Marš tišine u Urugvaju nakon četvrt veka prvi put virtuelno

Prvi put nakon 25 godina tradicionalni Marš tišine protiv političkih otmica u Urugvaju održan je putem društvenih mreža i medija.

Protest pod sloganom Oni su sećanje. Oni su prisutni. Gde su? (Son memoria. Son Presente. ¿Dónde están?), ove godine preselio se na društvene mreže i druge medije da bi se izbeglo širenje virusa COVID-19.

Preko društvenih mreža i medija objavljen je video sa fotografijama i imenima nestalih. Organizatori su takođe zatražili od građana da uzvikuju „prisutan“ (Presente) iz svojih domova nakon čitanja imena. Neki od demonstranata su takođe odlučili da na svojim terasama ili zidovima društvenih mreža istaknu parole tj. objave Gde su oni? (¿Dónde están?). U blizini Fakulteta humanističkih nauka postavljene su prazne klupe sa fotografijama i imenima studenata koji su pretrpeli represiju, pritvor, mučenje i ubistva. Njihov slogan je bili: Istina i pravda. Kraj nekažnjavanju. (Verdad y justicia. Basta de impunidad.)

Marš tišine održava se u Urugvaju svakog 20. maja u poslednjih 25 godina bez prekida. Datum se odnosi na 20. maj 1976. godine, kada su urugvajski zakonodavci Selmar Mikelini i Ektor Gutjeres Ruis i aktivisti nacionalno-oslobodilačkog pokreta-Tupamarosi Rosario Baredo i Vilijam Vajtlov ubijeni u Buenos Ajresu, a osim njih nestao je i doktor Manuel Liberof.

Organizacije za ljudska prava procenjuju da je skoro 200 Urugvajca nestalo za vreme vojne diktature u Urugvaju, koja je trajala 12 godina, u jeku tzv. operacije Kondor. Prema dosadašnjim istragama većina nestanalih su završili u Argentini.

Operacija ili Plan Kondor bile su koordinisane akcije uzajamne podrške čelnika vojnih i diktatorskih režima zemalja kao što su Čile, Argentina, Brazil, Paragvaj, Urugvaj i Bolivija sa Sjedinjenim Američkim Državama. Ovim diktaturama se pripisuje veliki broj prisilnih nestanaka i drugih zločina.

U svom članku Polifonija tišine prof. Luis Bravo opisuje četvrt veka marširanja u tišini kao dramski zaplet u kom su žrtve organizovane represije (državne i paradržavne) bile ućutkane a njihove lične istorije zaustavljene. U distopijskoj 2020. god. prisustvo nije bilo moguće, ali tišina je dala nove glasove licima muškaraca i žena postavljenim na Trgu slobode, u središtu praznog grada. U drugoj dimenziji, na hiljade ekrana je prikazivalo njihova lica i poglede uz kratke biografije i lične pripovesti koje su po prvi put izašle na svetlo dana. Isti autor dodaje da je kolektivno sećanje jedan korpus u stalnom pokretu koji se iznova aktivira svakog 20. maja. U ovoj reci ljudi preplavljenoj tišinom poezija daje i uzima svoje, tka zamišljeno uprkos zvaničnim istorijama i ne zaboravlja varvarstvo koje je narod istrpeo.

Nikada i neće.

Da se odgovorni za zločine izvedu pred lice pravde!

Solidarno sa porodicama žrtava diktature u Urugvaju i Latinskoj Americi!

Nestali

Na nekom su mestu/ usaglašeni

pometeni/ gluvi

tražeći se/ tražeći nas

zaustavljani znakovima i sumnjom

misleći o ogradama na trgovima

zvonima na vratima/ starim krovovima

uređujući svoje snove svoje zaborave

možda oporavljeni od lične smrti

niko im nije sa sigurnošću rekao

da li su već otišli ili nisu

da li su transparenti ili drhtanje

preživelih ili pokojnika

gledaju prolazi drveće i ptice

i ne mare kojoj senci priradaju

kada su počeli da nestaju

pre tri pet sedam ceremonija

da nestaju kao bez krvi

kao bez lica i bez razloga

videli su kroz prozor svog odsustva

ono što je ostalo iza/ ove potpore

od zagrljenog neba i dima

kada su počeli da nestaju

poput oaze u fatamorganama

da nestaju bez poslednjih reči

imali su u svojim rukama ponešto

od stvari koje su voleli

na nekom su mestu/ oblaku il grobu

na nekom su mestu/ sigaran sam u to

tamo na jugu duše

možda su zaturili kompas

pa danas lutaju, pitajući se pitajući

gde je dođavola ta dobra ljubav

jer su iz mržnje došli.

Mario Benedeti

Zatvoreno za komentare.

Create a website or blog at WordPress.com

Gore ↑

<span>%d</span> bloggers like this: