Za razliku od svih prethodnih redovnih i vanrednih izbornih ciklusa u Srbiji, ovoga puta se nismo oglasili pozivom na bojkot nekim posebnim proglasom ili saopštenjem. Osnovni razlog za to je da ne želimo da stalno ponavljamo isti zaključak: u okolnostima u kojima većina radnica, radnika i najširih slojeva nema poverenja u parlamentarni način borbe, mi ne treba ni da ga praktikujemo.
Uprkos tome što je izgledalo da nismo previše zainteresovani za dešavanja na izborima, mi smo pratili dešavanja vezana za njih, pre svega za slučaj da, ukoliko je potrebno, korigujemo svoje stavove ili se pripremimo za neki vanredni događaj.
Sve što smo mogli da vidimo, pokazalo je da su naši stavovi vezani za izbore ispravni i da se na političkoj sceni do njihovog održavanja ništa značajno nije promenilo.
Da li su sami izbori promenili nešto? Još bolje pitanje je: šta su ovi izbori zapravo mogli da promene? Pođimo od realne slike; za vladajuću koaliciju se unapred znalo da će te izbore dobiti, ali se računalo na pad njene popularnosti, a postojala je i određena verovatnoća da neki od najvećih gradova, a najviše najveći – Beograd, izvrši promenu lokalne vlasti.
Takav scenario je imala i vladajuća koalicija, pa je posegla za uvozom glasača. Mediji i aktivisti iz liberalnog dela spektra uspeli su da pokažu javnosti kako taj uvoz izgleda. U neku ruku, to je idealan scenario za ovu političku grupaciju okupljenu u koaliciji Srbija protiv nasilja. Jer, dokazujući da su vučićevci izgubili izbore u Beogradu, u opoziciju su uračunali i krajnje desne snage NDSS-POKS, a po potrebi tu računaju i grupaciju Dveri-Zavetnici, kao i specijalno za ovu priliku postmodernog desničara Nestorovića i njegovu grupaciju Mi, čiji glasači mogu biti smatrani protestnim i bez jasnih stavova.
Nestorovićev prelazak cenzusa, praktično bez prave kampanje, daje izlaz režimu da ponudi nove lokalne izbore za Beograd, sa obzirom na to da u ovom trenutku ni režimska koalicija, ni njihova navodna opozicija nemaju dovoljan broj osvojenih mandata za formiranje uprave. To bi bila neka vrsta časnog izlaza za vlast pre svega.
Najveća grupacija samozvane opozicije pre svega nema dovoljno snage da izvede bilo kakve promene, ni na izborima ni van njih. Razlozi za to su: kompromitacija vodećih kadrova, organizaciono rasulo, kalkulantstvo, nedostatak ideja i političke vizije. Sve što su uoči izbora, kao i neposredno nakon njih radili jeste pokušaj da se ponovi scenario postizbornih protesta sa kraja XX veka.
Međutim, za nas kao komuniste najvažnije je da ova frakcija vladajuće klase suštinski ne nudi nikakvu politiku koju vladajuća koalicija već ne sprovodi, a jedino gde se razlikuju jeste što deo liberala i dalje pokušava da na pro-EU politici gradi nešto što smelo nazivaju borbom za promenu sistema. Od vlasti u zemljama perifernog kapitalizma, u koje spada i Srbija, od vlasti se očekuje samo da sprovodi uputstva i zahteve MMF, Svetske banke, EBRD, Brisela ili da nađe pokrovitelje na drugoj strani sveta. O suštinskih promenama nema govora i to je realno domet izbora u ovom trenutku – samo izbor kolonijalnog guvernera koji će na kraju više zavisiti od centara moći, nego od onih koji su ga birali.
Takođe, lošiji rezultat Socijalističke partije Srbije prave levičare, socijaliste i komuniste može samo da raduje, jer bi ova birokratsko-buržujska grupa učinila za socijalizam najviše tako što bi prestala da postoji, slično kao i opozicija u slučaju borbe protiv Vučića.
U ovoj fazi krize sistema na svetskom nivou, kao i Srbiji sa svojim specifičnostima, terminološka zbrka oko toga šta sistem u stvari jeste, kao i svođenje politke na pitanja ličnosti jeste i netačno i štetno istovremeno. Kod prave promene sistema, nijedna od buržoaskih snaga, bila ona članica Vučićeve ili bilo koje druge trenutne koalicije – u tome neće učestvovati.
Takođe, ove snage problematizuju izborne rezultate, ali ne i velikosrpsku politiku čiji rezultat i jesu imali prilike da vide u navlačenju potrebnog broja glasača koji bi ne samo glasali za SNS na lokalnim beogradskim izborima, nego takođe povećavali izlaznost, čime se legitimitet izbora lažira i to već decenijama, a u tom lažiranju učestvuju bukvalno svi koji su deo izbornog procesa.
Kriza, koju je deo političkih partija pokušao da generiše nakon izbora po viđenim scenarijima takozvanih obojenih revolucija , jednostavno nije mogla da bude produbljena zbog pomenutog nedostatka snage tih političkih snaga. Patetični, dramatizovani i režirani štrajk glađu koji je proglašen nikoga nije ubedio. Čitava ta priča prosto polako isparava po ko zna koji put. To je bilo neminovno da se dogodi, sa obzirom na nerealno postavljene zahteve za ponavljanjem i parlamentarnih i gradskih izbora.
Da bi pomenuta politička grupacija zaista mogla da naškodi i režimu i sistemu u ovoj zemlji, ona bi trebalo da se povuče pre svega. Nju ionako u životu održava deo javnih glasila okupljenih u United media grupi, a ne podrška iz glasačkog tela do koje ionako dolaze ruženjem naroda i praktičnim moralnim ucenjivanjem glasača.
Najpozitivnija strana ovih izbora jeste poruka poslata najdesnijem krilu sistema u Srbiji, a to su dve ultranacionalističke koalicije, da neprestano dizanje tenzija na kosovsku temu nije siguran put u parlament, kako su oni do sada mislili.
Što se tiče vladajuće koalicije, koja se našla u jedinstvenoj situaciji da nema prave izazivače već čitavu deceniju, ona nastavlja da gomila svoje protivurečnosti, afere i sukobe sve više. Može se očekivati da neka od tih gubitničkih strana iz vladajuće garniture počne da glumi opoziciju posle poraza unutar svoje grupacije. To je trenutni slučaj sa bivšom ministarkom Zoranom Mihailović i realno je očekivati da do sledećih izbora takvih pojava bude još.
Radnice i radnici Srbije i drugih jugoslovenskih republika mogli su da se do sada uvere u činjenicu da se položaj i prava suštinski ne menjaju i ne ostvaruju u izbornom procesu. Sve dosadašnje bitne promene za radnike i seljake plod su njihove borbe, a ne zalaganja preplaćenih i korumpiranih poslanika koji parlament koriste za beskonačne svađe čije su političke posledice nikakve.
Učešće na izborima ne samo da nisu jedini način da se političke promene proizvedu, već deluje da su u tome jedna od većih smetnji. Mi, kao politička grupa, nastavljamo sa onime što mislimo da je bitno – izgradnjom organizacije radničke klase i borbom za ravnopravnost, protiv iskorišćavanja i siromaštva, za mir među narodima.
Crvena akcija / Crvena inicijativa 