Krajem 18. veka u zapadnoj hemisferi odvijala su se dva suštinska politička procesa: Prvi, iz 1776. godine, doveo je do osnivanja SAD-a, koje su i dalje dominirale trgovinom afričkim robljem. Drugi se desio 1791. godine i doveo je do Haićanske revolucije, koja je izazvala opštu krizu celokupnog robovlasničkog poretka i koja se jedino mogla rešiti njegovim kolapsom – makar u SAD-u 1865. godine.
Iako je već bilo nekoliko sličnih pobuna robova na plantažama Kariba, Haićanska revolucija je bila najuspešnija. Pobuna crnačkog naroda na ostrvu Hispaniola (Santo Domingo) će kulminirati proglašenjem haićanskog ustava 1804. godine, a gotovo je koincidirala sa Francuskom revolucijom i predstavlja odlučujuću prekretnicu ne samo za kreolsku nezavisnost već i ukidanje ropstva i borbu protiv dominantnog belog evrocentrizma u obema Amerikama.
S namerom skrajnut i izolovan događaj među evropskom inteligencijom i političarima toga doba, na samom tlu Amerike je od neizmernog značaja, kako pokazuju tadašnji dokumenti, budući da je haićanski podvig čak i ekonomski podržao Bolivarov pokret.
Nemoguće je razmišljati o ekspanziji kapitalizma, bez analize ropstva kao odlučujuće poluge u njegovom razvoju, kao mreže za prodaju ljudi koja je intenzivirala odnos tri kontinenta: Evrope, Amerike i Afrike.
„Savremeni neoliberalni sistem ne bi postojao kao takav bez uloge ropstva u procesu akumulacije kapitala u svetskim razmerama“, zaključuje Eduardo Gruner (Eduardo Grüner), kao i „da je moderno ropstvo deo svetskog procesa proletarizacije“, ne u smislu pravnog statusa roba (proleter je ‘slobodan čovek’), već u smislu uloge roba u tom procesu širenja i akumulacije kao osnove za eksploataciju proleterske radne snage; stvaranje viška neograničenih vrednosti koje bi omogućile nesmetano širenje svetskog sistema.
Buržoaski koncept „slobode“ koji je i dalje svima na usnama kada je u pitanju odbrana prava i dužnosti, koncept je bez objekta, odnosno održava se na osnovu svog predstavljanja univerzalne vrednosti i nepovratno je vezan za princip „privatnog vlasništva“. Isti autor sugeriše paradoks modernog doba u kom „bez slobode nema eksploatacije na kapitalistički način“ kako se veliki poduhvat globalizovanog ropstva poklopa sa pojavom najuzvišenijih ideala individualne slobode, političke demokratije i društvenog napretka. Skupa s ovim, ne smemo zaboraviti da se sva marksistička teorija o višku vrednosti može razviti samo u društvu u kome je „radnik slobodan da proda svoju radnu snagu“.
Danas kad je uobičajeno da nas uče da je ropstvo nešto zastarelo, kao da je reč o anegdoti iz prošlosti, ilustrovanoj „crncima“, bičevima i lancima, paradoksalno je da se istovremeno toleriše kao neki vid društvene bolesti. Uzmimo za primer trgovinu „belcima“, kupovinu i prodaju beba za usvajanje, trgovinu organima i ćelijama, prevoz ilegalnih imigranata itd. U kapitalističkom političko-ekonomskom sistemu svi ostajemo na neki način ili robovi ili robovlasnici.
Nažalost, činjenica da su karipska ostrva bila najdragoceniji produktivni dragulj Francuske, Španije, Holandije i Velike Britanije i da je enormnu proizvodnju prerađene robe (šećer, duvan, kafa, kakao…) održavao uglavnom eksploatisani robovski rad iz Afrike, nije tek stvar prošlosti.
Žemima Pjer (Jemima Pierre) upozorava da je dolazak na vlast predsednika Žovenela Moiza (Jovenel Moïse) 2016. deo šire slike, kako on ne bi ni bio na vlasti da nije podrške međunarodne zajednice, koja blokira haićanski demokratski put ka suverenitetu i time omogućava dominaciju belog imprijalizma nazivajući trenutno stanje „drugom okupacijom“ (1991. i 2004. god.).
Vikiliks otkriva da Moizova vlada pod diktatom imperijalnih sila nastoji da sprovodi „planove ekonomskog razvoja“ u 4 glavna sektora: tekstilnom (putem jeftine radne snaga za multinacionane kompanije), poljoprivrednom (vlada predsednika Moiza dala je Koka-Koli na hiljade hektara zemljišta da uzgaja steviju, zaslađivač koji se koristi u piću), rudarstvu (rudnici zlata koji su već u posedu Kanadskih kompanija) i kao poslednja, navodi se turizam. Time SAD pretenduje da dovrši imperijalističke težnje s početka veka, inicirane „prvom okupacijom“ iz 1915.god.(koja je trajala do 1934. god.).
Borba se nastavlja za ono što im još nije pošlo za rukom, da opet preobrate Haićance u robove, otimajući zemlju od seljaka i pretvarajući je u posede internacionalnih kompanija, istovremeno otuđujući mase od svoje zemlje i stvarajući osirotelu i gladnu radnu snagu koja više nije u stanju da se samostalno izdržava te onda postaje zavisna od najamnog rada. Dodatna misija SAD-a je da iskoristi pogodni geografski položaj ostrva da kotroliše Karipski basen, kao deo geopolitičkih priprema za sukob sa Kinom, uz sveprisutnu i besomučnu misiju iskorenjivanja levičarskih pokreta u Latinskoj Americi.
Mora se razumeti da Haićanska revolucija prema rečima Džeralda Horna (Gerald Horne) nije bila isključiva pobeda robova samo na ovom ostrvu već robova u Amerikama i svetu. To je jedna od nekolicine uspešnih pobuna robova u svetskoj istoriji ali i pobeda svih onih koji žive isključivo od sopstvenog rada. Pobeda protiv onih koji su urušavali uslove i obarali cenu rada cele radničke klase. Nije slučajno da se nakon ukidanja ropstava u SAD-u 1865. god., javlja čitav niz sindikalnih organizacija kao i porast pokreta za osmočasovnim radnim danom. Haićanska revolucija predstavlja najdalekosežnije podrivanje celokupnog nepravednog robovskog društvenog uređenja koje će najzad biti ukinuto u Brazilu 1888. godine.
Oni koji su iskorišćavali besplatnu radnu snagu nisu zaboravili i nikada neće oprostiti Haitiju, i dan danas kada se SAD, Kanada i Evropska unija (posebno Francuska) i dalje zlonamerno mešaju u unutrašnje stvari Haitija izazivajući probleme, praveći ciljane tenzije, sukobe i odnose moći koji još uvek vezuju tu prošlost za sadašnjost.
Haićanska revolucija je inspirisala mnoga potonja dešavanja i mora nastaviti da služi kao model svima onima koji su i dan-danas pogođeni ropstvom širom sveta.
Solidarno sa borbom haićanske radničke klase i sirotinje protiv imperijalizma i neokolonijalizma!!!
Crvena akcija / Crvena inicijativa 