Neruda: Ljubavna pesma Staljingradu

Povodom 80 godina pobedonosnog kraja velike Staljingradske bitke objavljujemo Nerudinu pesmu koja nikada ranije nije prevedena na naš jezik.

PABLO NERUDA
NOVA LJUBAVNA PESMA STALJINGRADU

Pisao sam o vremenu i vodi,
i pisao o nebu i sadu,
opisivao bol i njene ćudi,
sad pišem o Staljingradu.

A čuvala je draga sa maramom tom
gromku ljubav moga slada,
no srcu mom već sad je dom
u dimu i sjaju Staljingrada.

Dodirivah sa rukama svojim
vel svitanja, poražajnog jada, 
sad dotičem dan života 
što rađa sunce Staljingrada.

A znam da se mladim perje preodeva
staro, poput krila sputanog labuda
razvezuje let, taj gorki bol što peva 
ljubavi je krik zbog Staljingrada.

Moje srce kom ja hoću dajem.
I za hartije krasne nisam hodio,
za mrtvo slovo od mastila ne hajem,
da pevam o Staljingradu sam se rodio.

Moj glas je umirao sa velikima,
skrhan međ stopom svake zgrade,
moj glas ječi ko zvono na vetru,
gledajući tvoju smrt, Staljingrade.

Dok američki borci sada
svetli su i tamni od granate.
U pustinji zmiju gaze.
Ti sam nisi, Staljingrade.

Francuska se starim barikadama  
vraća, da besno zastave posade  
za tek prolivenim suzama.
Ti sam nisi, Staljingrade.

A oni veliki lavovi Engleske
što sa mora sam uragan grade,   
kandžama po kopnu rivaju otiske.
Ti sam nisi, Staljingrade.

Danas pod vencima tvog iskustva 
gorkog gde se kosti pohranjenih hlade,  
podrhtava i kost poginulih 
što tu staše, Staljingrade.

Tvoj je ponos od plavog čelika,
tvoje kose sveta su ograde,
tvoj bedem od izdeljenog hleba 
i granica ti mračna, Staljingrade.

Tvoja je Otadžbina od čekica i lovora 
a krv po tom belom sjaju pade, 
Staljinov pogled uprt je ka snegu
što ispisan je tvojom krvlju, Staljingrade.

Odlikovanja su tamo kud su tvoji 
pali, spustivši ih na grudi te grude
pregažene i drhtavica kud se roji,
pred životom i smrću, Staljingrade.

Tu duboku krepost iznova si dala
čovečjemu srcu ostalom bez nade 
sa podmlatkom crvenih kapetana
izniklih iz tvoje krvi, Staljingrade.

Nada je kud pomalja se cvat u gori   
što izrađa krasne vinograde,
i gromkim jekom puška ori
reči prosvetljenja, Staljingrade. 

Toj kuli na uzvisini je začetak,
kameni oltari na koje krv pade, 
branitelja tvoje zrelosti imetak,
dece tvoje puti, Staljingrade.

Srčani orlovi tvog kamenja, 
kovanice iz nedara tvojih,
nebrojenih suza opraštanja
i talasa od ljubavi, Staljingrade.

Kosti od ubica teško ranjavanih,
okupatora kapaka sklopljenih,
i osvajača pokud razbežalih
pred tvojim sevom, Staljingrade.

Oni što su se pred Kapijom pogli,
hrlili u vode Sene kao u paradu,
s pristankom na ropstvo,
zadržaše se su u Staljingradu.

Oni što su Pragom Zlatnim,
u suzama muklim i beznađu
prošli gazeći ranama ratnim,
umrli su u Staljingradu.

Oni što u grčkoj špilji stalaktite pljuvali
su, od kristala skrnjene ograde 
i njenu klasičnu plavet umanjili
gde su sada, Staljingrade?

Oni što su Španiju spalili i razorili,
stavljajući srce njeno u lance i jade,
srce majke hrasta i ratnika što su se borili
pod tvojim nogama trule, Staljingrade.
 
Oni što su u Holandiji i vode i lale
i kaljugu i krv mesali u padu,
isukavši i sablju i bič
sad spavaju u Staljingradu.

Oni što su jedne norvežanske noći
bele, ko urlikom šakala ka stadu,
spalili ledom skovano proleće,
zanemeli su u Staljingradu.

Vetar nosi tebi u čast ono 
što će se pevati i što se pevade,
u čast tvojim majkama i deci
i unucima tvojim, Staljingrade.
 
Čast  borcima iza magle zašlim,
čast Komesaru i vojniku sada,
čast je nebu s mesecom izašlim,
čast je suncu Staljingrada.

Čuvaj mi deo te silovite pene, 
čuvaj mi jednu pušku, jedan plug mi čuvaj
i neka sahrane kraj mene,
jedan klas crveni iz tvoje zemlje, 
pa nek znaju, ako iko sumnja, da sam umro
voleći te i da si me volela, nek znadu,
iako se s tobom nisam borio u ratu, 
ostavljam tebi u čast ovu tamnu granatu, 
ovu ljubavnu pesmu Staljingradu.