Najveći sindikati su iskoristili period zabrane okupljanja zbog pandemije, da bi tiho odustali od tradicionalnih radničkih prvomajskih okupljanja u Beogradu.
Zašto je bitno prvomajsko okupljanje? Pre svega, jer je tada i na tom mestu uvek mogla da se oseti snaga ujedinjenog radništva. U ovom vremenu kada je radnička klasa u defanzivi i na udaru tereta krize i eksploatacije, takav jedan osećaj imao je veliki značaj u inspirisanju mnogih štrajkova koji su se odvijali ili se odvijaju širom Srbije. Takođe, ta snaga je bila vidljiva i spolja, onima koji nisu njen deo.
Na primer, najveći sindikat u zemlji, a to je Savez samostalnih sindikata Srbije, želi da obeleži jubilej stodvadesetogodišnjice sindikalizma u Srbiji. Učiniće to tako što će napraviti svečani skup u Sali Doma sindikata nekoliko dana pre Prvog maja. Istovremeno, taj skup će smatrati uzgrednim obeležavanjem Međunarodnog dana rada.
Pre svega, dobro je da se obeleži značajni jubilej sindikalnog pokreta. Ali, da li je svečarska akademija sa pripremljenim govorancijama i visokim zvanicama iz države, a uz to i sklonjena od pogleda javnosti – pravi način za to? Pritom, istu tu predstavu u drugom planu posmatrati kao obeležavanje Prvog maja?
Mi smo, kao politička grupa, svoj stav o postojećim sindikatima već izložili u 15. broju našeg glasila Cik zore. Taj stav mi nismo promenili, a za one koji ga eventualno ne znaju, on se ukratko sastoji u sledećem: sindikalno organizovanje je bitno, pozivamo sve zaposlene da budu članovi sindikata, a ako ga nema da rade na njegovom stvaranju u firmama u kojima rade.
To je zbog važnosti postojanja sindikata i njegove uloge u borbi za osnovna prava kao bitnog i sastavnog dela radničkog pokreta. Međutim, postojeća rukovodstva velikih sindikata, SVIH koji imaju status reprezentativnosti su, po našoj oceni, karijeristička i oportunistička, koji zauzimaju mesta u sindikatu kao birokrate koji čekaju svoje visoke plate, dok radničke mase svakim danom gube ranije stečena prava, radeći u sve gorim uslovima neprestano. Zato smo mi na istom mestu pozvali da se preispituje rad rukovodstava svih nivoa.
Kao što vidimo, situacija se ni najmanje nije promenila, a obeležavanje stodvadesetogodišnjice sindikalizma u Srbiji se potpuno uklapa u sliku oportunista i karijerista. Dok radnice i radnici svake nedelje umiru na svojim radnim mestima, dok im se realna zarada smanjuje iz meseca u mesec, dotle sindikalni prvaci sa šestocifrenim platama prave koktele sa kravatašima u holu Doma sindikata.
Za to vreme, postoje zemlje na svetu u kojima je još uvek zabranjeno obeležavanje ovog praznika i u kojima se tog dana odvijaju krvave bitke sa vlastima i njenim snagama. Vrh najvećeg sindikata u Srbiji sada pravi akademske skupove, umesto da se solidariše sa koleginicama i kolegama širom sveta i tako doprinosi internacionalnoj borbi za radnička prava.
Radništvo Srbije u svojoj borbi mora da se izbori i za svoje sindikate; da ih preuzme, jer ih je ono i stvorilo – ili da stvori nove, ispočetka. Jer, postojanje pravih radničkih, odnosno borbenih sindikata je nužno za dalji razvoj radničkog pokreta i zaoštravanje klasne borbe koja je neophodna.
Mi, članice i članovi Crvene inicijative i Crvene akcije se vodimo tim idejama i tako delujemo u svojoj sredini. Pozivamo sve svesne elemente radničke klase i progresivne ljude da rade isto – da rade sindikalno, da deluju svesno i borbeno za dobrobit čitavog društva.
Crvena akcija / Crvena inicijativa 