Usled ekonomske krize dodatno pojačane COVID-19 pandemijom, država Srbija usvojila je u prethodnim mesecima socijalne pakete pomoći poslodavcima koji se odnose na izdvajanje minimalca ili dela minimalca za zaposlene. Određeni broj preduzeća je za vreme “vanrednog stanja” zaista bio sprečen u obavljanju svoje delatnosti ili su poslove obavljali uz određene poteškoće s obzirom na ograničenje kretanja i kraćeg radnog dana kao posledice policijskog časa, dok je drugi deo firmi za vreme vanrednog stanja gotovo doživeo procvat, jer su za celokupan period trajanja predizborne kampanje u kojoj se vlast tako vešto i herojski hvatala u koštac sa “nevidljivim neprijateljem”, svoje poslovanje orijentisalo u pravcu povećanja profita tako što je između ostalog određen broj radnika bio primoran da pokriva produženu prvu smenu uz pojačani obim posla (npr. u proizvodnim i trgovinskim delatnostima).
Postoje izuzeci među poslodavcima, ali takvi poslodavci pripadaju krugu malih i mikro preduzeća koji su pomoć države prosleđivali svojim zaposlenima preko osnovne zarade. Primeri ovog tipa mogu se nabrojati na prstima jedne ruke i takvi poslodavci pripadaju jednom širokom opozicionom krugu koji su u tome videli jedan od načina za izražavanje revolta protiv vlasti od koje kako sami kažu – ne žele ništa. Govoreći o paketima državne pomoći ne treba zaboraviti ni čuvenih 100 evra kojima je ministar finansija mahao bacajući radnom narodu prašinu u oči.
Pošto su budžetska sredstva pod opterećenjem, iako su se predstavnici vlasti na sva usta hvalisali kako para ima i ima, i još će imati i imati u tako svetloj i blistavoj budućnosti pred njima, sada je neophodno, na teret građana naravno, nadoknaditi prethodne odlive i u duhu predsednikovog politikanstva – zaokružiti finansijsku konstrukciju.
Nedavno se u javnosti pojavila vest o poskupljenju struje koje se priprema za 1. septembar u visini od 7,7 do 7,9 odsto, odnosno u proseku 220 din po domaćinstvu. Navodno je poskupljenje struje inicirano od strane MMF-a jer su rezultati analize pokazali da je proizvodna cena struje u Srbiji “niža” od one po kojoj Elektroprivreda Srbije potrošačima prodaje električnu energiju. Da li je ovo novinarski lapsus ili stvarni rezultat analize predočene MMF-u za koju se Ministarstvo rudarstva i energetike izjasnilo da je nema i da je nisu radili ne možemo sa sigurnošću da tvrdimo.
Stručna javnost u Srbiji je negirala tvrdnje da EPS prodaje struju po ceni nižoj od proizvodne. Sledeći logiku zdravog razuma, a i logiku kapitalističkog sistema, složićemo se da se u praksi tako nešto i ne dešava, osim ako nije u pitanju roba kao teret tj. roba koja ne može da se proda, što svakako nije slučaj sa električnom energijom koja kao takva spada u javna dobra.
Takođe su i pojedini ekonomski analitičari reagovali i istakli da su tvrdnje da EPS prodaje struju po ceni nižoj od proizvodne apsolutno netačne i nelogične. Podaci govore da je dovoljno da cena struje bude 4 evrocenta po kilovat-satu da bi se prodajom ostvarivao profit. EPS takođe ima 50% povoljniju cenu kada je reč o proizvodnji struje i nema nikakav problem da od prodaje ostvari profit. Ukoliko je tačno da se ostvaruju gubici, to je samo zbog neadekvatnog upravljanja i zbog nesposobnosti da se otklone nepravilnosti u sistemu – svedoče stručnjaci iz oblasti energetike. Dalje beležimo da se nije desio skok evra niti poskupljenje uglja, dakle nema ni jednog jedinog razloga za najavljeno poskupljenje, pogotovu ne u trenutku bujajuće ekonomske krize sa kojom se radni narod u Srbiji suočava.
Bez obzira na sve, u dnevnoj štampi i uopšte u državnoj medijskoj mašineriji sreću se sve moguće propagandne gluposti i dezinformacije, jer je očito da pakete državne pomoći na kraju mora da plati radni narod od svog minimalca, na uštrb svoje sve tanje i praznije “potrošačke korpe”.
Crvena akcija / Crvena inicijativa 