Između kapitalističkog društva i komunističkog društva leži period revolucionarnog preobražaja prvog u drugo. Njemu odgovara i politički prelazni period, a država tog perioda ne može da bude ništa drugo do revolucionarna diktatura proletarijata.

Buržoaski odnosi proizvodnje jesu poslednji antagonistički oblik društvenog procesa proizvodnje, ne antagonistički u smislu individualnog antagonizma, nego antagonizma koji potiče iz društvenih životnih uslova individua, ali u isti mah proizvodne snage koje se razvijaju u krilu buržoaskog društva stvaraju materijalne uslove za rešenje toga antagonizma. Zato se sa tom društvenom formacijom završava predistorija ljudskog društva.

Kad u toku razvitka budu iščezle klasne razlike i cela proizvodnja bude koncentrisana u rukama udruženih individua, javna vlast izgubiće politički karakter. Politička vlast u pravom smislu jeste organizovana vlast jedne klase za ugnjetavanje druge klase. Kad se proletarijat u borbi protiv buržoazije nužno bude ujedinio u klasu, kada bude revolucijom postao vladajuća klasa i kad kao vladajuća klasa nasilno ukine stare odnose proizvodnje, on će s tim odnosima proizvodnje ukinuti i uslove opstanka klasne suprotnosti, klase uopšte, a time i svoju sopstvenu klasnu vladavinu. Na mesto starog buržoaskog društva s njegovim klasama i klasnim suprotnostima stupa udruživanje, u kome je slobodan razvitak svakog pojedinca uslov slobodnog razvitka za sve.

Materijalističko učenje da su ljudi proizvod okolnosti i vaspitanja, da su, prema tome, izmenjeni ljudi proizvod drugih okolnosti i promenjenog vaspitanja, zaboravlja da baš ljudi menjaju okolnosti i da sam vaspitač mora da bude vaspitan. Stoga ono neizbežno dolazi do toga da društvo deli na dva dela, od kojih se jedan uzdiže iznad društva. (Na primer, kod Roberta Ovena.) Podudaranje menjanja okolnosti i ljudske delatnosti može se shvatiti i racionalno razumeti samo kao revolucionarna praksa.

Možda je ovdje mesto da se dadu neke napomene kako za razumevanje i obrazloženje Hegelove dijalektike uopće, tako osobito o njenom izlaganju u Fenomenologiji i Logici, te napokon o odnosu novijeg kritičkog pokreta prema Hegelu. Suvremena njemačka kritika toliko se bavila sadržajem staroga svijeta, njen razvitak je tako snažno bio obuzet građom da je dolazilo... Continue Reading →

Molio bih Vas da ovu teoriju izučavate na originalnim izvorima, a ne iz druge ruke - to je doista mnogo lakše. Marks nije napisao ništa u čemu ona ne bi igrala ulogu. A naročito je Osamnaesti brimer Luja Bonaparte izvanredan primer njene primene. Isto tako se na nju često ukazuje i u Kapitalu. Zatim bih... Continue Reading →

Marksizam sačinjavaju dve jedinstvene ali različite naučne discipline, koje se razlikuju po svom predmetu. To su dijalektički materijalizam i istorijski materijalizam. Predmet ISTORIJSKOG MATERIJALIZMA, ili nauke o istoriji, poimanje je istorije proučavanjem raznih načina proizvodnje, njihove strukture, njihovog sastava i funkcionisanja, kao i prelaznih oblika iz jedne u drugu društvenu formaciju. Poseban predmet DIJALEKTIČKOG MATERIJALIZMA,... Continue Reading →