimpa gleda.

*  *  *

ŠTA DECA TREBA DA ZNAJU

O, mi svi znamo šta nas to čeka,
draga naša deco
izdaleka.
Čeka nas Šilja,
čeka nas Paja
i još milion drugih belaja.

Stiže nam uredan,
u leptir-mašni,
široko osmehnut
Vavilon strašni.

Čeka nas štit
od jakog mraza
i nešto malo
raketnih baza.

Zapamti dobro:

koka je kola,
mustang su kola,
jede se Mek,
puši se krek.

O, draga deco izdaleka
znali ste i vi
šta nas čeka.
Čeka nas Raja
i ujka Paja
i jedna kobaja, do samih jaja.

*  *  *

UDALJENI SVETOVI

Niti te čuju,
niti te vide,
misle da smrdiš,
pa te se stide.
Elita ne čuje
glas širokih masa,
zato što su mase
ostale bez glasa.
Ako neko ne zna
šta sve ovo znači:
u eliti svi su
glasootimači.

Elita i mase –
staromodne reči
na koje će neko
usta da raskreči.
Ali, i smeh može
da zaglavi grlo,
u stvarnosti ove reči
živahne su vrlo.
I, otkad je veka
odnos im je isti
računi im, što je bitno,
nikad nisu čisti.

Tako stvari stoje
baš i ovog časa –
elita se stvara
na grbači masa.
Ali, sve se sa grbače
da otrese može
kada bude dogorelo –
do opstanka kože.

Zato, što te ne čuju
nije neka šteta,
jer se radi o dva
vrlo udaljena sveta.

Advertisements